Suđenica bega Derviš bega
Zlata mlada ruho prelagala
U ponoći, prema mjesečini,
Prelažući ruhu govorila:
„Ruho moje vel’ko dobro moje,
Da ja znadem, moje ruho tanko, 5
Da će tebe nedragi nositi,
Ja bih tebe na vatri spržila
Da ja znadem, moje čisto ruho
Da će tebe Derviš beg nositi,
Sve bih, ruho, tebe pozlatila, 10
Nek’ beg nosi, sa mnom se ponosi!
Ako mi ga, bože, ne narediš,
Amin, bože, pr'je današnjeg dana
I Zlatiju poželjela majka!
Bolje mi je i u zemlji biti, 15
Već nedragu na svili ležati!"
Mnidijaše da niko ne čuje,
Al to sluša beže Derviš beže,
Kol’ko huknu, tabak džama puknu!
Kol’ko jeknu, cjela kula zveknu! 20
Ovako joj beže govorio:
„Zlato moja, ružo neobrana,
Ja ću, Zlato, ruho poderati,
Ako bogda s tobom nosajući,
Baš na svojoj, na bijeloj kuli, 25
Beli drugom nećeš dopadnuti,
Nego meni, begu Derviš begu,
Već ako me smrca ne prevari.
No čuj, Zlato, moje milovanje,
Otvori mi kulu od kamena, 30
Nek' smo blizu jedno kod drugoga;
Plaho sam se tebe zaželio!"
Kad je Zlata bega ugledala,
Od radosti na noge skočila,
Derviš begu slatko govorila: 35
„O Derviš beg, moje sunce žarko,
Pričekaj me pod bijelom kulom,
Zlata će ti kulu otvoriti!"
Spade Zlata niz bijelu kulu,
Derviš begu otvorila vrata, 40
Uzeše se za bijele ruke; ,
Te odoše u šikli odaju.
Sjede beže u meke dušeke,
Zlatu metnu sebi na krioce,
Pa je pita beže Derviš beže: 45
„Moja Zlato, srce iz njedara,
Sad mi pravo u odaji kaži:
Živ ti bio, jesam li ti mio?"
Govori mu Zlata plemenita:
„Moj Derviš beg, moja rano ljuta, 50
Živ mi bio, odveć si mi mio!
Već čuj, beže, šta ću govoriti:
Evo pune tri godine dana,
Kako smo se, dušo, zagledali,
Svagda mi se kuneš u odaji, 55
Da me mladu nećeš ostaviti,
A ni vjerom svojom prevrnuti,
Još ne reče kad ćeš me voditi,
Derviš beže, svom bijelu dvoru,
Da ti budem vjerenica ljuba. 60
Uz čitave tri godine dana,
U godini ne ima mjeseca,
U mjesecu ne ima nedjelje,
U nedjelji bijeloga dana,
Da te nema meni pod pendžere. 65
Noći mračne putovat je strašno,
Mogli bi te trefiti hajduci,
Te ćeš s mene junak poginuti,
Ostat tvoja ostarjela majka,
Kleće mene do hedžela svoga. 70
Već mi kaži, dušo, u odaji,
Ako meni mušterija nisi,
Il’ me vodi, il’ mi ne dohodi!"
Govori joj beže Derviš beže:
„Zlato moja, moja dušo draga, 75
Da ti, dušo, mušterija nisam,
Ne bih tebi draga dolazio.
A evo ti vjera od meneka,
Čekaj mene dva mjeseca dana,
Dok opremim svoje bjele dvore, 80
Gdje ću tebe mladu dovoditi
I porežem dibu i kadifu,
Ja ću onda tvojoj kuli saći,
Tebe svesti svom bijelom dvoru."
Tu se maši rukom u džepove, 85
Izvadi joj almas prstenove,
Natače joj na bijelu ruku.
Još govori beže Derviš beže:
„Naj 'ti, Zlato, tvrdo obiilježje,
Nek' se znade da si moja, dušo 90
Pod prstenom na bijeloj kuli."
Kad je Zlata bega razumjela,
Od zemlje je na noge skočila,
Primače se do sanduka svoga,
Dade begu sedam boščaluka, 95
Sve u srmi i žeženu zlatu.
