Свезнање Ш3

СВЕЗНАЊЕ

Шпанија-Шчербатов

ШПАНИЈА (шп. Еспања), независна рпб. (503 075 км²) на Пиренејском Пол. (ј. Евр.); излази на Атлански Ок. (на С и на Ј) и на Сред. М. (на И); има добрих пристаништа на целој обали; са С ограничена → Пиренејима; на ј. обали пружају се Андалузиске Пл. (→ Сијера Невада); то су млађе веначне план., између њих пространа висораван Мезета; с ње се дижу поједини пл. гребени (Кантабриске Пл., Кастилиске Пл., Сијера Морена и др.), који одвајају високе и простране унутарње котлине (Стара и Нова Кастилија, Андалузија, Арагонија и др.); клима на СЗ океанска, блага и довољно влажна, у осталом делу сред., у унутрашњости доста топла и суха; одводњава се према Атланском Ок. (Мињо, Дуеро, Тахо, Гвадијана, Гвадалкивир), и у Сред. М. (Ебро, Гладалацијар, Хукар, Сегура и др.); план. на С под шумом; унутрашњост суха и степска; поред Сред. М. предели макија и фригана; стан. (23,8 мил.) Шпањолци; мешавина романизованих ст. Келто-Ибера, Римљана, Арапа и Германа; вера ркат.; образованост и култ. доста висока; баве се већином (57%) пољопр. и риболовом, развијена инд. (метала, ткст., цемента), руд. (бакар, олово, сребро, жива, гвожђе, камени угаљ) и трг.; поморски саобр. јаче, копнени слабије развијен; гл, град Мадрид, већи градови: Севиља, Гранада, Малага, Картагена, Мурсија, Валенсија, Барселона, Сарагоса, Билбао; под влашћу Шп.; Балеарска и Питјузиска Острва у Сред. М., Канарска О. у Атланском Ок. и колоније (341 975 км²) у Афр.: Шп. Мароко, Шп. Гвинеја и Рио де Оро. Најстарије у ист. познато становништво Ш. били су Келто-Ибери (мешавина Келта и Ибераца), међу које су рано почели да се досељавају Феничани, Грци и Картагињани ради оснивања својих колонија; у 5. в. пре Хр. превласт над Ш. стекла је Картагина, од које су је отели Римљани 219.-133. пре Хр.; у доба вел. сеобе народа међу староседеоце се доселила разна герм. племена: Вандали, Свеви, Алани и најзад Визиготи који су завладали целом земљом (611.); почетком 8. в. у Ш. продрли Арапи (710.) и преплавили готово цело Пиренејско Пол., а Готи се повукли у краљевину Астурију, која једино сачувала независност; у 2. половини 8. в. избили ратови између франачког краља Карла Вел. и Арапа; Карлу се придружили и хришћ. из с. дела Ш., проширили границе Астурије до р. Дура (792.) и претворили је у краљевину Леон, док хришћ. из ср. дела Пиренеја основали неколико мањих државица које се у 9. в. спојиле у Краљевину Навару; поред ове 2 слободне државе Карло основао и трећу у и. делу Пиренеја (у прво време називана Ш. марком, а касније Барселонском Грофовином); у 11. в. у ар. делу Ш. изумрла династија Омејада (1033.); хришћ. искористили унутарње размирице у Кордовском Халифату и заузели обе обале р. Ебра и део висоравни Мезете; у ослобођеним крајевима осн. онда још 3 државе: Краљевина Арагон (у чији састав ушла и Барселонска Грофовина, 1151.), Краљевина Кастилија (са којом Краљевина Леон образовала персоналну унију, 1037.) и Краљевина → Португалија која се у 11. в. одвојила од Кастилије (1094.); почетком 13. в. папа Иноћентије III објавио крсташки рат противу Арапа у Ш.; под вођством кастиљиског краља Алфонса VIII крсташи прешли преко Сијере Морене и потукли ар. вој. код места Лас Навас де Толоса (1247.); том приликом Кастилија заузела Андалузију, Арагонија Валенцију с околином, а Португалија избила на ј. обалу Пиренејског Пол.; Арапима остала само обл. Гранада у Сијера Невади. где су се одржали до краја 15. в.; Арагонија после тога проширила власт на Балеарска О. (1229.), Сицилију (1287.), Сардинију (1326.) и Напуљску Краљевину (1435.); крајем 15. в. на кастилски престо дошла Изабела I. која се удала (1469.) за арагонског престолонаследника Фердинанда; на тај начин Кастилија и Арагонија уједињене у Краљевнну Ш. (1479.). која после уједињења, наставила борбе с Арабљанима и после десетогодишњег рата (1482.-1492.) заузела Гранаду; почетком н. в. у Ш. завладала династија Хабзбурга, која се у њој одржала 2 века (1516.-1707.); најважнији владари из те династије били: Карло I и Филип II; за владе Карла I Ш. достигла врхунац своје моћи и истакла се као највећа сила на свету; шп. власт онда признавале: Сардинија, Сицилија, Напуљска Краљевина, Ниске Земље и новопронађене земље у Ср. и Ј. Амер. (Антили, Мексико, Перу и Чиле); ратови које је против ње повео и фрц. краљ → Франсоа I убрзо изазвали њено опадање; за владе његовог сина Филипа II Ш. је потучена од Фрц., Енгл. и Низоземске, које су извојевале самосталност (1581.); наследници Филипа II, Филип III и IV и Карло III (1661.-1700.) још више су допринели својом неспособношћу опадању Ш, тако да је она после одвајања Порт. (1640.) ушла у ред другостепених сила у Евр.; после рата за шп. наслеђе, Ш. је изгубила Белг., Милан, Тоскану, Напуљ, Сардинију, Сицилију и Гибралтар, а на њен престо дошао је унук фрц. краља Луја XIV, Филип V (1700.-1746.), осн. династије Бурбонаца која владала Ш. све до 1931., изузев малог прекида (1808.-1816.), у доба Наполеона I, који је на пш. престо поставио свог брата Жозефа; по Наполеонову паду на шп. престо поново враћен Фердинанд VII, који је обновио апсолутизам, довео до крваво угушеног устанка либерала, за његове владе од Ш. су се одвојиле све њене колоније у Ср. и Сев. Амер.; регентство његове жене Марије Кристине (1837.-1840.) изазвало је унутрашње ратове (карлисти), који су се завршили тек кад је на престо дошла Фердинандова ћерка Изабела II (1843.); њен покушај да обнови апсолутизам и безобзирно реакционарство њених дворана изазвали су н. побуну (1868.); Изабела се онда склонила у Фрц., а Ш је утонула у шестогодишњу анархију (1868.-1874.), у току које је 4 пута мењан облик владавине; најзад, сити нереда и грађ. ратова, Шпањолци прогласили за краља Изабелиног сина Алфонса XII (1874.-1885.), који дао устав и препустио држ. управу мин. Кановасу дел Кастило; за владе Алфонсовог сина Алфонса XIII (1885.