Спаљеној пјесми
Збогом пјесмо моја,
Највјернија друго,
Мила си ми била,
Али не за дуго.
Мила си ми била,
Кад су прса моја,
Уздисала слашћу
Среће и покоја.
Мила си ми била,
Кад прољеће моје
Китило ме цв'јећем
Различите боје.
А сад си ми тужна
И пуна горчила,
Јер се радост моја
Тугом замјенила.
Што у теби спјевах,
Бјеше жеља жива,
Која ми се јоште
У срдашцу скрива.
Ал' у тебе пјесмо,
Не см'је даље стати,
Пламен ће је живи
Сада прогутати.
Ал' с' пепела твога
Она жеља стара,
Наћ' ће опет мјесто
Сред мојих њедара.
И ту ће остати,
Док ми срце бије,
Па и у гроб доћи ће,
Да се самном скрије.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мило Јововић, умро 1916, пре 108 година.
|
Мило Јововић, „Словански свет “, број 44., у Бечу, 15. новембра 1895., стр. 412.