Српска вила
Кад се поноћ сведе, кроз звјездице сјајне
Анђô рајског мира крене пјесме тајне:
Уз високо стијење, куда орô лијеће,
Дјевојче се једно тајанствено креће;
Њезин сузни поглед у даљину блуди,
У очајни уздах сламају се груди.
Кô у позну јесен листић благог цвијета
Тужна је, блиједа њена слика света;
Злаћане се власи по грудима губе,
Па се кадгод тихо са вјетрићем љубе;
А мирис се проспе, кô да на све стране
Поменак се буди и ружице ране.
Каткад руке скрсти, пуна свете боли
У небо погледи, кô да с' богу моли,
И на стијење клекне с прекидани даси,
Па га љуби, љуби, и сузама кваси;
Затресе се стијење кô д с' громи гоне
И подмукли тутањ у дубини тоне.
Ко си, свето чедо, што те немир буди?
Да л' невјерна љубав ранила ти груди?
Ил' си, зраче блиједи, сироче без снаге
Па сузама тужним тражиш своје драге?
Не, из сузе што је српска мајка лила
Створило се чедо - створила се вила.
Плачи, слико света, кô сироче блуди
Кога нико вјерно не прима на груди;
Залуд море крви и гомиле жртав':
Смрзнуло се небо, спаситељ је мртав...
Плачи, вило света, сузам' стијење кваси -
Расуо се вјенац што ти чело краси...