-1931.) у III. уведено опште право гласа (1890.) а у рату са САД изгубљени су и последњи остаци шп. колонијалног царства у Амер. (Куба и Пуерто-Рико) и Филипини; у свет. рату Ш. била нсутрална што је много допринело њеном богаћењу и развоју њене трг. и инд.; али побуна Абд-ел-Крима у мароканском Рифу, унутарашњи нереди, завођење диктатуре под Примом де Ривером (1925.). изазвали су читав низ завера и побуна које су се најзад завршиле Алфонсовом абдикацијом (12./5., 1931.); међутим после завођења рпб., страначке и класне борбе су се још више заоштриле, а долазак левичара на власт (после избора 1935.), довео је до устанка десничара (под ген. Франком) обилато помогнутог из иностранства, за којег је Ш. познала све страхоте и ужасе савременог грађанског рата. Ш. језик, развио се из народног латинског јез. (lingua romana rustica), којим се говорило откад су Римљани освојили Пиренејско Пол., претрпевши доцније незнатне утицаје готског и ар. ј.; овај нар. ј. поделио се у више дијалеката (португалски, лимосински и др.), али се међу свима рано истакао кастилски говор, због своје звучности и чистоте, а можда и више што се говорио у покр. која дуго претстављала језгро ш. државе (Кастиља); постао у 16. в. књиж. и држ. ј. целог Пиринејског Пол. (изузев Порт.), сем тога говори се у Ср. и Ј. Амер.: балк. Јевреји (сефарди) говоре каталонским дијалектом. Ш. књижевност, почиње у 12. в. првим значајним спомеником ш. поезије: Спев о Сиду, о највећем јунаку ш. нар. песништва из доба борби против Мавара; истовремено се јављају и 1. почеци црк. кат. књиж. с најистакнутијим претставником Гонсалоном де Версео; јачи напредак током 13. в. под владом краља Алфонса Мудрог; појавио се најбољи писац тога доба Хуан Руие; у 14. в. ш. к. се развија под утицајем ит. квиж,; најгл. претставници Маркиз од Сантшћане и Хуан де Мена. а крајем в. јављају се и 2 оригинална дела познати роман у диалогу Селестина и витешки роман Амадис од Гауле, оба успела у страним књиж.; у доба ренесансе III. под владом Карла V (1516.-1555.), имала вел. политички и култ. замах; у лирици тзв. ит. шк. дошла до пуног израза и дала одличне претставнике: Боокана, Гаршлаза дела Вела, Уртаду де Мендозу и др.; у прози створени романи нове врсте. тзв. пикарски (авантуристички): Лазариљо де Тормес и др.; у драми нови радови који се расцветали нарочито у 17. в.; крај 16. в. и почетак 17. врхунац и златно доба ш. к.: Сервантес, Лопе де Вега, Калдерон; од књиж, родова најбоље негована вишеструка комедија, ширег ум. и моралног значења; лирска поезија у опадању; под утицајем ш. маринизма, који нашао одјека у савр. поезији свих ром. књиж., створио своје песничко дело Луис Гонгора и његови следбеници; 18. в. доба владања књиж., која под јаким фрц. утицајем. истичу се песник М. Валдес и романописац Ф. де Исла; почетак 19. в. још под фрц. утицајем; с појавом романтизма узима еамосталан правад: Ф. Мартинез да ла Роза (1787.-1862.), Бретон де лое Ерерос (1796.-1873.), и М. Хозе де Лара; из 2. половине 19. в. Хуан Валера (1824.-1905), Перез Галдос (1315.-1920.) и др.; у 20. в. најпознатији романсијер Бласко Ибањез; књиж. ист. и критичари: М. Менгндес и Пелајо, а нарочито Роман Менендес Пидал и песник Рамон де Кампоамор. Ш. музика, почела у доба трубадура и жонглера, од којих најзначајнији: Педро Лопез од Ејона, Фернан Перз од Гузмана, Санчес Калавера и Аусмус Марк; тада забележене у нотним знацима тога доба (13. в.) ш. песме; у 15. в. муз. на висини фрц. и ит., с примесом маварског карактера; елементи световне муз. продиру у црк.; песме бискајске и наварске имају сродности с модерном муз., мада су ст. порекла и нису основане на одређеној скали; у њима се налазе: прекомерни интервали, дели тонови, полустепени и четвртине тона; у Арагону и Навари популарна је тзв. игра јота, која се и пева у терцама; песме Галиције и Старе Кастилије под утицајем Мавара носе источљачки колорит; веселе, са снажним ритмичким акцентом игара; Андалузија има најлепше песме у којима се налази дубоко утиснут источњачки муз. елемент; каталонске песме се разликују потпуно од песама др. крајева, како у јез., тако у мелодији и ритму, ближе су песмама фрц. Ј; у 16. в. ш. м. дала више одличних печата и композитора папској капели у Риму; између њих нарочито се истичу: Моралес (1512.-1553.) и Виторија (1540.-1603); у 18. в. и у почетку 19. в. ш. м. се развијала под утицајем бечке класичне шк.; крајем 19. в. основана шп. муз. шк. с Филипом Педрелом (1841.-1922.) на челу; поред њега се истакао Исак Албенис (1860.-1909.), композитор клавирских, симфониских и оперских дела, али под утицајем Дебисиа; на Церова, Казаса и још неке уметнике утицала рус. нац. шк.; модерни претставници: Гранадос, Де Фаља, Шурино, Тароба, Јопла, Саларос, Ескриче, Пахиса, Манена и др. већином се користе нар. елементима. Ш. уметност, архт. у Шп. јавља се у доба Римљана, али се мали број тих грађевина очувао; много више има романских и готских црк., које сазидане под фрн. утицајем; од романских најчувеније: катедрала у Сантјагу де Кампостела, Сеговији и Авили а од готских катедрала: у Бургосу, Толеду, Леону, Севињи и Барселони; на неким има и мешања с ар. стилом (мудејарстил); ренесански стил дао необично богате грађевине (катедрале у Гранади и Малаги), затим упрошћени (Ескориал); барокних грађевина има у Мадриду, Толеду, Саламанки, Сарагоен, Севиљи итд.; у бароку подигнут и краљевски двор у Мадриду. Вајарство се развило рано, али се гл. дела приписују страним мајсторима; у 15. в. у Шп. се јавио фантастичан стил, који претставља мешавину позно-готских, мавареких и ренесансних мотива; за њим дошао гротескни стил (estiloo monstruoso), чији гл. претставник Алонзо Бергуете (1486.-1561.); од вајара у дрвету: Монтанес, Алонзо Кано и Педро де Мена. Сликарство, раног ср. в., има минијатуре под ар., и зидног сликарства под виз. утицаје; доцнијс се јавља фрц., ит. и нарочито низоземски утицај; чисто ш. сликарство одликује се строгим посматрањем природе и склоношћу ка мистици: Лујие де Моралес, фантастично-тајанствени Грк Доменико Теотокапули (el Greco), Рибера и др.; ш. сликарство достигло врхунац у 17. в. ненадмашним портретом финих хладних тонова Веласкеза и Мурила, који дао низ нежних мадона; после опадања у 18. в. јавио се Франциско де Гоја, велики портретист и графичар; у 19. в. завладао прво класицизам, затим сви остали евр. правци; Игнацио Зулоага оживео нац. стил и сликао ш. живот; Пабло Пикасо, оснивач кубизма, припадао више париској уметности. У ум. занатству ср. в. осећао се утицај И (за време ар. владавине), кад се нарочито развио фајане; после ренесансе наступило опадање.

