Тежак (Петар Кочић)

Петар Кочић

Тежак

Тежак Писац: Петар Кочић

   Болујем и копним у грком чемеру и немаштини љутој откад знам за се. Болан сам, преболан, брате си мој слатки и медено љето моје, а онако посигурно не знам шта ми је, шта ме боли. Само ошјећам да је бољка моја велика, и бог драги зна има ли јој лијека и илаџа. Снага ми је сва утрнула и вредовна, а душа празна, сува и исцијеђена ко исцијеђени лимун са мора.

   Радим и мучим се ко тешки покајник од ране зоре до мрклог мрака; са звијездом, што но веле, падам, са звијездом устајем.

   У прољеће, гавељајући, гладан и сувотан, по врлетима за плугом и натапајући сваку бразду сузом и знојем, молим се добром и премилосном богу за род и берићет. Преко љета ми се окрави смрзнута душа, и ја дркћем и стрепим ко јасиково лишће над њивама својим, а под јесен, кад све срадим у зноју и у суво згрнем, немилосно навали и ала и врана на труд мој и крваву муку моју. Душа ми тада процмили – процмили ко гуја у процијепу, пред очима ми нешто замагли, и у ушима зазуји. Али, док се обазрем на своју гладну и голу максумчад, тргнем се, снага ми обамре и само узданем проклињући живот свој, матер своју и утробу њезину грешну…

   Тако трајем живот и дане, и трајаћу до мотике, каква је права под овом новом управом и суданијом.

   У стари земан, за турског суда и турске, да кажемо, суданије, могло се некако живкарити и прометати. Боже ми прости, и бог је боље давао. Берићета је било у свачем… свачег је било у изобиљу! Свијет је био асли пунијег и ситијег срца. Ага је остављо, царевина није прегонила ни сваку брезпослицу узбијала. Било је за нас, да рекнемо, тежаке и праве веће. Ако је ђекад тежаку и било криво у чаршији и на суду, било је криво и чаршилији на селу и планини, ђе косовица суди, па се то некако испорављало и везало једно с другим…

   Кажем ти, рођено моје, могло се лијепо живкарити и деверати, а откад заступи ова проклета и црна укопација, налет је било, све нас у црно зави. Бијели некакви људи у црној ођећи и црним шкрљацима размиљеше се као мрави по земљи нашој и отроваше нам и земљу и живот… Љетина нам поче издавати, сермија пропадати, а у људе уђе некакво проклетство и невјерлук.

   Аге нам се и бези пропише, и прозлише, царевина удари тешке намете, а попови накривише наеро камилавке и ударише устрану… од народа. И вјера нам посрну.

   Замрзну свијет сам на се. Све ти је то оштро, набусито; ниђе меке ни слатке ријечи. И љубав се и оно лијепо поштење старинско забаци, изгуби ко да га никад није ни било…

   Сваком је докундисала ова црна укопација и црна суданија. Свак се диже, свак тражи неку праву: и поп и калуђер, и бег и ага, и газда и заначија, а царевина, сапреле је муке наше на страшном суду, сваком понешто додаје и пружа. Само ми, тежаци, заборављени и забачени, венемо, трунемо и у мукама издишемо. И ми смо се поимали да устанемо, да зајаучемо, али нас увијек изда снага и језик нам се поткрати, и над нами се јопет склопи црни мрак и мук. Злоба нас је изјела, немаштина сатрла, голема неправда убила, па куњамо ко метиљава марва. Слаби смо, немоћни смо, неумјетни смо.

   За турске суданије било је у нас и паметни људи слободна срца. Многи су пашама и везирима на диван излазили и умјели су мудро и слободно еглендисати. Кад заступи Устрија, ми се асли престрависмо и разбисмо ко крдо оваца кад га курјаци погнају. Изгубисмо срце, а изгубисмо и памет. Језик нам се завеза, па не умијемо ни двије унакрст пробешједити. Људи који су некада с пашама и везирима водили мудре и дубоке еглене, данас тим људима застаје ријеч у грлу кад почну бешједити доље у суду с оним голобрадим вузлетом, на коме све трепти и цепти од грдног швапског витмилука и роспилука.

   Суди ми, кажем ја, по правди божјој и људској. – Не суди се, вели, у нашег цара по правди већ по палиграпу. Кад би он судио по правди, не би толике стотине година владао над деветнаест милета и седам, осам вјера и закона! – На те бешједе мени се језик завеже, па ни макац. Видим, истину говори, и онако је, друкчије не мере бити.

   Тако ти је то и на суду и на путу. Одасвуд нас бије мраз и лед, и ми венемо и пропадамо ко позни ушјеви од студени. Слијепи смо код очију, луди и блентави код памети, а оковани без синџира.

   Шта да ти, брате си мој слатки и медено љето моје, дуљим и набрајам! Толико ти још кажем да је наше тежачко живљење само једна, што но веле, дуга тужбалица јада и чемера, патње сиње и невоље љуте.

Напомене

Своју патетично-лирски интонирану цртицу "Тежак" Кочић је објавио у првом броју бањалучке Отаџбине, I/1907. и због ње одмах дошао у сукоб с властима. Лист је био заплијењен, а Кочић неколико мјесеци касније изведен пред суд и осуђен. "У том чланку, вели се поред осталог у пресуди Окружног суда у Бањој Луци за Кочића и В. Кондића, одговорног уредника, настојали су (они) раздраживати пучанство на презирање и мржњу против државне управе ових подручја и земаља". Суд је прогласио ту кривицу као "велики погибељчина" и осудио Кочића и његовог друга на затворску казну. (Види о томе: Петар Кочић, Документарна грађа, Сарајево, 1967, стр 203-212)

Казна коју је поднио није спријечила Кочића да текст "Тежака" касније инкорпорира у један свој саборски говор и прочита га у оквиру расправе о буџету 1910. године (Види о томе говор под насловом "Критика аустријске управе у Босни" у III књизи овог издања).

Извори

• Петар Кочић: САБРАНА ДЈЕЛA I-IV, Ars libri • Бесједа • ТИА Јанус и Пројекат Растко библиотека српске културе на Интернету, aприл 2002.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Петар Кочић, умро 1916, пре 108 година.