Сестра Селима везира

У Селима травничког везира
Кажу сестру Ајкуну ђевојку,
Те је боље у свијету нема,
А просе је троји просиоци:
Једно проси Јакша капетане
Од бијела града Биограда,
Друго проси паша од Пазара,
Треће проси паша од Мераја.
Састали се троји просиоци
У Травнику граду бијеломе
Код везира на бијелој кули,
Изнијели од злата јабуке,
Уз јабуке на гомиле благо.
Ал’ им вели Селиме везире:
"Причекајте, троји просиоци,
"Докле одем на бијелу кулу,
"Да запитам Ајкуну ђевојку
"За кога ће поћи просиоца,
"Чију л’ узет’ од злата јабуку."
Па отиде на бијелу кулу,
Пита сестру Ајкуну ђевојку:
"Сестро моја, Ајкуно ђевојко,
"Тебе просе троји просиоци,
"Једно проси Јакша капетане
"Од бијела града Биограда,
"Друго проси паша од Пазара,
"Треће проси паша од Мераја.
"Пођи, селе, ђе је тебе драго.
"Ако оћеш ђе је севапчија,
"Који гради на воде ћуприје,
"На калове високе калдрме,
"Покрај друма чесме и бунаре,
"И дијели кљасту и слијепу,
"А ти пођи Јакши капетану;
"Ако ли ћеш, ђе је доста блага,
"Ђе ћеш, селе, на свили сједити,
"И носити свилу и кадиву,
"А имати слуге и слушкиње,
"Шећер јести, шербет воду пити,
"А ти пођи паши пазарскоме;
"Ако ли ћеш ко је добар јунак,
"Што се сабљом по крајини рани
"Као соко с крили по облаку,
"И које је младо и прикладно,
"Ком љепоте у крајини нема,
"А ти пођи паши мерајскоме."
Ајка вели Селиму везиру:
"А мој брате травнички везире,
"Што ће мене Јакша капетане,
"Што је вајде што је севапчија,
"Кад је њега старост оборила,
"Нема зуба да се љебом рани?
"А што велиш пашу пазарскога,
"Ђе он има на гомиле блага,
"А у двору слуга и слушкиња;
"Залуду му благо и слушкиње,
"Кад му б’јела прошла појас брада,
"А мене је заклињала мајка,
"Да не љубим брадата јунака,
"Но да љубим младо голобрадо,
"Као што је паша од Мераја.
"Ако нема на гомиле блага,
"А он јесте јунак на мегдану,
"Па ће сабљом задобити благо,
"Мене бити мио до вијека,
"Јер га кажу одвише јунака,
"А сувише стасна и прикладна.
"Волим млада пашу мерајскога,
"Нег’ четири Јакше капетана
"И четири паше од Пазара."
Кад то чуо Селиме везире,
Он отиде на бијелу кулу,
Ђено бјеху троји просиоци,
Па он сједе на меке душеке,
А маши се на синију златну,
Те он узе Јакшину јабуку,
Уз јабуку хиљаду дуката,
Те их врати Јакши капетану:
"Нај ти, Јакша, твоје обиљежје,
"Тебе сестра моја не милује."
Јакша узе силно обиљежје,
Са везиром ријеч не имаде,
Већ јабуку у њедарца баци,
А дукате у свилне џепове.
Везир опет руком на синију,
Другу узе од злата јабуку,
Те је даде паши пазарскому,
Уз јабуку хиљаду дуката:
"Нај ти, пашо, твоје обиљежје,
"Моја сестра тебе не милује."
Кад то чуо паша од Пазара,
И он узе своје обиљежје,
Са везиром ријеч не учини,
Већ јабуку у њедарца баци,
А дукате у свилне џепове.
Онда вели травнички везире:
"О јуначе, пашо од Мераја,
"Оди, пашо, да се пољубимо,
"Да будемо главни пријатељи,
"Сестра моја тебе загледала,
"Па се у те силно заљубила,
"Него иди ка Мерају твоме,
"Купи свате, дођи за ђевојку,
"Нека знадеш твоја је ђевојка."
Кад то чуо паша од Мераја,
А он скочи на ноге јуначке,
Везиру се смјерно поклонио,
Пољуби га у скут и у руку,
Па отиде ка Мерају своме,
Да он купи кићене сватове.
Па кад паша ка Мерају дође,
Одма паша покупи сватове,
Те се диже ка Травнику граду.
Лијепо га везир дочекао,
Почасти га три бијела дана,
Па му даде лијепу ђевојку,
Уз њу даде три товара блага,
Па га здраво ка Мерају врати.