Смрт Стефана Дечанског/17
3.
РАНКО, пређашњи
РАНКО: Помози Бог, куме! — Светлом краљу поклон од мене.
СВЕТКОВИЋ: Добро ми дош'о, Ранко, добро ми дош'о, куме, да те последњи пут загрлим, и аманет ти моја Зорка. Бог зна, шта је сутра чека. (Полети му суза, он ју брзо обрише). На моју душу и очи ме већ издају. Одкуд сузе у јунака?
РАНКО: Шта је, куме, не парај ми срца, или Ранка не познајеш? Казуј шта ти сузу изгони.
СВЕТКОВИЋ: Знаш, куме, у младо доба кад на бој иђасмо, срце нам је од радости играло мрети за краља и домовину своју. Ал' да видиш како Дечански под старост услуге плаћа. Ја сам ти оглашен, и свега имања лишен.
РАНКО: Ти, који си пример верности био?
СВЕТКОВИЋ: Ево ми шездесет друга, и још никада на неверство не помислих. Али сад је другојачије: млади краљ моју кћер љуби; то је кривица моја, зато морам да сам бунтовник. Није шала, колика зла из тога за земљу извиру.
ДУШАН: Светковићу, престани, ти мога оца добро не познајеш; једна реч моја њега ће ублажити.
СВЕТКОВИЋ: Али неће змије, што му отров у златној чаши медљају. Бунтовник, ја бунтовник; Ранко, ја бунтовник, оглашен, прописан, и ти ћутиш? Заборавио си она три бесна курјака под Рудником?
РАНКО (ватрено га ухвати за руку): Нисам, куме, ево ти моја рука, у ватру, у Бојану, за тобом ћу ићи.
СВЕТКОВИЋ: Брани ме овде, брате, јер је мој живот уђи од малога мравка. Краљ је њему непријатељ, добро чуј, краљ ми је непријатељ.
РАНКО: И ти си скрстио руке?
ДУШАН: Стани, војводо, куда те подземни дух води! Ти подижеш Светковића на краља.
РАНКО: Кад се о животу ради, боље други, него ја.
ДУШАН (уплашено): Шта то рече?
РАНКО: Очитао сам једно правило из књиге природе.
ДУШАН: Мој је отац и противу мене, па да се на њега устремим?
РАНКО: Друго је отац и син, краљевићу. Данас га јарост до беснила подиже, сутра му љубов друге мисли улива. Али код старога краља канда је и овде противно. Та ако му је Светковић крив, зашто теби не писа, да извидиш, да казниш; него овамо ти дао власт краљевати, а овамо сам, какве хоће, заповести шиље.
ДУШАН: Ја сам и као син и као краљ потчињен.
РАНКО: Дакле жертвуј Светковића.
СВЕТКОВИЋ (очајно): у шесет другој години да ме ово постигне! Боже, ти видиш, мали мравак само ћу врнути на голијата камен, који ми глави грози. (У изумљенију). Ранко куме, јесам ли сам, или има још помоћи?
ДУШАН (ухвати га за руку): За име Бога, не тамо.
СВЕТКОВИЋ (гледа га с презренијем): И ти имаш образа мене самога пуштати да моју главу браним, ти, који си свему овоме повод и причина.
ДУШАН: По Богу, то ће се и без крви окончати.
СВЕТКОВИЋ: Ти мој зет ниси, не можеш да будеш. Таквом мекушцу моју кћер да дам, који је ни бранити не уме, кад је у опасности!
ДУШАН: Светковићу, ха, вере ми, ти си био код Струме слеп.
СВЕТКОВИЋ: Ил' сам ја био слеп, или си ти сенка некадашњега Душана.
ДУШАН: Шта захтеваш од мене?
СВЕТКОВИЋ: Брани себе, брани онога, кога си у несрећу бацио.
ДУШАН: Да се на оца дижем, да крв људи мојих проливам?
СВЕТКОВИЋ: Зар ти је моја тако малоцена?
ДУШАН: Никако, волим погинути, него да ме земља проклиње.
СВЕТКОВИЋ: А ти иди твом добром оцу, који невине људе за бунтовнике проглашује, иди, ја ћу са уцењеном мојом главом сам себе бранити и породицу моју, оружаном ћу је руком бранити, разумеш ли? И мислиш ти, да ћеш тиме штогод добити? По улицама ће се потомака певати, да си ти узрок моје побуне.
Хајде, Ранко!
ДУШАН: Стани, Светковићу, стани још мало!
СВЕТКОВИЋ: Добро. Краљевићу, још једну молбу имам. Овај дан нека буде последњи што те моја кућа види. Нашто твоје присуство? Оно ми доноси само несрећу, а никакову помоћ. Остави моју кћер на миру; њој ће бити неописано мило, кад чује да ју је онај оставио, који је ни бранити није вредан. Она је за јунака, човека одважна, а не, не ...
ДУШАН (метне руке на очи): О, ја сам кукавица, кукавица. — Јадни Душане, на две ватре гориш.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|