Beže uze zlatne boščaluke,
Pa ih turi pod bijelu ruku,
Pa je Zlati tiho govorio:
„Meni draga vakat polaziti, 100
Daleko je mom bijelom dvoru."
Zlata mu je mlada govorala:
„Srećno pošo, beže Derviš beže,
Svi ti puti srećni ispanuli,
A ovi ti najsrećniji bili! 105
Svud hodio, beže Derviš beže,
Opet svojoj Zlati dohodio!"
Pođe beže niz bijelu kulu,
Zlata preda nj mlada pošetala,
Šeće Zlata kao paunica, 110
Od kule mu otvorila virata.
Spade beže u mermer avliju,
Iz avlije poljem okrenuo,
Ode beže svom bijelom dvoru,
A Zlatija na visoku kulu. 115
Gdje je sreća, tu je i nesreća!
Vid’ nesreće Zlatije djevojke,
Nije prošla ni nedjelja dana,
Od kako se s dragim rastavila,
Vjeru dala, a prsten primila, 120
Da će biti Derviš begu ljuba.
Malo vr’jeme nije potrajalo,
Troji svati Zlatu zaprosiše:
Jedni svati bega Ali bega,
Drugi svati Dizdareviić Ibre, 125
Treći svati Salih efendije,
Iz Novoga, žalosna mu majka.
Svi troji joj daju obilježje:
Beg joj daje kutiju bisera,
Dizdarević tri niza dukata, 130
Iz Novoga Salih efendija,
On joj daje sedam prstenova.
Djevojci je majka govorila:
„Zlato, šćeri, u mene jedina,
Troji svati tebe, Zlato, išću, 135
Sad izbiraj koga tebi drago;
Al' ako ćeš majku poslušati,
Pođi, išćeri, Salih efendiji!
Ja sam čula, kazuju mi ljudi,
Jedinak je on u svoje majke, 140
A jest lijep, da mu para nema."
Plačna Zlata majci govorila:
„Moja majko, šinula te guja,
Od koje se nikad ne prebalja,
S Derviš begom ko me rastavio, 145
Dušdca mu raja ne imala!"
Kad je čula ostarjela majka,
Od zemlje je na noge skočila,
Svoju Zlatu pljeskom udarila,
Kako ju je lako udarila, 150
Dva joj zdrava pokrenula zuba,
Iz četiri krvca udarila.
Ovako joj riječ besjedila:
„Neka znadeš, božja nesretnice,
Voljela bih tebe poželjeti, 155
Neg' te dati begu Derviš begu."
Nuto sada ostarjele majke,
Šta uradi da od boga nađe,
Dade Zlatu Salih efendiji.
Dadoše je i ne pitaše je. 160
Primi stara sedam pristenova,
Na prstenje vadu postaviše,
Taman vada čitav mjesec dana,
Dok otiđe do Novoga b’jela
I pokupi kitu i svatove. 165
Kad je Zlata mlada razumjela
Da je majka za nedraga dala
Zacvilila u odaji Zlata.
Kuka jadna, kao kukavica,
A prevrće kao lastavica, 170
I spominje bega Derviš bega:
„Moj Derviš beg, rano do edžela
Da t’ je oklen sada pogledati,
I vidjeti svoju nesretnicu,
Ne b' žalio beže poginuti, 175
Što dušmani od nas učiniše,
Gdje nas dvoje mlado rastaviše."
Zlata se je jadna porušila
Od žalosti i od teškog jada.
Ona ide džamu i pendžeru, 180
Pendžeru je plačna govorila:
„Moj pendžeru, moj gorki čemeru,
Dost’ sam dobra od tebe vidjela,
Sa svojijem begom Derviš begom,
Baš uz pune >tri godine dana, 185
Do ponoći s begom ašikujuć'.
Dosta puta kraj tebe, pendžere,
Svome begu perčin iščešljala:
Vjetar puše, a perčinom maše,
Pomješasmo brke i solufe. 190
Sve sam zebla od svog roditelja,
Da me ne bi opazila majka.
Dosta takvih noći ne spavala,
Sve na svoju sreću nijetila,
Na svog dragog bega Derviš bega. 195
A što mi ga, bože, ne natajni?"