ШПАНИЋ Стјепко (1871.-1908.), књижевник и преводилац; збирка песама 1mmortelle; драма Сике (с Албертом Вебером); преводио Шекспира и Јана Колара.

ШПАНСКА БУБА→ мајци.

ШПАНСКА ГВИНЕЈА, ш. колонија у зап. Афр. (Анобом и Фернандо По и на копну Рио Муни; 24 500 км², 100 000 ст.); без већег привр. значаја.

ШПАНСКА КОКОШ, пореклом из Шп., ср. велика тежи до 4 кг, просте, вел. и праве кресте код петла, повијене код кокошке, голих високих црних ногу, 4 прета, развијених лопара и подушњака, перја црна с отсјајем; добра носиља крупних јаја до 80 г; месо слабог квалитета.

ШПАНСКА КРАГНА→ парафимоза.

ШПАНСКА ТРСКА (Calamus rotang, фам. Раlmае), палма перастих листова у честој употреби, као и од врста C. rudentum и C. royleanus за столице, столове и корпе; C. draco са Суданских Острва у меснатом делу плода садржи црвену боју за фирнис.

ШПАНСКИ ЗМИЈАК → дрни корен.

ШПАНСКИ КОЗЛАЦ→ зоб. ШПАНСКИ ПРОТОКОЛ, строга и детаљно разрађена правила церемонијала на ш. двору; → протокол.

ШПАНСКО НАСЛЕЂЕ→ ратови за наслеђе.

ШПАНЦИ, Шпањолци, ром. народ у већем делу Пиренејског Пол. (у зап. делу → Португалци) и на Балеарима; заједно с → Каталонцима (којих 5 мил.) 22,5 мил.; много Ш. у земл^ама Ср. и Ј. Амер., по којима се раширили после открића Амер.: с њима свега 85 мил.; постали од мешавине Ибераца, Келта, Римљана, Вандала, Гота и др.; већина припада медитеранској раси; насеља у прим. Сред. М. малена или наблизу, на кисији и у унутрашњости вел. села; куће обично од камена, а покућанство веома оскудно; у м. ношњи очувано много старинског; веома строги обичајни прописи о односима између м. и ж. (утицај ислама); борбе с биковима највећа забава Ш.

ШПАРГЛА, вилина метла (Asparagus officinalis, фам. Liliaceae), дуговечна биљка домаћег порекла, нежни и бледи изданци ш. јако се цене као поврће; множи се из семена и садница. Шпарглиште, земљиште припремљено за гајење ш.

ШПЕДИТЕР (нем.-ит.) → експедитор. Шпедитерски провизион, награда коју ш. добива за уложени труд; рачуна се по колету или тежини робе.

ШПЕКУЛАЦИЈА → спекулација.

ШПЕКУЛАТИВНА ТРГОВИНА, трг. пољопр. производима (људска и сточна храна, воће, стока итд.) на вел., само ,у границама државе; назив ш. т. свакако дошао што трговци спекулишу са стањем разних пијаца, траже пијаце на којима ће робу добити јевтино, а затим где ће робу продати шго повољније, или због чињенице, што су пољопр. производи најподложнији променама цена, па и у трг. с њима била много значајнија спекулација него калкулација. Шпекуланти, трговци, прекупци и препродавци, махом по сајмовима купују и продају робу или сами хране стоку па продају по сајмовима или извозницима.

ШПЕНГЛЕР Освалд (Spengler, 1880.-1936.), нем. филозоф културе; по њему ист. збивање врши се по законима орг. цветања (култура) и венења (цивилизација); тај процес понавља се у разним областима увек слично; Зап. Евр. сад у стању незаустављеног пропадања; гл. дело: Пропаст Запада.

ШПЕНЕР Јакоб (1635.-1705.), прот. теолог, кљижевник, осн. → пиетизма: написао: Побожне жеље.

ШПЕРОВАНО, слепљено. укочено дрво, плоча од танких дашчица, одн. Фурнира лепљених унакрст под хидрауличким притиском; ш. д. се не извија и не криви, што је лоша страна обичног д.; ш. д. производи се у дебљини 8-20 мм; нарочита врста панел-плоче, 2-5 см дебеле; за израду ш. д. употребљава се д. које иначе није за тхн. д.; оамо се споља мећу фурнири од финог дрвета; употребом љуштеног дрвета омогућена производња ш. д. у димензијама које би се иначе могле добити - само у прашумама.

ШПИЈУН (ит.)→ ухода.

ШПИЛМАН (нем.), у средњев. Нем. жонглер, певач и разносач песама махом туђих, забављач; долазили и до нас.

ШПИЛХАГЕН Фридрих (Spielhagen, 1829.-1911.), нем. романописац либерално реалистичан, сладуњав; гл. дело: Проблематичие природе (роман).

ШПИНАТ → спанаћ.

ШПИРИТУС (лат.) → алкохол.

ШПИС Адолф (Spiess, 1810.-1858.), преуредио нем. гимнастички систем Јанов, увео гимнастику у шк. (обавезно и за девојчице); препоручивао лакше вежбе.

ШПИТА Филип (Spitta, 1841.-1894.), нем. музиколог. проф. Краљ. акад. у Берлину, директор више муз. шк.; писао о Баху, Хенделу, Шуману и др.

ШНИТЕЛЕР Карл (Spitteler, 1845.-1924.), нем. епски песник из Швајц., инспирисан античким темама, сања о идеалним световима; гл. дело: Олимписко пролеће.

ШПИЦБЕРГ, Шпицбершка Острва, група о. (62 545 км²) у Леденом М., с. од Норвешке; обала разуђена, унутрашњост планинска, клима благодарећи голфској струји ублажеиа поларна; план. под снежаницима, ледници силазе до морског нивоа; поред обале мало брезове шуме и пашњака; има наслага каменог угља; стан. (725) се бави поглавито руд., риболовом и сточарством; припада Норвешкој.

ШПОР Лудвиг (1784.-1859.), нем. композитор, виолинист, диригент у Бечу и Каселу; припадао групи романтичара; примењивао хроматику и сентиментални манир; компоновао: Историску симфонију* Четири год. доба, Опис световног и божанског у људском животу; опере: Јесонда, Фаусх; ораторијуме: Последњи суд. Пад Вавилона, гудачке квартете, виолинске концерте, симфоније, мисе, кантате, ораторијуме; написао Школу за виолину.

ШПОРЕР Јурај (1795.-1884.), књижевник, претеча илироког покрета; као ђак носио се мишљу да, по примеру Д. Давидовића и Д. Фрупшћа, покрене новине за Хрв.; 1818. изишао његов Огласник илирски, али није нашао одзива код публике; касније писао слабе драме и 1 роман; објавио (1822.) Илирски алманах; гл. дела: Кастриота Шкендербег, Едипос, Лијек за обијесну жену (драме); Страст и блудња (роман).

ШПОРКО, спорко (ит.), тежина, укупна → бруто тежина.

ШПРАНГЕР Едуард (Spranger, * 1882.), нем. филозоф; гл. дела: Облици живота, Психологија младости, Нем. идеал о изградњи садашњице, Народ, држава, васпитање.

ШПРЕВАЛД, предео у Нем. кроз који протиче (дужином од 30 км) р. Шпреја.

ШПРЕЈА, р. у Нем., л. притока Хафсла, дуга 398 км, пловна на дужини од 176 км, протиче кроз Берлин: улива се код Шпандауа.

ШПРЕНГЕЛ Христијан Конрад (1750.-1816.), нем. ботаничар, 1. изложио 1793. улогу инсеката у оплођивању биљака.

ШПРИЦ (нем.) → бризгалица.

ШПУРТИЛ (ит.) → јанка.

ШРАЈБЕР Густав (1877.), стручњак за морско рибарство; радио с успехом на унапређењу и организацији рибарства на нашем Јадрану; гл. радови: Морска риба здрава и течна храна, Риболов на мору, Рибарство поморско називље и изрази, Наше рибарско задругарство и др.; Свезнање обрадио предмете из морског рибарства.

ШРАЈФОГЕЛ Јозеф (1768.-1832.), аустр. писац и драматург, заслужан за напредак бечког Бургтсатра, прерадио шп. драме: Живот је сан и Дон Гутјер, лекар своје части од Калдерона; Дона Дијана од Морета; написао 2 мемоарска дела. ШРАПНЕЛ (енгл.), арт. шупље зрно, цилиндрична облика, лучна или шиљаста врха, напуњено црним барутом и куглицама (300-2 000); распрскава се над непријатељем и дејствује куглицама; име добио по енгл. пуковнику Шрапнелу који га усавршио; барутно пуњење: помешано с куглицама, пред њима (с комором напред) или иза њих (с комором позади), а од куглица, које заливене сумпором или смолом да се не би померале, одвојено челичним колутом (дијафрагма); куглице разне величине (1030 г), праве се од тврдог олова (10% олова, 10% антимона) за дејство против трупа у пољу или од ливеног гвожђа и челика, за дејство против трупа иза штитова; на предњем крају зрна налази се упаљач из којег се при дејству ватра спроводи нарочитом цевчицом у барутно пуњење; кад се оно запали, барутни гасови потискују дијафрагму, а ова потискује куглице, које излећу. Гранат-шрапнел, има цилиндричан део као ш., док предњи део образује малу гранату с бризантним пуњењем; прц распрскавању у ваздуху, цилиндричан део дејствује као ш., а предњи део лети даље док не удари у чврст предмет или земљу; ова врста нарочито подесна за дејство против батерија или митраљеза за штитовима. које гранатни део уништава.

