Слепи деспот/1

Прва појава

Прва појава

ТЕОКТИСТ и СТЕФАН (са завојем на очима)

ТЕОКТИСТ
Вест ми је дошла сетна и мила
Да Гргур прими монашки чин,
Краљевска прса риза је скрила
И псалтир слуша краљевски син.
Уз благи мирис трошне измирне,
Уз плави тамјан, уз песме мира,
Провешће дане тихе и мирне
У црном чину што сам избира.
СТЕФАН
Несрећно чедо оца ваљана,
О бедна жртво обести злобне,
О дечја срећо првих нам дана,
О муко, наше несреће кобне!
О бедни сине ратника смела,
Зар си одгајан за таква дела?
Ком ловор кити бесмртна дела!
(Тужно клима главом.)
Зар да побожне молитве поји
И куцње звона с торња да броји,
Зар место сјаја дворска одела,
Монашку ризу да тужно носи,
Зар он да пева песме опела,
Да сузом мермер олтара роси?
Ох, можда греси племе нам гоне
А венац трња да чека нас,
Или нам спомен са нама тоне,
Умире с нама о нама глас.
ТЕОКТИСТ
(насмејавши се горко)
Свак доброчинство запамти свје
Док дела гадна пажљиво крије.
Безнана дела и не постоје,
Човек без дела, то човек није.
СТЕФАН
Ох ћути, старче, та ове груди
Претрпеле су уздаха доста,
Од мене авет створише људи,
Од тела мога још костур оста.
Зар развалини душе ми сетне
Да даш свом снагом ударац нов?
Да твоја рука нов терет метне
На трошне зграде улегнут кров?
(Ћути, устане и замишљено преñе два-три корака.)
Ох живот, живот, та река кобна,
И муљ и бисер носи у мрак.
Али врлина кроз врата гробна
Потомству пружа свој светли зрак. . .
(Ћути)
Патвори, лажи и страсти гадне
Издајства, сваñе најцрњи плод,
Око главе ми свијају јадне
Венац пун срама... Куне ме род. . .
Ох, преци моји, ви нисте криви,
Већ мутно доба, људи крај вас.
У добром друштву добро се живи:
Мочварно време — труо је клас.
Племићи семе за краља саде
А он усамљен плодове жње;
Они и зло и добро раде,
А он испашта бедник за све.
ТЕОКТИСТ
Стефане сине, никог не брани,
Што народ суди прави је суд,
Јер на праведној народ је страни,
А човек? — Куд га понесе ћуд.
СТЕФАН
(поћути неко време)
Кад срце боли, зар човек мисли?
И сам кад скриви, други је кривац.
На моме месту други би свисли
Јер мени душу боду у живац.
Толико мука, толико зала
Злосрећна судба мени је дала...
Па ипак мирно свој живот сносим,
Јер једна искра срце ми греје:
Гроб очев могу сузом да росим,
Крај мене мени познато све је.
И ова соба и кутић сваки
Мене на срећно детињство сећа,
Побеже младост и оде срећа,
Као што беже облаци лаки.
Мајчина уста топла и мека
Овде љубљаху мој образ врео,
У овом дому и смрт ме чека
И земља црна и покров бео;
Кости ће моје и тело гнило
Трунути овде где о т а ц труне,
Примиће мајка чедо у крило,
Љубиће груди уздаха пуне,
У овом дому мој отац лежи
И моја мајка сан вечни снива,
И ноћу кад ми сан с ока бежи,
Лицем се мојим срећа разлива
Јер њих ја гледам. О преци славни,
Хумке ће свију време да сравни;
Имена ваша живеће даље,
А моје име у мрак се шаље.
(Замисли се, па сетно.)
Лазар је мртав. . . Лазаре, брате! . . .
Праштам ти, праштам, братовља сени.
Јер име твоје прокпетства прате:
Тебе ни мајку нико не цени. . .
А мајку куну (поданици) њени.
ТЕОКТИСТ
Стефане ћути, Стефане стани,
Нов бол зар старој задајеш рани?
СТЕФАН
О старче, старче, тај боп је мапи.
Но боп што мене кроз живот прати
Недогледан је, јер слушам бедан
Како се моја проклиње мати.
Народ је куне. . . народ је куне. . .
Његова клетва. . . Ох жене, жене,
Па због вас царске падају круне,
Због вас се поља крвљу црвене.
Преврни листе прашљивих књига,
Наћи ћеш: жена свуда је иста:
Или је мора, звер и сплеткарка,
Или је љупка, невина, чиста.
Човек и добар и зао бива
И о верности и кавзи снива,
А жена једно. А моја снаха
Таштине жељна, жучна и плаха,
Матер ми уби и народ слага,
Да тим част своју од срама спасе,
На мајчином је имену љага
Да ова круну приграби зг се.
ТЕОКТИСТ
Све је то мало. Још много ствари
Могао бих ти причати, сине,
Сузе ми теку, дршће ми тело,
Кад ми се памет у прошлост вине;
Памтим Мурата, јаук и сузе,
Крвава поља, робље што стење,
И Ново Брдо кад Турчин узе,
И дим што с ватре небу се пење,
Памтим бежање у пусте равне,
Дубровник када оца твог прими,
Знам речи силне господе славне,
Знам летње муке и када зими
Гацаше војска. . .