Тестамент госта Радина
| Тестамент Писац: Гост Радин |
| Преузето из књиге Стари босански текстови Мака Диздара[1] |
Не знајући свршење животу мојему
Нека је свидење свемогућега господина бога и у знање самовладуштаго и богољубимаго господства дубровачког:
Јере, ја, гост Радин, будући милостију божијом намјестан у мојој памети, на свако цијело и истино уфање да ми је непотворено, за мене и кон мене, поставих у кнеза Тадиока Маројевића и у синовца му Мароја Ноаковића, како се и шта здржи и уздржи у записијех и начинијех, која писма једна јесу у нотарији господства дубровачког, а друга писма јесу у мене, у госта Радина, за ти, за исти поклад.
Када би се што згодило мене, госту Радину, смрт ли, али којим другим узроком, тај писма остају и јесу отајна бога, који се здрже у имену, у више реченијех писмах и повељах, за који поклад сада одлучих и разредих на бољи и на правији начин – него што се и како именује у првије писмах.
Сада, ово и посљедње од првијех писмо учинисмо, да здружи сва ина, и по сем писму мојем, госта Радина, да се хоће и има разредити и учинити за моје речено имање… да се свакому мому суроднику, а или слузи, али пријатељу, на пуну и на тврдо, моје разређење:
Најпрво, за моју душу, госта Радина, шест сат дуката златијех да се даде на службу божију…
Триста дуката да се имају и хоће дати у руке нетја ми, госта Радина Сеоничанина, да он то раздијели с правом душом и добријем начином, крштенијем, који су праве вјере апостолске, правијем крстијанима – кметом и правијем кметицима – крстијаницам…
Такође и мрснијем људем – прокаженијем и слијепим и хромим и гладнијем и жеднијем и старцем и старицама – да се има и хоће давати, како кога видеће, на благе дни….
Тој све, више писано и именовано, како се и што у сем писму здржи… реченом госту Радину, сврху његове вјере коју вјерује и поста који пости, да не може ни хоће на мање донести ни учинити… него раздијелити и разредити право и цијело и истино за моју душу, како се и што више именује – ако неће бити причешник божијем непослушником, и ако хоће да му је мирна и покојна душа прид вишнјијем господом богом, и прид светом тројицом нераздјелимом – тијем право да упокоји моју душу, колико хоће господин бог свемогући.
Такођере, по ти начин, ријеч по ријеч, слово по слово – од тијех је најприје шест сат дукат остало на уфање божије друга триста дукат, у област и разгледбу кнеза Андрушка Соркочевића и Тадиока Маројевића, да су они почело и сврха разредити и раздијелити речено задушје моје, госта Радина, по правом правилу: ништетнијем и убожијем, слијепијем и хромијем, сиротим удовицам, за све то повје и оставих у њих моје речено задушје сврху вјере и душе и племенства њих – да дијеле како кога виде …
Ја гост Радин, не знаје свршење животу мојему – када ли, гдје ли, у које ли вријеме – наредих и средих и расписах остало право имање моје, све потпуно, мени за мене, на моју вољу, по свем, и свем и посве…
——————————————————————————————————————— Тој све више писано и именовано, на уфање божије раздијелисмо, да добар начин и раздјелбу учине томуј свему више писани, почтени и више именовани властеле, кнез Андрушко Соркочевић и кнез Тадиоко Маројевић, и ш њим моја два синовца, Владислав и Твртко.
Извори
- ↑ Диздар, Мак (1969). „Стари босански текстови”. Сарајево. Архивирано из оригинала на датум 16. 6. 2022.