Сонет (Шекспир) 66

Уморном од свега у смрт ми се жури,

Јер видех заслужног како бедно проси,

И ниткова што богато се кинђури,

И оданост како понижења сноси,

И златна одличја о погрешном врату

И савршенство у блатном бешчашћу,

И девице силом предате разврату

И снагу страћену неспособном влашћу,

И уметност којој моћник узде ставља

И злочинце како владају добротом,

И мрачњаштво како мудрошћу управља,

И како искреност бркају с простотом:

Скрхан, спокојној смрти ћу се дати.

Од ње ме тек љубав може сачувати.