Суђеница бега Дервиш бега

* * *


Суђеница бега Дервиш бега

Злата млада рухо прелагала
У поноћи, према мјесечини,
Прелажући руху говорила:
„Рухо моје вел’ко добро моје,
Да ја знадем, моје рухо танко, 5
Да ће тебе недраги носити,
Ја бих тебе на ватри спржила
Да ја знадем, моје чисто рухо
Да ће тебе Дервиш бег носити,
Све бих, рухо, тебе позлатила, 10
Нек’ бег носи, са мном се поноси!
Ако ми га, боже, не наредиш,
Амин, боже, пр'је данашњег дана
И Златију пожељела мајка!
Боље ми је и у земљи бити, 15
Већ недрагу на свили лежати!"
Мнидијаше да нико не чује,
Ал то слуша беже Дервиш беже,
Кол’ко хукну, табак џама пукну!
Кол’ко јекну, цјела кула звекну! 20
Овако јој беже говорио:
„Злато моја, ружо необрана,
Ја ћу, Злато, рухо подерати,
Ако богда с тобом носајући,
Баш на својој, на бијелој кули, 25
Бели другом нећеш допаднути,
Него мени, бегу Дервиш бегу,
Већ ако ме смрца не превари.
Но чуј, Злато, моје миловање,
Отвори ми кулу од камена, 30
Нек' смо близу једно код другога;
Плахо сам се тебе зажелио!"
Кад је Злата бега угледала,
Од радости на ноге скочила,
Дервиш бегу слатко говорила: 35
„О Дервиш бег, моје сунце жарко,
Причекај ме под бијелом кулом,
Злата ће ти кулу отворити!"
Спаде Злата низ бијелу кулу,
Дервиш бегу отворила врата, 40
Узеше се за бијеле руке; ,
Те одоше у шикли одају.
Сједе беже у меке душеке,
Злату метну себи на криоце,
Па је пита беже Дервиш беже: 45
„Моја Злато, срце из њедара,
Сад ми право у одаји кажи:
Жив ти био, јесам ли ти мио?"
Говори му Злата племенита:
„Мој Дервиш бег, моја рано љута, 50
Жив ми био, одвећ си ми мио!
Већ чуј, беже, шта ћу говорити:
Ево пуне три године дана,
Како смо се, душо, загледали,
Свагда ми се кунеш у одаји, 55
Да ме младу нећеш оставити,
А ни вјером својом преврнути,
Још не рече кад ћеш ме водити,
Дервиш беже, свом бијелу двору,
Да ти будем вјереница љуба. 60
Уз читаве три године дана,
У години не има мјесеца,
У мјесецу не има недјеље,
У недјељи бијелога дана,
Да те нема мени под пенџере. 65
Ноћи мрачне путоват је страшно,
Могли би те трефити хајдуци,
Те ћеш с мене јунак погинути,
Остат твоја остарјела мајка,
Клеће мене до хеџела свога. 70
Већ ми кажи, душо, у одаји,
Ако мени муштерија ниси,
Ил’ ме води, ил’ ми не доходи!"
Говори јој беже Дервиш беже:
„Злато моја, моја душо драга, 75
Да ти, душо, муштерија нисам,
Не бих теби драга долазио.
А ево ти вјера од менека,
Чекај мене два мјесеца дана,
Док опремим своје бјеле дворе, 80
Гдје ћу тебе младу доводити
И порежем дибу и кадифу,
Ја ћу онда твојој кули саћи,
Тебе свести свом бијелом двору."
Ту се маши руком у џепове, 85
Извади јој алмас прстенове,
Натаче јој на бијелу руку.
Још говори беже Дервиш беже:
„Нај 'ти, Злато, тврдо обииљежје,
Нек' се знаде да си моја, душо 90
Под прстеном на бијелој кули."
Кад је Злата бега разумјела,
Од земље је на ноге скочила,
Примаче се до сандука свога,
Даде бегу седам бошчалука, 95
Све у срми и жежену злату.
