Смрт Стефана Дечанског/5
5.
(Двор Светковића у Зенти)
ЗОРКА и МИЛОРАД
МИЛОРАД (држи један венац од цвећа у руци): Зорко моја, овај дар од тебе!
ЗОРКА: Остави. Од како сам чула да сте одржали победу, сваки дан сам по један правила. Ружа, и саса, и китни каранфил никад ми се није тако милио, као за ово време.
МИЛОРАД (ухвати је за руку): Зорко моја, сво ово красно цвеће далеко ишчезава поред дражести лица твога, поред красоте невиности твоје. Сама челенка, коју ми је краљ својом руком заденуо.
ЗОРКА: О, тебе је краљ осим свију највише одликовао за храброст у битци показану. Ја сам чула. Ах, што нисам била гдигод ту у крају! Знам да су сви у тебе гледали, како ти је краљ говорио, како те највећим витезом називао; о, да сам ту била...
МИЛОРАД: Да си ти у присуству била, не знам би л' се задржао, да јасним не повичем гласом: Ево је, коју предпочитујем свакој слави, свакој почести и украсима света; њом ме наградите, па ми слободно и живот иштите.
ЗОРКА: Ах, престани о животу тако говорити. Колико сам ноћи неспокојно проводила, док си у војсци
био! Много ми се пута учинило, да си усред непријатељских чета; мачеви око тебе севају, а ти снажно одбијаш силу непријатеља. На једанпут те згоди безбожна стрела; ја вриснем и ђипим — ах, сузе оне умолиле су Свевишњега, да те невредима сачува.
МИЛОРАД: Добро срце природе! Молитва невиности најпријатнија је Богу. Никакове силе нема на свету, којој не бих противостао, одолео при помислу на моју Зорку. Ти си сунце живота мога, које ми се подмлађује, укрепљава, кад ме дужност на борбу позива.
ЗОРКА: Моја је надежда о твом повратку била горка. Ужасан сан; но — само кад је сан био.
МИЛОРАД: Ти си снивала штогод...
ЗОРКА: Страшно, но сад видим, да сну није веровати.
МИЛОРАД: А шта си то снивала?
ЗОРКА: Не питај, с тобом сам се у цркви венчавала, али сватови сви у црно обучени. Кад ја даље погледим, а оно мој младожења ниси ти, него — смрт.
МИЛОРАД (поћути, па је опет за руку ухвати): Зорко моја, сан је лажа, а Бог је истина. Шта нам могу којекаква мечтанија наудити, где Бог о нама бригу води? Да се свет заљуља, да се више него човечија сила одапре, раздвојити ме никада од тебе неће. Ти си живот живота мојега, без које би цвет суштества мога као суви листак клонуо и ишчез'о.
ЗОРКА: Ја чујем оца, где долази. Ах, како те је похваљивао! Он те љуби као рођеног сина.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|