ШРАФ (нем.) → завртањ.

ШРАФЕ (ит.), цртице којима се претставља рељеф на картама, управљене у правцу нагиба земљишта, сам нагиб се изражава дебљином према одређеној скали. Шрафирати (од ит.: sgraffiore = грепсти), претстављати сенку у цртежу линијама које се секу или су паралелне; у картографији цртање планина паралелним линијама (шрафе).

ШРЕДИНГЕР Ервин (Schrödinger, * 1887.), нем. физичар, познат по радовима из теорије кваната, 1 од стваралаца тзв. таласне механике; Нобелова награда за 1933.

ШРЕКЕР Франц (• 1878.), нем. композитор, проф. Муз. акад. у Бечу, директор Високе муз. шк. у Берлину; муз. драмски стил израдио под утицајем Шенберга и Пучиниа; компоновао: опере, камерну симфонију за 23 инструмента, песме, свите за камерни оркестар, увертире, псалме, Аве Марија.

ШРЕНК-НОЛЦИНГ Алберт (Schrenck-Nolzing, 1562.-1920.), нем. неуролог, 1 од првих испитивача научне сугестије и хипнозе,- познат у метафизици проучавањем физ. елемената.

ШРЕПЕЛ Миливој (1862.-1925.), књиж. историчар и ст. клас. филолог; стручни радови из лат. грам. и књиж. изишли у Раду Јсл. академије: Патрицијева поетика, Латинска поезија Јувија Рестија, Иван Которанин, лат. песник, Хуманист Шишгорић; из свет. књиж.: Пјеснички прваци у првој половини 19. в., Рус. приповедачи, Препород у Ит. у 15. I; 1*. в., студије из домаће књиж.: Скуп Марина Држића према Плаутовој Аулуларији, О Гундулићевим Сузама сина разметнога, О Марулићу, Сигетски јунак у повијести хрв. пјесништва; издао дела П. Прерадовића и Мирка Боговића са студијама о овим писцима.

ШРИГАВИЦА → комарча.

ШТАБ (нем.), орган команданта за управу јединицом; сачињавају га референти за поједине послове; целокупном вој. силом управља Гл. гштб. (у рату се зове Штаб Врх. команде).

ШТАВИЛА, орг. и неорг. материје помоћу којих се штави кожа; растворљиве у води, имају опор укус и дају о једињењима гвожђа боју мастила. Органска ш. деле се на: природна (кора дрвета, исечено дрво, шишарке, плодови, лишће и инд. екстракти из храста, кестена, квербаха и др. дрвећа) и синтетичка, која се добивају синтезом из формалдехида и фенола, крезола и др. једињења. Неорганска ш, обично минер. порекла: једињења хрома, алуминијума и гвожђа. Штављење (чишћење), чини кожу еластичном, постојаном према води: кожа се претходно спреми скидањем длаке, чишћењем с обе стране, прањем и бубрењем, да би се отвориле поре за пријем штаве; затим се приступа самом ш., код којег разликујемо неколико начина: вегетабилно (вегетабилним штавилима), хромно (растворљивим једињењима хрома), бело (једињењима алуминијума); вегетабилно може бити споро, које се врши у басенима и траје 11/2 год., и брзо у басенима с ротативним бубњевима, које за лакше коже траје неколико недеља, а за теже неколико месеци; приликом оба начина кожа се штави постепено све концентрисанијим растворима штаве, док она не прође кроз кожу; после тога кожа се суши, сабија и глача, а евентуално и масти.

ШТАЈЕР 1) р. у Аустр., л. притока Енса; дуга 58 км; није пловна, али може да се искористи у инд. сврхе. 2) варош (23 000 ст.) у Аустр. на р. Енсу о развијеном инд. метала, велосипеда, мотора и аутомобила.

ШТАЈЕРСКА. погранична покрајина између Аустр. (с. од Драве) и Јсл. ј. од Драве); план. област испуњена огранцима Алпа (Штајерски Алпи), испресецана дубоким, романтичним долинама; обилује шумом и рудама (угаљ, гвожђе и др.); стан. (већином Слов. или слов. порекла) бави се земљр. (цереалије, воће, винова лоза), инд. (метала и хем.), сточарством и трг., а знатне приходе има и од туризма; у рим. доба Ш. улазила делом у Панонију, делом у Норик; за време велике сеобе у њу се најпре доселили Остроготи, па Слов. и Авари; по доласку Слов., Ш. делила судбину осталих слов. крајева (→ Словеначка). Штајерска кокош, постала укрштањем домаће (средоземни тип) са шпањолском; средње величине, дуга трупа, дубоких прса, кратких ногу, жута, сребрна, бела или шарена перја; добра носиља, тови се добро и лако и има укусно месо. Штајерци, део Слов. у Штајерској, некад цела Шт. била насељена Слов., данас само њена ј. трећина око Муре и ср. тока Драве; већи део ових слов. Ш., са седиштем у Марибору, у саставу Југосл., али знатан део остао у Аустр.; међу њима маше групе: Горичани, Похорци, Халожани и Поланци.

ШТАЈН Карл (1757.-1831.), нем. државник, противник Наполеона I; преуредио држ. управу, завео месне самоуправе, ослободио сељаке кметства и припремио нац. препород, којим омогућио ступање Пруске у ред Наполеонових непријатеља (1813.).

ШТАЈНАХ Еуген (Steinach, * 1861.), аустр. физиолог, познат ш> научним радовима из фзл. ока и живаца, проучавао промене боја код лигњи; нарочито познат по радовима о утицају полних хормона на организам; по његовим радовима уведен метод подмлађивања (пресецање семеновода). који носи његово име.

ШТАЈНБАХ Ераин (око 1244.-1318.). нем. архитект; градио зап. фасаду катедрале у Штрасбургу.

ШТАЈНБЕРГ Максимилијан (• 1883.), рус. композитор, проф. конзерваторијума у Лењинграду; компоновао: симфоније, балет, мистерију, гудачке квартете, црк. хорове; редиговао Науку о инструментацији од Римског-Корсакова.

ШТАЈНДАХНЕР Франц (Steindachner, 1843.-1919.), аустр. ихтиолог и херпетолог; пропутовао Далм., Црну Гору, Херц. и Босну и објавио низ херпетолошких и ихтиолошких радоба о нашој фауни; описао и неколико нових врста риба из наших понорница и Јадрана.

ШТАЈНЕР Рудолф (Steiner, 1861.-1925.), аустр. филозоф, осн. и вођ. антропозофског покрета; уједињујући прир. науку с индиском мистиком дошао до пунијег осећања живота и ум , и утицао на књиж. и васпитање; његов рад се дели на 3 периода; у првом излагао своју науку о човеку и васиони, и написао флз. дело: Филозофија слободе; у другом (1909.-1913.) приказивао своје »мистериске драме« и на ум. начин изложио шта све доживљују људске душе на свом путу ка истини; после рата пренео своју активност на соц. поље и издао књ. Срж социјалног питања, у којој обрадио идеју о трочланом уређењу људског друштва; поред тога написао: Гетеов поглед на свет, Тајна наука; његове идеје код нас заступа часопис Познај себе самог.

ШТАЈНЛЕ Едуард (Steinle, 1810.-1886.), нем. сликар, радио фреске и рел. слике, изврсне портрете.