Беже узе златне бошчалуке,
Па их тури под бијелу руку,
Па је Злати тихо говорио:
„Мени драга вакат полазити, 100
Далеко је мом бијелом двору."
Злата му је млада говорала:
„Срећно пошо, беже Дервиш беже,
Сви ти пути срећни испанули,
А ови ти најсрећнији били! 105
Свуд ходио, беже Дервиш беже,
Опет својој Злати доходио!"
Пође беже низ бијелу кулу,
Злата преда њ млада пошетала,
Шеће Злата као пауница, 110
Од куле му отворила вирата.
Спаде беже у мермер авлију,
Из авлије пољем окренуо,
Оде беже свом бијелом двору,
А Златија на високу кулу. 115
Гдје је срећа, ту је и несрећа!
Вид’ несреће Златије дјевојке,
Није прошла ни недјеља дана,
Од како се с драгим раставила,
Вјеру дала, а прстен примила, 120
Да ће бити Дервиш бегу љуба.
Мало вр’јеме није потрајало,
Троји свати Злату запросише:
Једни свати бега Али бега,
Други свати Диздаревиић Ибре, 125
Трећи свати Салих ефендије,
Из Новога, жалосна му мајка.
Сви троји јој дају обиљежје:
Бег јој даје кутију бисера,
Диздаревић три низа дуката, 130
Из Новога Салих ефендија,
Он јој даје седам прстенова.
Дјевојци је мајка говорила:
„Злато, шћери, у мене једина,
Троји свати тебе, Злато, ишћу, 135
Сад избирај кога теби драго;
Ал' ако ћеш мајку послушати,
Пођи, ишћери, Салих ефендији!
Ја сам чула, казују ми људи,
Јединак је он у своје мајке, 140
А јест лијеп, да му пара нема."
Плачна Злата мајци говорила:
„Моја мајко, шинула те гуја,
Од које се никад не пребаља,
С Дервиш бегом ко ме раставио, 145
Душдца му раја не имала!"
Кад је чула остарјела мајка,
Од земље је на ноге скочила,
Своју Злату пљеском ударила,
Како ју је лако ударила, 150
Два јој здрава покренула зуба,
Из четири крвца ударила.
Овако јој ријеч бесједила:
„Нека знадеш, божја несретнице,
Вољела бих тебе пожељети, 155
Нег' те дати бегу Дервиш бегу."
Нуто сада остарјеле мајке,
Шта уради да од бога нађе,
Даде Злату Салих ефендији.
Дадоше је и не питаше је. 160
Прими стара седам пристенова,
На прстење ваду поставише,
Таман вада читав мјесец дана,
Док отиђе до Новога б’јела
И покупи киту и сватове. 165
Кад је Злата млада разумјела
Да је мајка за недрага дала
Зацвилила у одаји Злата.
Кука јадна, као кукавица,
А преврће као ластавица, 170
И спомиње бега Дервиш бега:
„Мој Дервиш бег, рано до еџела
Да т’ је оклен сада погледати,
И видјети своју несретницу,
Не б' жалио беже погинути, 175
Што душмани од нас учинише,
Гдје нас двоје младо раставише."
Злата се је јадна порушила
Од жалости и од тешког јада.
Она иде џаму и пенџеру, 180
Пенџеру је плачна говорила:
„Мој пенџеру, мој горки чемеру,
Дост’ сам добра од тебе видјела,
Са својијем бегом Дервиш бегом,
Баш уз пуне >три године дана, 185
До поноћи с бегом ашикујућ'.
Доста пута крај тебе, пенџере,
Своме бегу перчин ишчешљала:
Вјетар пуше, а перчином маше,
Помјешасмо брке и солуфе. 190
Све сам зебла од свог родитеља,
Да ме не би опазила мајка.
Доста таквих ноћи не спавала,
Све на своју срећу нијетила,
На свог драгог бега Дервиш бега. 195
А што ми га, боже, не натајни?"
