Светислав и Милева/26
3.
ДАНИЦА СТУПИ ПЛАЧУЋИ, ПРЕЂАШЊА
ДАНИЦА: Милево! Ах! И ово да дочекам?
МИЛЕВА: Ти плачеш, Данице? Шта ти сузу изгони?
ДАНИЦА: О, зашто нисам на крају света, да то не гледам.
МИЛЕВА: (тихо). Шта је се догодило?
ДАНИЦА: Смем ли, могу л' ти казати?
МИЛЕВА: Је ли нови удар судбе? Говори! Видиш како је мирна совест моја. Говори! Не бој се!
ДАНИЦА: О Боже! На смрт су те осудили!
МИЛЕВА: Дакле моје муке крају се приближују. Судбино, ми смо се помирили!
ДАНИЦА: Смрт, ужасна смрт, Милево моја, за какву још нисам чула: да жива спаљена будеш!
МИЛЕВА: Крај је један: да се невоље опростим. О, Данице, видиш ли да на свету нема среће! Ја нисам никога увредила, никоме досадила, и опет ме такова несрећа прати. Она хоће, небо хоће: ми смо слабе, да се противимо овим великим силама.
ДАНИЦА: Анђеле земни, да ли Божество говори из тебе?! О, како је велика твоја душа, кад може у овом стању тако размишљавати.
МИЛЕВА: Остави то, љубезна моја! Време је кратко, треба да се са мном изравнам. Ах, како је горко стање моје, што духовника за овај пар немам, коме бих спасеније душе моје препоручила. Но Бог срце види! Љубезна Данице, ти ћеш се натраг матери мојој вратити. Ти си једна била, која си ме овамо својевољно допратила и сведок била моје све несреће. Жалосна другарице! Милева је сирота да ти верност своју награди. (Скине прстен). Прими, мила моја, овај знак моје признателности, опомени се кадгод Милеве и помоли се који пут и за њу Богу! (Да јој прстен.)
ДАНИЦА: Боже, о Боже!
МИЛЕВА: Ја имам матер, која ме је као очи из главе љубила. (Одсече мало косе своје). Однеси ово мојој милој матери и кажи да је то све, што је од њене кћери заостало. Друго је пламен прогутао. Предај јој: нека мајка штогод од своје кћери има. Она ме је крепила, да за земљу жертва будем, и ја послушах мајку, и бих жертва моје ужасне судбе. Кажи јој да је њена кћи без роптања на смрт отишла, ал' јој и то кажи: да је Милева сасвим невина. Нек се утеши, нек се и браћа моја утеше, која Бог зна куда лутају. Видећемо се опет, тамо, где нас отац мој очекује. — Сад, Данице моја, часови су кратки, јер тиран тражи погибел моју. Остави ме, да совест моју умирим, да Богу душу препоручим.
ДАНИЦА: О, њојзи сам Бог крепост улева! (Одлази).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|