ШТАМИЦ Јохан (1717.-1757.), нем. композитор, претставник манхајмске шк.; утицао на развој инструменталног стила.

ШТАМЛЕР Рудолф (* 1856.), нем. правник и проф. унив. неокантовац и присталица социјално-органске шк. у екон. науци; гл. дела: Привреда и право, Суштина и задаци права и правосуђа.

ШТАМПА (ит.) 1) → штампање. 2) заједнички назив за све дневне и периодичне публикације једнога места или краја; моћно средство за пропаганду идеја, корисно по свом култ. утицају; опасно кад се злоупотреби; против злоупотреба ш. примењивани: превентивни систем који се састоји у давању одобрења за публиковање, претходној кауцији и цензури (цензура у Нем. постојала још 1529.), и репресивни систем који оставља слободу, али кажњава њене злоупотребе; слобода ш. одавно схваћена као најважније политичко право грађана; у Енгл. цензура укинута још 1694., у Фрц. у време револуције (па под монархијом поново васпостављена), а у Нем. тек после 1848.; у Југославији важи за ш. закон од 6./8. 1925. с изменама од 6./1. 1929.; по зак. бд 1925. ш. је слободна (зак. даје »неспречено исказивање мисли у новинама, другим штамп. предметима или сликама«) и не оме се спречавати превентивним мерама; продаја и растурање забрањује се због увреде владаоца или владал. дома или Нар. скупштине или позивања на гажење закона; цензура постоји само кад је рат или мобилизација; штампарске кривице су увреда, клевета, потстицање на вршење крив. дела, потстицање на рушење мира и поретка, изазивање мржње против државе или њених установа, вређање јавног морала; изменама од 6./1. 1920. укинут је чл. 2 по којем не може бити провентивних мера, тј.: дозвољена се цензура; укинуто је право жалбе на забрану апелационом суду и предвиђено (чл. 14) да се забрани даље излажење листу ако је био 3 пут забрањен за месец дана; листови сами траже превентивне мере да би избегли забране. 3) полит. дневни лист; излазио у Београду 1902.-1914. под уредништвом Светолика М. Јакшића, новинара. 4) полит. дневни лист, излазио у Београду 1933.-1934.; обновљен 1936. Ш. за слепе, израђује књиге с подигнутим словима (знацима) по Брајовом методу, тако да их писањем прстима слепи могу да читају.

ШТАМПА ЈУГОСЛОВЕНСКА: до 18. в. Јсл. нису имали листова; 1768. изашла 1. св. Славеносерпског Магазина као 1. покушај Захарија Ст. Орфелина; 1791.-1792. излазиле у Бечу Серпскија Повседневнија Новини у штампарији Маркидеса Иуљо; 1792.-1794. Славеносерпскија Вједомости Стевана Новаковића; 1. слов. лист Љубљанске новице издавао Валентин Водник 1797.-1800.; у 19. в. с нац. и култ. препородом ш. се непрестано развија и игра важну улогу у полит. и култ. животу; у Наполеоновој Илирској Краљевини излазила 2 листа: Il regio Dalmata, 1806.-1810. у Задру и Télégraphe officiel des provices Illyriennes, 1810.-1813, у Љубљани; у Бечу, 1813.-1822., Новине српске, Д. Давидовића и Д. Фрутића, у Пешти 1825. Матица срп. почела издавати Летописи српске (доцније Летопис Матице српске) најстарији књиж.-научни часопис, који се с кратким прекидима одржао до данас; у ослобођеној Срб. покренуте 1834. Новине српске, прво у Крагујевцу, затим у Београду; 1840, добиле посебни забавник и поучни додатак; 1843.-1848. Подунавка, 1. књиж. лист у Срб.: 1845. Српске новине постале званичан орган, до 1914. у Београду; 1915. у Нишу, 1918. -1918. на Крфу, где имале књиж. додатак Забавник (1917.-1918.); после ослобођења лист назван Службене новине и под тим именом излази у Београду латиницом и ћирилицом; у 1. половини 19. в. јавља се у Срб. више листова од којих важнији: Српски улак (1843.-1844.). Гласник друштва српске словесности (1847.-1892.), Новине Читалишта београдског (1847.-1848.); у Војводини највише успеха имали листови Теодора Павловића: Серпски народни лист (1835., 1836., 1838.), Серпске народне новине (1836.); Народне новине (1842.); Свеобште југословенске и народне новине (1848.-1849.); затим Пештанско- будимски скоротеча (1842.-1814.); Напредак (1848.-1849.); Подунавка (1856.-1858.). У Хрв. 1. покренуо новине на нар. ј. Људевит Гај 1835. Новине хрватске, које 1836. назване Новине илирске; од 1843. излазе као Народне новине; још 1. год. Гајев лист добио књиж. додатак Даница (Даница илирска), која с прекидима излазила до 1867.; остали важнији хрв. листови: Коло (1842.-1853.); Господарски лист (1842.-1925.); Зора далматинска (1844.-1849.); Славенеки Југ (1849.-1850.); Архив за повјесницу југословенску (1851.-1875.); Невен (1852.-1858.). Сем књижевног алманаха Крањске белице (1830.-1833.,1848.) Слов. нису имали до 1843. листа на нар. јез.; те год. покренуо Јанез Влајнајз Кметијске ин рокоделске новине, поучно-пољопр. лист, који доцније постао и књиж.-полит., излазио до 1900.; остали листови: Словенија (1848.-1850.), Словенске новине (1848.). Средином 19. в. најпознатији лист код Срба Шумадинка (1850., 1852., 1854.-1857.) Љубомира Ненадовића и Српски дневник (1852.-1864.) Данила Медаковића с књиж. додатком Седмица (1852.-1858.); 60-тих год. 19. в. јавља се у свима покрајинама све већи број полит., стручних и књиж. листова, од којих најважнији, у Б. и Х.: Босна (1866.-1878.), Босански вјесник (1866.-1867.), Сарајевски лист (1878,-1894.), Просвјета (1885.-1887.), Босанска вила (1886.-1914.), Гласник Земаљског музеја (1889.-1936.), Наад (1895.-1902.), Српска ријеч (1904.-1914.), Гајрет (1908.- 1927. с прекидима), Глас слободе (1909.-1912.); у Војводини: Даница (1860.-1871.), Комарац (1861.-1869.), Србобран (1861.-1867.), Јавор (1862.-1863., 1874.-1893.), Змај (1864.-1871.), Матица (1866.-1870.), Застава (1866.-1925.), Панчевац (1869.-1878.), Млада Србадија (1870.-1872.), Глас народа (1871.-1893.), Стар-мали (1878.-1890.), Голуб (1879.-1912.), Невен (1880.-1890.), Српско коло (1881.-1885.), Садашњост (1884.-1902.), Наше доба (1885.-1901.), Браник (1885.-1914.), Стражилово (1885.-1894.), Женски свет (1886.-1894.), Бранково коло (1895.-1914.), Српски пчелар (1897.-1914.), Богословски гласник (1902.-1914., 1919.-1927.); у Далм.: Српски глас (1880.-1905.), Дубровник (1892.-1914.), Гласник Матице далматинске (1901.-1904.), Срђ (1902.-1908.), Српска зора (1907.-1914.), Ново доба (од 1910.); у Слов.: Словенски гласник (1858.-1868.), Словенац (1865.-1867.), Словенски народ (1868.-1927.), Звон (1870., 1876.-1880.), Соча (1870.-1914.), Единост (1876.-1925.), Љубљански звон (1881.-1936.), Дом ин Свет (1888.-1938.), Слован (1901.-1915.) Часопис за згодовино ин иародописје (1904.-1936.), Час (од 1907.), Јутро (1910.-1936.), Веда (1911.-1912.); у Срб.: Видовдан (1861.-1876.), Србија (1867.-1870.), Јединство (1868.-1873.), Вила (1865.-1868.), Српски народ (1869.-1884.), Тежак 1869.-1914.), Јавност (1873.-1874.), Будућност (1873.-1875.), Рад (1874.-1875.), Отаџбина (1875., 1880.-1883., 1887.-1892.), Срп. архив за целокупно лекарство (1875.-1914., 1919. до данас), Годишњица Николе Чупића (од 1877. с прекидима до данас), Ратник (1879.-1914., 1919. до данас), Хришћ. весник (1879.-1914., 1919.), Просветни гласник (1880.-1914., 1919.-1924.), Београдски дневник (1881.-1892.), Учитељ (1881.-1914.), Брка (1882.-1914.), Борба (1882.-1886.), Дневни лист (1883.-1914.), Старинар (1884.-1927. с прекидима), Одјек (1884.-1914., 1923.-1928. с прекидима), Братство (1887.-1936.), Споменик Срп. краљ. академије (1887. до данас), Велика србија (1886.-1892.), Мале новине (1888.-1903.), Коло (1889.-1892., 1901.-1903.), Весник срп. цркве (1890.-1914.), Трговински гласник (1891.-1914., 1919. с малим прекидом до данас); Вечерње новости (1893.-1911.), Мали журнал (1894.-1914.), Београдске новине (1895.-1911.), Дело (1894.-1899., 1802.-1915.), Звезда (1894., 1897.-1901., 1912., с прекидима), Српски књижевни гласник (1901.-1914., од 1920. до данас), Радничке новине (1901.-1914.), Штампа (1902.-1914.), Самоуправа (1903.-1915., од 1919. с већим прекидима до данас), Политика (1904.-1915., од 1919. до данас), Правда (1904.-1914., од 1918. до данас), Архив за правне и друштвене науке (1906.-1914., 1919. до данас), Балкан (1908.-1914., 1919.-1925.), Венац (1910.-1914., од 1919. до данас), Трибуна (1910.-1914., 1920.-1923.), Пијемонт (1912.-1914.), Време (од 1921. до данас); у Ј. Срб.: Призрен (1871.-1872.), Косово (1877.-1884.); у Хрв.: Позор (доцније Обзор, од 1860. до данас), Наше горе лист (1861.-1866.), Народни лист (1862.-1925.), Књижевник (1864.-1866.), Рад Јсл. академије (од 1867. до данас), Хрватска (1869.-1871.), Виенац (1896.-1903., 1909.-1910.), Право (1873.-1883.), Хрватска вила (1882.-1885.), Народ (1883.-1893.), Искра (1884., 1891,-1894.), Србобран (1884.-1914.), Хрватске новине (од 1893.), Наставви вјесник (од 1893.), Хрватско право (од 1895.), Планинар хрватски (1898.-1909.), Привредник (од 1898.), Слободна ријеч (од 1902.) Ријеч (од 1904.), Даница хрв. (1904.-1907.), Дом (од 1906.), Коприве (од 1906.), Савременик (од 1906.), Новости (од 1907.), Јутарњи лист (од 1912.), Хрватска просвјета (1914.-1925.); у Ц. Гори: Црногорац (1871.-1872.), Црногорка (1871.), Глас Црногораца (1873.-1914.), Зета (1885.), Нова Зета (1889.-1891.), Просвета (1889., 1892.-1901.), Луча (1895.-1899.), Цетињски вјесник (1908.-1912.), Број јсл. листова у 1. деценији 20. в. повећао се; свет. рат скоро сасвим угушио ш. јсл.; у Срб. под окупацијом излазиле само Београдске новине, латиницом; у осталим покрајинама излазио по који лист; у иностранству емиграција издавала неколико листова: Српске новине, Велика Србија, Ратни дневник, Уједињење, La Patrie Serbe, La Serbe, Revue Yougoslave; после рата обновљени многи ст. листови и покренути нови: Мисао, Нови живот. Демократија, Илустровани лист, Покрет, Нова Европа, Југословенска њива, Време, Новости, Београдски дневник, Реч, Препород, Привредни преглед, Прилози за књиж. Јез. ист. и фолклор, Јадранска стража, Вечер, Хрватски лист, Југословенски лист, Народно јединство, Вијенац и многи др., који су неко време излазили; у Амер. излази више јсл. листова; до 1012. било укупно срп. листова 1127; хрв. до 1911. укупно 812; слов. до 1911. укупно 106.