Припе печу, обуче фереџу,
Чемберима умотала лице,
Пошетала низ високу кулу,
Долазила бијелу мејтефу: 200
А прољева сузе из очију:
„Мој мејтефу, вел'ко добро моје,
Доста страха ту сам протурила,
Била млада б’јена и карана,
Док сам ситну књигу научила, 205
Седам хатми млада проучила,
Све на своју срећу намјенила,
На свог драгог бега Дервиш бега,
А што ми га, боже, не натајни?"
Оде Злата свом бијелу двору, 210
Она двору, сватови пред дворе,
Из Новога — Салиих ефендије.
Дочека их остарјела мајика,
Добар им је ићрам учинила,
Извела их на бијелу кулу, 220
Господску им метнула вечеру:
Што је слатко, све пошећерено,
Што је слано, све побиберено.
Ту су свати ноћу пренооили,
Одморили себе и хајване. 225
Када сјутра зору дочекаше,
Чауш викну, дабулхана јекну:
„Хазурала кита у сватови,
Хазур свати, хазур је дјевојка,
Далеко је до Новога сићи, 230
Караће нас Салих ефендија."
Добро свате туде дароваше,
Сваком свату од злата чеверме,
Чаушима бошчалуке златне,
Старом свату чоху не резану, 235
Дјеверима коња и дјевојку.
Отле крену кита и сватови
И тај данак ваздан путоваше,
О акшаму на конак падоше.
Лијепо им на конаку било, 240
И ту тавну ноћцу преноћише,
Сјутра опет рано подранише,
Па кренуше кита и сватови,
Кроз чифлуке дуге ударише,
Кроз чифлуке бега Дервиш бега. 245
Болан лежи беже Дервиш беже,
Пуне двије недјељице дана,
Како се је беже разболио,
Па је срцу гајрет учинио,
Примак'о се џаму и пенџеру, 250
Па сејири по своме читлуку,
Даде му се очим' погледати,
Док угледа кићене сватове,
Па завика своју робињицу:
„Кумријице, моја робињице, 255
Би ли знала мени казивати
Чији свати у моме читлуку,
Чији свати, оклен је дјевојка?"
Кумрија му млада говорила:
„Мој Дервиш бег, драги господару, 260
Сватови су Салих ефендије,
Из Новога, чемерна му мајка,
А дјевојка племенита Злата,
Јауклија твоја, Дервиш беже!"
Кад Дервиш бег реч разумио, 265
Он заплака као женска глава,
Сузе рони низ бијело лице,
Кајно бисер низ бијелу свилу.
Говори јој беже Дервиш беже:
„Кумријице, моја робињице, 270
До сад си ми робињица била,
А од сада моја посестрима,
Би ли бега свога послушала?
Ти испани пред бијеле дворе,
Кад наљегну кита и сватови, 275
Овако ћеш њима бесједити:
„Чујете л' ме, два дјевера млада
И остала кита и сватови,
Селам вам је моја госпођица,
Алемшаха, Дервиш бега мајка, 280
Да спремите на конак дјевојку,
Касно ћете до Новога сићи,
Покиснуће кита и сватови
И покиснут дувак и дјевојка:
Овдје нема бега Дервиш бега, 285
Отиш'о је у лов у шланину,
Неће доћи до петнаест'дана,
А камоли за два, за три дана."
Кумријице, моја сестро драга,
Кад поведеш Златију дјевојку, 290
Не води је у женске конаке,
Већ поведи мени у одају."
Кумрија је за братство примила,
Она спаде под бијеле дворе,
Кад наљезе кита и сватови. 295
Ту застави кићене сватове,
Овако је њима говорила,
Као што је беже научио:
„Селам вам је моја госпођица,
Алемшаха, Дервиш бега мајка, 300
Да јој дате на конак дјевојку.
Касно вам је до Новога сићи,
Покиснуће кита и сватови,
А покдснут дувак и дјевојка.
Овдје нема бега Дервиш бега, 305
Отиш'о је у лов у планину,
Неће доћи до петнаест дана,
А камоли за два, за три дана."
Када чуше кићени сватови,
Скаилише под бијелом кулом 310
И послаше на конак дјевојку.
