[Тамне м’гле затамнеше]
Тамне м'гле затамнеше,
а у белу зору отамнеше.
Пишти, плаче Миља, Миличица.
Дочула гу њојна стара мајка.
„Зашто, Миљо, толко жално плачеш?“ 5
„Беле зоре, мајко, зазорише,
Турци наши двори опколише,
и мојега брата уватише;
врзаше му руке на грбину,
на ноге му гвожђе заковаше, 10
а кроз уста иглу прободнаше,
да не може никог да повикне,
и у Стамбол град га откараше!“