ШТАМПАНЕ СТВАРИ, тисковине, у пошт. служби: сви предмети који се на хартији преносе штампањем, литографијом и аутографијом, а немају активан карактер споразума између пошиљаоца и примаоца (новине, штампане коректуре са или без рукописа који им одговарају, слике, фотографије, планови, геогр. карте, ценовници, циркулари, свадбене и др. позивнице итд.)-

ШТАМПАЊЕ (тисак), умножавање текста помоћу слова, дели се на слагање и ш.; слагање се врши руком или машином; код ручног слагања узима слагач слова израђена у словоливници, која су према врсти и величини сложена у преграцима, и ниже их у нарочитом покретном низачу, при чему размак између речи попуњава малим металним парчадима; редови се потом из низача, који према величини олова садржи 6-10 редова, стављају у слагачки чунак (зецшиф, цинкана плоча с гвозденим оквиром), док не достигне број редова за 1 страну; колумне 1 штампарског табака означују се бројевима страна, затим стављају на гвоздену плочу, простори између појединих страна попуњавају се металним клиповима и цео слог добро притегне; уметнуте слике (клише) морају се »јустирати« тј. подесити да им површина буде равна са словима; ш. со врши машинама, веће тисканице тзв. шнелпресама, а мање тигловима; директно са слога штампа се само код бројно мањих издања, док се код већих издања слог прво стереотипизира (→ стереотипија) и потом обично штампа ротационим машинама (нарочито новине), код којих је цилиндар обложен стереотипским плочама; разликује се углавном веркдрук (књиге и часописи), новинска штампа, и акциденц-штампа (тисканице за пословне и личне потребе). Проналазач штампе Гутенберг, његова најстарија штампа око 1445.; с Јоханом Фустом штампао 1453.-55. тзв. 42-редну библију; од 1462. ширила се штампа свуда; словоливница од 17. в. постала засебан занат; у др. половини 18. в. поправљено ливење слова и шнелпреса; крајем 19. в. пронађена сецма-машина. (На сл. најновија шнелпреса за штампање Свезнања).

ШТАМПАР, заједнички назив за слагаче и штампаре; задатак слагача израда штампарског слога, за то потребно добро познавање јез. (правописа) и рачунање, а пожељно и цртање; за штампара довољна основна шк., и познавање машинске радње; пре почетка 4-год. учења полаже се пријемни испит (већином потребан лекарски преглед); после 2 год. учења међуиспит, а на крају калфенски испит; јак придолазак спречавају строго примењени тарифски прописи о највећем броју ученика; радни услови и награде регулисани тарифом; организовани у Савезу графичких радника.

ШТАМПАР Андрија д-р (* 1888.), начелник хиг. одељења, генерални инспектор хиг. Мст. соц. пол. и нар. здравља; организатор хиг. службе, установа и шк. при истом мст.; као делегат Друштва нар. организовао хиг. службу и установе у Кини.

ШТАМПАРИЈА 1) зграда у којој се штампа. 2) предузеће које се бави штампањем. Ш. манастирска, у Карловцима, набављена 1893., 2 год. потом почела рад; осн. је фрушкогорски ман.; у њој се штампају и црк. и световне књ. Ш. старе, 1. ш. донео у нашу земљу 1493. Ђурађ Црнојевић у Цетињски ман.; 1. штампар био монах Макарије; у њој се штампале само дрк. књ.: 1. била Октоих; 2. ш. за наше књ. отворена у Млецима, шеф био војвода Божидар-Вуковић из Подгорице, после његове смрти наследио га син Винценцо; та ш. радила дуго, од 1519.-1561. и дала неколико укусних издања црк. књ.; нове ш. отворене током 16. в. на више страна у нашим земљама, у Горажду (1519.-1523.), у ман. Рујну (1537.), Грачаници (око 1539.), Милешеву (1544.-1557.), Београду (1552.), Мркшиној црк. (1562.-1566.), и у Скадру (1563.); све радиле само црк., готово искључиво богослужбене књ.; у Млецима неки Ит. наставили рад Вуковића уз помоћ наших људи и њихове књ. ширене и у наше крајеве; у 17. в. нема више ниједне ш. међу Срб.; а у 18. в., и то тек пред крај, добили Срби 1. ш. у Аустр.