Pripe peču, obuče feredžu,
Čemberima umotala lice,
Pošetala niz visoku kulu,
Dolazila bijelu mejtefu: 200
A proljeva suze iz očiju:
„Moj mejtefu, vel'ko dobro moje,
Dosta straha tu sam proturila,
Bila mlada b’jena i karana,
Dok sam sitnu knjigu naučila, 205
Sedam hatmi mlada proučila,
Sve na svoju sreću namjenila,
Na svog dragog bega Derviš bega,
A što mi ga, bože, ne natajni?"
Ode Zlata svom bijelu dvoru, 210
Ona dvoru, svatovi pred dvore,
Iz Novoga — Saliih efendije.
Dočeka ih ostarjela majika,
Dobar im je ićram učinila,
Izvela ih na bijelu kulu, 220
Gospodsku im metnula večeru:
Što je slatko, sve pošećereno,
Što je slano, sve pobibereno.
Tu su svati noću prenooili,
Odmorili sebe i hajvane. 225
Kada sjutra zoru dočekaše,
Čauš viknu, dabulhana jeknu:
„Hazurala kita u svatovi,
Hazur svati, hazur je djevojka,
Daleko je do Novoga sići, 230
Karaće nas Salih efendija."
Dobro svate tude darovaše,
Svakom svatu od zlata čeverme,
Čaušima boščaluke zlatne,
Starom svatu čohu ne rezanu, 235
Djeverima konja i djevojku.
Otle krenu kita i svatovi
I taj danak vazdan putovaše,
O akšamu na konak padoše.
Lijepo im na konaku bilo, 240
I tu tavnu noćcu prenoćiše,
Sjutra opet rano podraniše,
Pa krenuše kita i svatovi,
Kroz čifluke duge udariše,
Kroz čifluke bega Derviš bega. 245
Bolan leži beže Derviš beže,
Pune dvije nedjeljice dana,
Kako se je beže razbolio,
Pa je srcu gajret učinio,
Primak'o se džamu i pendžeru, 250
Pa sejiri po svome čitluku,
Dade mu se očim' pogledati,
Dok ugleda kićene svatove,
Pa zavika svoju robinjicu:
„Kumrijice, moja robinjice, 255
Bi li znala meni kazivati
Čiji svati u mome čitluku,
Čiji svati, oklen je djevojka?"
Kumrija mu mlada govorila:
„Moj Derviš beg, dragi gospodaru, 260
Svatovi su Salih efendije,
Iz Novoga, čemerna mu majka,
A djevojka plemenita Zlata,
Jauklija tvoja, Derviš beže!"
Kad Derviš beg reč razumio, 265
On zaplaka kao ženska glava,
Suze roni niz bijelo lice,
Kajno biser niz bijelu svilu.
Govori joj beže Derviš beže:
„Kumrijice, moja robinjice, 270
Do sad si mi robinjica bila,
A od sada moja posestrima,
Bi li bega svoga poslušala?
Ti ispani pred bijele dvore,
Kad naljegnu kita i svatovi, 275
Ovako ćeš njima besjediti:
„Čujete l' me, dva djevera mlada
I ostala kita i svatovi,
Selam vam je moja gospođica,
Alemšaha, Derviš bega majka, 280
Da spremite na konak djevojku,
Kasno ćete do Novoga sići,
Pokisnuće kita i svatovi
I pokisnut duvak i djevojka:
Ovdje nema bega Derviš bega, 285
Otiš'o je u lov u šlaninu,
Neće doći do petnaest'dana,
A kamoli za dva, za tri dana."
Kumrijice, moja sestro draga,
Kad povedeš Zlatiju djevojku, 290
Ne vodi je u ženske konake,
Već povedi meni u odaju."
Kumrija je za bratstvo primila,
Ona spade pod bijele dvore,
Kad naljeze kita i svatovi. 295
Tu zastavi kićene svatove,
Ovako je njima govorila,
Kao što je beže naučio:
„Selam vam je moja gospođica,
Alemšaha, Derviš bega majka, 300
Da joj date na konak djevojku.
Kasno vam je do Novoga sići,
Pokisnuće kita i svatovi,
A pokdsnut duvak i djevojka.
