Србин
Слободан сам свету рећи
И с поносом казат' јавно:
Да је моје име славно,
Да се Србин зовем ја;
Мом' поносу, мојој срећи,
Нек' завиди пакост туђа,
Храбро мишце, челик груђа,
У мене су, то нек зна.
Не бојим се свих страшила,
Што их људска рука створи;
Срба ништа не покори,
Он је увјек ост'о јак;
Гле, Косово, на њем сила,
Хоће Срба да истражи;
Ал' се бојним копјем снажи,
Одбијајућ' ропски мрак.
Гледај борбе без престанка,
Кроз вјекове које води,
Узбуркано море броди,
Бранећ' име, мили род;
Док је сунца, бјела данка,
Он ће остат' вјеран роду,
Бранит' име и слободу,
Његове је среће плод.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мило Јововић, умро 1916, пре 108 година.
|
Бар (Црна Гора) 1901., Мило Јововић, „Голуб“, број 10., у Сомбору, 1. маја 1901., стр. 146.