Svetislav i Mileva/26
3.
DANICA STUPI PLAČUĆI, PREĐAŠNjA
DANICA: Milevo! Ah! I ovo da dočekam?
MILEVA: Ti plačeš, Danice? Šta ti suzu izgoni?
DANICA: O, zašto nisam na kraju sveta, da to ne gledam.
MILEVA: (tiho). Šta je se dogodilo?
DANICA: Smem li, mogu l' ti kazati?
MILEVA: Je li novi udar sudbe? Govori! Vidiš kako je mirna sovest moja. Govori! Ne boj se!
DANICA: O Bože! Na smrt su te osudili!
MILEVA: Dakle moje muke kraju se približuju. Sudbino, mi smo se pomirili!
DANICA: Smrt, užasna smrt, Milevo moja, za kakvu još nisam čula: da živa spaljena budeš!
MILEVA: Kraj je jedan: da se nevolje oprostim. O, Danice, vidiš li da na svetu nema sreće! Ja nisam nikoga uvredila, nikome dosadila, i opet me takova nesreća prati. Ona hoće, nebo hoće: mi smo slabe, da se protivimo ovim velikim silama.
DANICA: Anđele zemni, da li Božestvo govori iz tebe?! O, kako je velika tvoja duša, kad može u ovom stanju tako razmišljavati.
MILEVA: Ostavi to, ljubezna moja! Vreme je kratko, treba da se sa mnom izravnam. Ah, kako je gorko stanje moje, što duhovnika za ovaj par nemam, kome bih spasenije duše moje preporučila. No Bog srce vidi! Ljubezna Danice, ti ćeš se natrag materi mojoj vratiti. Ti si jedna bila, koja si me ovamo svojevoljno dopratila i svedok bila moje sve nesreće. Žalosna drugarice! Mileva je sirota da ti vernost svoju nagradi. (Skine prsten). Primi, mila moja, ovaj znak moje priznatelnosti, opomeni se kadgod Mileve i pomoli se koji put i za nju Bogu! (Da joj prsten.)
DANICA: Bože, o Bože!
MILEVA: Ja imam mater, koja me je kao oči iz glave ljubila. (Odseče malo kose svoje). Odnesi ovo mojoj miloj materi i kaži da je to sve, što je od njene kćeri zaostalo. Drugo je plamen progutao. Predaj joj: neka majka štogod od svoje kćeri ima. Ona me je krepila, da za zemlju žertva budem, i ja poslušah majku, i bih žertva moje užasne sudbe. Kaži joj da je njena kći bez roptanja na smrt otišla, al' joj i to kaži: da je Mileva sasvim nevina. Nek se uteši, nek se i braća moja uteše, koja Bog zna kuda lutaju. Videćemo se opet, tamo, gde nas otac moj očekuje. — Sad, Danice moja, časovi su kratki, jer tiran traži pogibel moju. Ostavi me, da sovest moju umirim, da Bogu dušu preporučim.
DANICA: O, njojzi sam Bog krepost uleva! (Odlazi).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|