ШТАМПАРСКА СЛОВА, на штапићима од метала (мешавина олова, антимона и калаја) па којима се налазе писмени знаци постављени наопако и избочено; величина ш. с. мери се помоћу тзв. тачака (26,6 тачака = 1 см); врсте слова по величини: дијамант (4 тачке), перл (5 т.), нонпареј (6 т.). колонел (7 т.), петит (8 т.), боргис (9 т.), гармонд (10 т.), цицеро (12 т.), текст (20 т.), мали канон (36 т.), вел. канон (40 т.).. империјал 0)0 т )

ШТАМФЕР Фридрих (* 1874.). нем. социјалист десничарског правца; 1906.-1916. гл. уред. органа Напред.

ШТАНДАРТ (енгл.), нарочита застава с држ. круном, вије се на броду кад се на њему вози краљ, краљица или чланови краљ. дома.

ШТАНЦОВАЊЕ (нем.), исецање или избијање. Штанцмашина, радна машина за исецање или избијање делова одређ. облика из метала или дрвета.

ШТАПИН, фитиљ за паљење експлозива, израђен од јуте и инпрегнисан на различите начине; према намени и врсти треба да има различито особине: да брзо или споро сагорева, да може да гори на влажном месту; да не развија дим итд.

ШТАРЕМБЕРГ Ернст Ридигер (Starhemberg, * 1899.). аустр. политичар; вођ аустр. хајмвера и држ. потканцелар (од 1934.).

ШТАРК Јохан (* 1874.), нем. физичар; пронашао спец. серију линија у спектрима, Доплеров ефект за каналске зраке и тзв. Штарков ефект: разлагање спектралних линија у ел. пољу.

ШТАСФУРТ, варош (17 000 ст.) у Нем. и рудник калијумове соли и мрког угља.

ШТАФЕЛАЈ (нем. Staffelei), дрвене ногаре, па којима стоји слика док се израђује.

ШТАФЕЛ-МЕТОД. начин израчунавања интереса у текућем рачуну (→ хол, и енгл. начин).

ШТАФЕТА→ ештафета.

ШТЕДИОНИЦЕ, јавне установе основане с циљем да примају улоге ситних малих штедиша, да их безбедно чувају и на захтев исте враћају; идеја за оснивањем ш. поникла у 17. в. у Фрц. и у Енгл. у низу мера за обезбеђење радника и варошке сиротиње; од почетка 18. в. па до данас осн. у свима култ. државама многобројне општинске, самоуправне и држ. ш. по нарочитим законским прописима и статутима: њима није циљ зарада у послузи туђим новцем, већ буђење духа штедње у нар. и нарочито брижљиво чување поверених им уштеда, уз јемство оп., срезова, бановина, покрајина, државе; именом ш. доцније називане и обичне прив. (акционарске) банке, а у регулаторне ш. почели улагати знатне капитале и имућнији људи; отуда данас збрка појмова и односа, што се мора ускоро прочистити; у Југосл. има укупно 57 самоуправних ш: (поред Пошт., која је држ. ш. у овом смислу), које већином основане (на гер. Слов. и Далм.) по аустр. »штедионичком регулативу« од 1844.; остале осн. по правилима која се угледају на горњи регулатив; у Драв. Бап. има 29 таквих ш., у Срб. 2 (Београд и Скопље), у Босни I (Сарајево), осталих 25 на тер. Хрв., Далм. и Војводине; ш. су се удружиле 1931. у Савез ш. Краљ. Југосл. (седиште Загреб); напори Савеза иду да се подигне углед и развије јача делатност ових установа, нарочито заједничким старањем о безбедности и ликвидности њихових пласмана: назире се значајна улога ових установа у враћању поверења улагача у новчане установе и у нормализирању нашег кредитног и привр. живота уопште.

ШТЕДЊА, у ширем смислу свако издвајање 1 дела дохотка изван домашаја потрошње (подмирење текућих потреба); циљ обезбеђења будућности на случај поремећаја у стицању дохотка, или проширење основице рада или зарађивања; оба циља приказују се као веома корисни и потребни за друштвени (нац.) напредак и за појединца; зато развијање духа ш. у народу улази у оквир јавног старања; у ужем смислу под ш. се разуме одвајање ситнијих уштеда у ситнијим газдинствима, док се издвајање већих сума из вел. доходака назива акумулацијом капитала; у времену личне и привр. слободе изгледа да је то ствар појединаца како ће трошити свој доходак, и да ли ће што од њега остављати на страну; ипак се статистички и општим посматрањем утврђује да се у одређеним временима ствара за поједине друштвене групе нека заједничка норма о томе како ваља располагати својим дохотком; отступања од те норме у 1 правду назива се расипање, а у 2. тврдичење, кад се из бриге за будућношћу сувише потискује живот у садашњости; и оба та отступања друштвена свест осуђује; вел. друштвени проблем постаје питање како да се чувају уштеде; практично постиже се на више начина: у готовом новцу код себе (тезаурисање), улагање код новчаних завода, задруга и др. установа; улагање у вредносне папире (акције, обвезнице, бонове); куповина некретнина, драгоцености, скупоцених ћилима, намештаја итд. Улог на ш., специјалан уговор између улагача и банкара, по којем је банкар овлашћен да ради с туђим новцем, с тим да улагачу за то даје интерес и да му врати уложени новац по отказу, који може бити по виђењу или о року; улагач не учествује у добити или штети банкара; овај уговор личи на зајам али се разликује од њега што јуриспруденција сматра да је код у. на ш. дозвољен анатоцизам, тј. рачунање интереса на интерес; по дан. праву улози на ш. су кредитни посао, поникао из депозитног посла (давање остава на чување); примајући улог, завод је дужник према улагачу и обавезан да врати суме на захтев или у уговореном року; вел. улози стварају између банке и улагача пословну заједницу која омогућила банкама финансирање разних предузећа; нарочита заштита државе потребна код ситних улога, који су уштеда сиромашних друштв. слојева; у. на ш. у Југосл. износили маја 1936. код Пошт. штедионице и Држ. хипот. банке 2 070 000 000. а код свих наших новч. завода 10 392 000 000.

ШТЕКОНТАКТ (нем.-лат.). утикач помоћу којег се могу брзо и лако привезати за ел. инсталацију разни пријемници, као стоне лампе, радио апарати, грејалице итд.; састоји се из спојне кутије, која има 2 краја у вези са спроводницима инсталације и виљушке, које садрже 2 чивије у вези са спроводницима пријемника, ел. веза између инсталације и пријемника успоставља се просто увлачењем виљушке; поред двополног ш. постоји трополни ш., чија спојна кутија садржи 3 краја и чија виљушка има 3 чивије, употребљава се у инсталацијама трофазне струје.

ШТЕНЕЋАК, болест младих паса; → псећа греба.

ШТЕР 1) Рихард (• 1874.), нем. композ. теоретичар, проф. Муз акад, у Бечу; компоновао: опере, ораторијум Блудни син, симфоније, гудачки квартет, сонате и др. 2) Херман (• 1864.), нем. романописац, обрађивао малог нем. човека, обузет проблемима етичким и рел.; гл. дело: Покопани бог.