Ovdje nema bega Derviš bega, 305
Otiš'o je u lov u planinu,
Neće doći do petnaest dana,
A kamoli za dva, za tri dana."
Kada čuše kićeni svatovi,
Skailiše pod bijelom kulom 310
I poslaše na konak djevojku.
Nu da vidiš Kumrije rohinje,
Uze Zlatu za bijelu ruku,
Ne vodi je u ženske konake,
Već upravo begu u odaju. 315
A svatovi na rosnoj livadi,
Sve popeše bijele čadore.
Bolan leži beže Derviš beže.
Kad upade Zlata u odaju,
Hitro skoči k'o da ne ležaše, 320
Ruke širi, Zlati poletio,
Njemu Zlata obje opružila,
Objema ga rukam’ zagrlila,
Sve se begu svija oko vorata,
Baš ko svila oko kite smilja. 325
Nu da vidiš bega Derviš bega,
Do akšama Zlatu privjenčao,
Do po noći knu je postavio,
Od ponooi đerđek učinio.
Kada sjutra danak osvanuo, 330
Zavikaše svatovski čauši:
„Hazur svati, hajd' da polazimo!"
Podvikuju kita i svatovi,
Dovikuju Derviš bega majku:
„Alemšaho, Derviš bega majko, 335
Pošlji nama s konaka djevojku,
Da idemo do Novoga grada,
Karaće nas Salih efendija,
Što su svati vako zakasnili."
Alemšaha, Darviš bega majka, 340
Ovako se njima zaklinjaše:
„A tako mi dina i imana
I mojega posta ramazaina,
Nijesam je ni očim' vidjela,
A kamoli na konak primila, 345
Već ako je beže Dervdš beže,
Te je mlada sa njim u odaji."
Skoči stara, k'o da ne sjeđaše,
Ona ide u muške konake.
Kada dođe odaji na vrata, 350
Poče kucat, Derviš bega vikat.
Kuca stara i dva i tri puta,
Nikakva joj odgovora nema.
Razljuti se Derviš bega majka,
U vrata je nogom udarila! 355
Razbi vrata na dvoje, na troje,
Dok upade stara u odaju.
Kad pogleda crnijem očima,
Sjedi beže na meku dušeku,
Drži Zlatu na bijelu krilu 360
I niže joj na grlu đerdane,
Štono ih je beže potrgao.
Tri đerdana drobnoga bisera
I tri niza žutijeh dukata.
Kada viđe Derviš bega majka, 365
Ovako je sinu govorila:
„Što to, sine, da od boga nađeš,
Što to radiš od tuđe djevojke?"
Derviš beg je majci poletio,
U obje je ruke poljubio 370
I ovako majci govorio:
„Bre, ne luduj, moja stara majko,
Moja Zlata i prije je bila,
Moja Zlata od sad do vijeka!
Sinoć sam je nićah učinio, 375
Do ponoći knu joj postavio,
Od ponoći đerdek učinio."
Pa se beže džamu prikljuoio,
On otvori srčali pendžere,
I ovako svatim' govoraše: 380
„Bogom braćo, kićeni svatovi,
Selam ćete Salih efendiji,
Evo njemu moja seka Hanka,
Prije joj je bio mušterija,
On je isko, a ja dao nisam, 385
A danas je draga srca dajem
I njezino ruho svekoliko,
Nek mu hatar na svog šuru nije,
To je tako od boga suđeno,
A Zlatija moja jauklija, 390
Ja sam Zlatu nićah učinio,
Do ponoći knu joj postavdo,
Od ponoći đerdek učinio."
Kada svati bega razumješe,
Svi se svati redom skailiše, 395
Pričekaše bega Derviiš bega,
Dok im seku svoju opremio,
Silno ruho uz nju poklonio,
Silno ruho dvadeset sejsana,
Čista ruha i srebrena suda. 400
Kad je beže sve to zgotovio,
Dade sestru kićenim svatima.
Uzeše je dva djevera mlada,
Čauš viknu, daulhana jeknu,
Otlen ode kita i svatovi, 405
Odvedoše Derviš bega seku,
Do Novoga Salih efendiji,
A beg osta kod bijela dvora,
Baš sa Zlatom, svojom suđenicom!
