Смрт Стефана Дечанског/18
4.
ВЕСНИК, пређашњи
ВЕСНИК: Светли краљевићу. поздрав ти доносим од старога краља: к њему да не долазиш.
ДУШАН: Ево, Светковићу, како је мој отац добар. Је ли и жупану Светковићу опростио?
ВЕСНИК: О опроштају није било речи, него сам послат теби заказати да у Неродимљу доћи не смешвећ да гледаш куд ћеш и како ћеш.
ДУШАН (гледа га дуго): Хоћу ли у небо?
ВЕСНИК (слегне раменима).
ДУШАН (после ужасног ћутања): Каж' мом оцу, да он није отац, нити човек, него звер у шуми, и гори од звера, јер и звер свој пород тако не гања. Кажи му, да су између нас прекинуте свезе сродства и љубови. Кад се с њим сукобим, неће ми бити отац, него лик чудовишта, које је зачела природа, кад су се стихије пре постања још света бориле. — Светковићу, ево ти моја рука, на што је син стрепио приступити, то отац сам хоће. К делу! (Он напред, Светковић и Ранко за њим).
ВЕСНИК (врти главом, па лагано одлази).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|