Стојанова мајка
— из Скопске околине —
До три ми пушки пукнаја,
до три јунака паднаја,
које жали да жали,
Стојанова мајка највише...
Като[1] утро ’оди на гробје, 5
воштана свећа у раци[2]
жално га она редеше[3]:
„’стани ми, ’стани, Стојане,
да видиш красна ’довица
и седум ооум сираки[4]; 10
Девети сирак у лулка[5]."
Од жалости земља прозбори:
- „Не можем, мајко, да станем,
црна ме земља превзела,
мермерна плоча на груди, 15
змија ми очи испила...
Продавај коња, дорија,
'рани ми краона довица, ^
и седум, осум сирака..."
