Светислав и Милева/25
2.
МИЛЕВА (САМА)
Као у непроходној пустињи, без икаквога пута, без помоћи, находи се душа моја. (Клекне). Теби, непостижна сило, велики Боже, који се о најмањем мравку бринеш, управљам чувства моја. Ти ме под свемогућно крило твоје прими, расположи судбу моју, као што је твоја недостижна сила; укрепи ме, да све ударе бедâ постојано поднесем. (Спусти главу мало, потом устане). О, како је крепак човек, кад се милости свевишњега ода! Сваки страх ишчезава, јер је тамо блаженство и покој. На дну срца нашега почива надежда лепшега живота, која је већа него све неправде људи.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|