Ну да видиш Кумрије рохиње,
Узе Злату за бијелу руку,
Не води је у женске конаке,
Већ управо бегу у одају. 315
А сватови на росној ливади,
Све попеше бијеле чадоре.
Болан лежи беже Дервиш беже.
Кад упаде Злата у одају,
Хитро скочи к'о да не лежаше, 320
Руке шири, Злати полетио,
Њему Злата обје опружила,
Објема га рукам’ загрлила,
Све се бегу свија око вората,
Баш ко свила око ките смиља. 325
Ну да видиш бега Дервиш бега,
До акшама Злату привјенчао,
До по ноћи кну је поставио,
Од поноои ђерђек учинио.
Када сјутра данак освануо, 330
Завикаше сватовски чауши:
„Хазур свати, хајд' да полазимо!"
Подвикују кита и сватови,
Довикују Дервиш бега мајку:
„Алемшахо, Дервиш бега мајко, 335
Пошљи нама с конака дјевојку,
Да идемо до Новога града,
Караће нас Салих ефендија,
Што су свати вако закаснили."
Алемшаха, Дарвиш бега мајка, 340
Овако се њима заклињаше:
„А тако ми дина и имана
И мојега поста рамазаина,
Нијесам је ни очим' видјела,
А камоли на конак примила, 345
Већ ако је беже Дервдш беже,
Те је млада са њим у одаји."
Скочи стара, к'о да не сјеђаше,
Она иде у мушке конаке.
Када дође одаји на врата, 350
Поче куцат, Дервиш бега викат.
Куца стара и два и три пута,
Никаква јој одговора нема.
Разљути се Дервиш бега мајка,
У врата је ногом ударила! 355
Разби врата на двоје, на троје,
Док упаде стара у одају.
Кад погледа црнијем очима,
Сједи беже на меку душеку,
Држи Злату на бијелу крилу 360
И ниже јој на грлу ђердане,
Штоно их је беже потргао.
Три ђердана дробнога бисера
И три низа жутијех дуката.
Када виђе Дервиш бега мајка, 365
Овако је сину говорила:
„Што то, сине, да од бога нађеш,
Што то радиш од туђе дјевојке?"
Дервиш бег је мајци полетио,
У обје је руке пољубио 370
И овако мајци говорио:
„Бре, не лудуј, моја стара мајко,
Моја Злата и прије је била,
Моја Злата од сад до вијека!
Синоћ сам је нићах учинио, 375
До поноћи кну јој поставио,
Од поноћи ђердек учинио."
Па се беже џаму прикљуоио,
Он отвори срчали пенџере,
И овако сватим' говораше: 380
„Богом браћо, кићени сватови,
Селам ћете Салих ефендији,
Ево њему моја сека Ханка,
Прије јој је био муштерија,
Он је иско, а ја дао нисам, 385
А данас је драга срца дајем
И њезино рухо свеколико,
Нек му хатар на свог шуру није,
То је тако од бога суђено,
А Златија моја јауклија, 390
Ја сам Злату нићах учинио,
До поноћи кну јој поставдо,
Од поноћи ђердек учинио."
Када свати бега разумјеше,
Сви се свати редом скаилише, 395
Причекаше бега Дервииш бега,
Док им секу своју опремио,
Силно рухо уз њу поклонио,
Силно рухо двадесет сејсана,
Чиста руха и сребрена суда. 400
Кад је беже све то зготовио,
Даде сестру кићеним сватима.
Узеше је два дјевера млада,
Чауш викну, даулхана јекну,
Отлен оде кита и сватови, 405
Одведоше Дервиш бега секу,
До Новога Салих ефендији,
А бег оста код бијела двора,
Баш са Златом, својом суђеницом!


Референце

Извор

  • Саит Ораховац: Старе народне пјесме муслимана Босне и Херцеговине (са уводном студијом), Сарајево, "Свјетлост", 1976., стр. 587-597.
  • Босанска вила, 1904, стр. 131, 153