Слуга Милован и Куна Хасан-ага
0001 Вино пију тридест јаничара
0002 У Удбињу граду бијеломе,
0003 Међу њима Куна Хасанага.
0004 А пошто се напојише вином,
0005 Но говоре тридест јаничарах:
0006 „О, Хасане, наша харамбашо,
0007 А зашто се, момче, не ожени,
0008 Но ти младост у нерадост прође?”
0009 Хасанага ријеч говорио:
0010 „Чујете л’ ме, моја браћо драга,
0011 Дајем вама божу вјеру тврду
0012 Да се никад оженити нећу,
0013 Ни ђевицом, ни ћу удовицом,
0014 До невјестом иза жива мужа,
0015 Фином Маром Мандушића Вука!”
0016 Ка’ се Туре пјано зафалило,
0017 А тријезно на ноге скочило,
0018 Па је свога ђога објахало,
0019 А Турцима ријеч бесједио:
0020 „Чули те ме, тридест јаничарах,
0021 Не бојим се до Бога никога
0022 Докле имам зламенита вранца,
0023 Око њега јесу три једека,
0024 Савезан је он за три дирека
0025 Да од зора кулу не разбија,
0026 И бојим се слуге Милована,
0027 Који двори Мандушића Вука!”
0028 Па он узе тридест јаничарах,
0029 Поведе их лугу котарскоме,
0030 Ту остави тридест јаничарах,
0031 Па потрча Хасану на кулу.
0032 Од двора га нитко не видио,
0033 Ного Маре, Вукова љубовца.
0034 А Мари је Туре говорило:
0035 „Чујеш ли ме, Вукова љубовца,
0036 Изнеси ми у бокару вина!”
0037 Млада му је тадер говорила:
0038 „Хајде овамо, на коња делијо,
0039 Не пије се пред дворове вино,
0040 Ходи к Вуку на бијелу кулу,
0041 Да пијете црвенога вина!”
0042 Скочи Хасан, отиде на кулу,
0043 Широко му мјесто учинише,
0044 Па му дају вино и ракију,
0045 А кад били у највише пиће,
0046 Отуд дође слуга Миловане,
0047 Голу ђорду у десницу Вуче,
0048 Навукао капу над очима,
0049 Мрко Туре оком погледује,
0050 Бијелијем зубом натресује,
0051 Деснијем се брком насмјехује,
0052 Па Турчину бјеше бесједио:
0053 „Што си туна, од курве копиле?!”
0054 Но му Туре тадер говорило:
0055 „Није ово од курве копиле,
0056 Но катана Ива Сењанина!
0057 И мене је Иво отправио,
0058 Уљегли су тридест Удбињанах,
0059 Запали су лугу дебеломе,
0060 Да покупиш котарске делије,
0061 Да идемо да им ударимо.”
0062 То Милован једва и чекао,
0063 Он изведе из камаре зека,
0064 Те покупи котарске делије,
0065 Доведе их пред Вукову кулу,
0066 Па Милован таде говорио:
0067 „Хај’ пред војском, Мандишићу Вуко!”
0068 А за њиме Ивова катана,
0069 За катаном војска сваколика,
0070 Отидоше лугом зеленијем.
0071 Кад дођоше честој раскрсници,
0072 Таде рече Туре Хасанага:
0073 „Хајде, Иво, и води дружину,
0074 Ер ја пођох за браћу Сењане!”
0075 Па потрча зеленом планином,
0076 Хитро пашче у Котаре дође,
0077 И млада га Маре угледала,
0078 Па истрча на високу кулу,
0079 Па запали зелену лубарду.
0080 Оно зачу слуга Миловане,
0081 Удари се руком уз кољено:
0082 „Аох њему, до Бога једнога,
0083 Превари ме Туре Хасанага!”
0084 И уграби Вукову љубовцу
0085 Бачи је за собом на вранца,
0086 Побјеже зеленом планином,
0087 У лут нађе тридест јаничарах,
0088 Побјегоше пољем удбинскијем,
0089 За њима трчи Миловане.
0090 Кад Милован на крај поља дође,
0091 Тадер Турци у врата од града
0092 И велики шемлак истурише:
0093 А Милован уз поље удбинско,
0094 Хајдучка га нојца прифатила.
0095 Кад на врата од Удбиња дође,
0096 Ту седам капиџија нађе,
0097 Међу собом зборе и говоре:
0098 „Фала Богу, фала јединоме,
0099 Ђе преври Хасан Милована,
0100 Јошт га нитко није преварио,
0101 Доведе му Вукову љубовцу!”
0102 Оно слуга и слуша и гледа,
0103 Примаче се, украде им главе,
0104 А ондолен уз Удбиње пође
0105 А аџије Турске механџије:
0106 „О, аџија, прифати ми зека,
0107 Напој ми га црвенијем вином,
0108 А назоби бијелом пшеницом,
0109 Кад се вратим да ти скупо платим!”
0110 Прифати га, ријеч не чинио
0111 А Милован уз Удбиње пође,
0112 Докле Хасану доходио на кулу,
0113 Ал’ су врата од челика љута,
0114 Затворена и запалангата.
0115 Па потрча јунак натрагове,
0116 Те је ситне стубе находио
0117 Од шездесет басамака,
0118 Што се пењу буле по јабуках,
0119 Донесе их Хасану уз кулу,
0120 Намоли се на пенџер од куле.
0121 Али пију тридест јаничарах,
0122 Служи им га Вукова љубовца,
0123 Гола глава како мушка страна,
0124 Какојему чашу приношаше,
0125 Сваки јо’ се руке дофаташе.
0126 Но је млада Маре бесједила:
0127 „За Бога, Хасанага Куна,
0128 Ако могу бити свјема слуга,
0129 Не могу бити свјема љуба!”
0130 Када погледа на пенџер од куле
0131 И угледа слугу Милована,
0132 Грохотом се млада насмијала.
0133 Но је пита тридест јаничарах:
0134 „За Бога, наша снахо драга,
0135 Што се тако грохотом смијеш?”
0136 Но је млада мудра и паметна:
0137 „Смијем ви се ја, тридест Тураках,
0138 Смијем ви се кад пијете вино!
0139 Кад пијаше Милован и Вуче,
0140 По виједро једанак пијаху!”
0141 Тадер се Турци погледаше,
0142 Сташе пити, што им не ваљаше,
0143 Да не зазре бијела влахиња,
0144 Сви падоше главом без узглавља.
0145 Сигра млада низ бијелу кулу,
0146 Миловану отворила врата,
0147 Те утрча у бијелу кулу,
0148 Па посјече тридест јаничарах,
0149 Те избјежа из бијеле куле,
0150 И уграби Хасанова вранца,
0151 Побјеже низ Удбиња града,
0152 Но тренуше Удбињани Турци,
0153 Милована слугу опазише,
0154 На сваки га сокак претекоше.
0155 Кад Милован на механудође,
0156 Он хаџију зове механџију:
0157 „О, хаџија, изведи ми зека!”
0158 Изведе га, ријеч не чинио.
0159 Стаде хаџо хесапит’ благо,
0160 Колико је похарчио зеко,
0161 У хесап је главу изгубио.
0162 Побјеже к вратима од града,
0163 Сусрете га дванаест Тураках,
0164 Све дванаест под сабљу метнуо,
0165 И од града врата саломио
0166 И утече зеленом планином.
0167 Прије зоре у Котаре дође
0168 И он своју доведе госпођу,
0169 Ах, нека га, свијетла му рука!