ШТЕРН Вилхелм (• 1871.), нем. психолог и филозоф, осн. критичког персонализма и диференцијалне псих.; гл. дела: Личност и ствар, Систем критичког персонализма, Човечја личност, Диференцијална психологија у неким методичним основима, Психологија раног детињства и др.

ШТЕРНХАЈМ Карл (Sternheim, • 1878.), нем. драматичар, експресионист, активист, цинично исмева пургере; гл. дела: Грађанин Шипел, Гаће, Сноб (трилогија).

ШТЕТА, зло учињено једном лицу (у имању или др. интересима) противправном радњом другог лица; ко другоме штету нанесе, мора да је накнади, уколико не докаже да се случајно догодила; ш. се може нанети сваким грађанским деликтом (долус, кулпа); за њу не одговара ко је другом нанесе уживањем свога права у дозвољеним границама; изузетно за ш. не одговарају бесвесни, деца до 7 год. и потпуни лудаци, али одговарају ко је себе вољно довео у бесвесно стање (нпр. пијаница) и онај ко је дужан да чува бесвесна лица; мајстор одговара за ш. учињену својим послом, вештак за ш. нанету лошим саветом, гостионичар, власник брода, возар одговарају за ш. коју путницима нанесу њихови службеници; газда одговара за ш. своје животиње, ако је надражио или је није чувао; накнада ш. може бити непотпуна (да се плати што је стварно уништено) и потпуна (да се надокнади и пропуштена добит); ко то учини намерно или због вел. нехата, дугује потпуну накнаду; у случају малог нехата (culpa levis) даје се само непотпуна накнада; за случајну ш. одговара се само изузетно: ако је лице у доцњи, ако употребљава туђу ствар противно уговору (нпр. ако је узело на себе одговорност, ризик) од случаја (нпр. осигурање); ако је више лица учествовало у проузроковању ш., одговарају сви солидарно; за ш. коју нанесу органи правног лица, одговара сам орган; нека правна лица (нпр. држава) јемче за исплату накнаде; изузетно закон може приписати одговорност за накнаду ш. иако нема никакве кривице (→ одговорност објективна). Ш. аквилијанска, проузрокована деликтом: ако није вршена законска дужност или вршено какво противправно дело. Ш. будућа, ако постоји опасност оштећења од једне радње, доведени у опасност може од суда тражити забрану радње која изазива опасност (нпр. да се осигура кућа, чији су темељи уздрмани рушењем суседног здања). Ш. б. може бити предмет обезбеђења. Нпр. држава има законску хипотеку на имањима свих рачунополагача, за случај да они нанесу штету. Чест је случај уговорене хипотеке за ш. б. нпр.: банчин благајник даје хипотеку на своја добра до одређене висине ради обезбеђења банке од евентуалног мањка. Ш. морална, проузрокована повредом других интереса, а не имовинских. Нпр. увреда части, тела, повреда ауторског дела преиначавањем, осакаћењем итд, Раније се сматрало да ш. м. не даје основ на накнаду; данас судија даје новчану накнаду и за ш. м., водећи рачуна о посредној повреди имовинских интереса (мањи кредит, оговарање, узбуђење оштећеног, трошкови итд.). Ш. од дивљачи → дивљач. Ш. од лова → ловне штете. Ш. ратна → ратна штета.

ШТИЉАНОВИЋ Стеван (око 1498.-1540.), светитељ, мисли се да из Паштровића дошао у Срем, где се истакао у борбама после мохачке битке као присталица Фердинанда Хабзбуршког; 1530. постао кастелан Новиграда и Ораховице, а после Валпова; сахрањен у ман. Шишатовцу; прав. црк. прогласила га за светитеља.

ШТИМУНГ (нем.), настројење, расположење; извесно стање душе; пејзаж у сликарству и опис у књиж. могу да изазову 1 одређено расположење, одн. ш.

ШТИП, варош и среско место (12 000 ст.) на р. Брегалници (Вард. Бан.), 1 од врло ст. градова; у доба Стевана Дечанског и цара Душана у њему заповедао војвода Хреља; у тур. доба био такође знатан град; извози опијум, који се гаји у околини: седиште прав. еп.; гмн.; ћилимарска ж. радничка шк.; развалине ст. града. Штипска епархија, црк. област ст. брегалничке, морозвиздске, злетовске или лесновске еп.; после 1557. спојена са ст. велбуждском, бањском, коласиском, ћустендилском или кратовском еп.; 1878. ћустендилско-штипска е. подељена: ћустендилски крај придружен софиској е., а кратовски и штипски предео придружен скопској; 1920. штипски крај одвојен од скопске е. и заједно са струмичком и полеанском или дојранском е. образовао нову злетовско-струмичку е.

ШТИРАК (нем.) → скроб.

ШТИРИJА (лат.) → Штајерска.

ШТИРНЕР Макс (1806.-1856.), псеуд. Кашпара Шмита, нем. филозофа и анархиста; присталица крајњег индивидуализма. творац индивидуалистичког анархизма, чија је суштина изражена у његовој реченици: »Мене се ништа не тиче осим мене«; све што постоји ван човекове личности проглашава фикцијом тврдећи: Ван мене, мога ја, не постоји ништа друго; једина стварност што постоји то је моје ја; бог, човечанство, друштво, љубав, истина, слобода, патриотизам, правда само су фикције; оно што не постоји, што је фиктивно, то се не може жртвовати оном што постоји, што је стварно; флз. систем Ш. уствари духовита апологија егоизма; многе елементе овог система прихватио нем. филозоф Ниче; гл. дело: Појединац и његова својина.

ШТИРОВНИК, огранак (1848 м) план. Оријена у Херц. (Зет. Бан.), кречњачког састава, го и безводан.

ШТИТ 1) део ратничке опреме и заштитног оружја, постао од штапа; ш. веома разноврсни у погледу на облик (овални, округли или правоугаони) и материјал (дрво, кожа) од којег се праве; често се ш. украшава разним додацима или шарама у бојама или рецкањем. 2) Ш. Давидов, звезда Давидова, нарочити шестоугаоник, символ јеврејства.

ШТИТ (umbella), гроздаста цваст, где гл. осовина веома скраћена, на њој се налазе цветови на дугачким дршкама које достижу до исте висине.

ШТИТАРЕ, штитарке (фам. Umbelliferae), зељасте, високе биљке, већином пераста листа и шупља стабла преко 1 м, неугледних цветова, скупљених у штитиће и штитове; по 2 плодића; многе мирисне употребљавају се као зачин, неке и отровне; у зап. Аз. и око Амура дају свој изглед флори; у употреби као зачин: першун, паштрњак, мирођија, анасон, коморач, анис, целер, коријандер; као украсне: селен и девесиље; отровне: кукута, дивљи першун, трубељика.

ШТИТАСТЕ ВАШИ (Cocсidae),инсекти из групе рилаша с чврстим хитинским или воштаним штитом, чије женке бескрилне и цео свој живот проводе са сисаљком забоденом у кору гранчица воћки и др. биљака одакле сишу биљне сокове; из снесених јаја одмах излазе ларве; брзо се множе и имају, у топлијим крајевима, више генерација преко год.; већина врста опасне штеточине; сузбијају се углавном прскањем воћним карболинеумима, уљаним емулзијама, кречно-сумпорним чорбама; код нас вел. штете проузрокује шљивина в. (Lecanium corni); пре кратког времена код нас пренета врста Сан-Jозефова в. (Aspidiotus perniciosus), 1 од најопаснијих штеточина воћњака. Јабукова ш. в. (Lepidosaphes ulmi или Mytilaspis pomorum), честа на ј. ређе на крушкама, својим мрким, 2-3 мм дугим а уским штитовима у облику запете често прекрива гране и млада стабла, која и угину; јако заражене воћке или њихове делове исећи и спалити, остале прскати крајем зиме воћним карболинеумима. Шкољкаста ш. в. (Aspidiotus ostreiformis), чији штитићи у облику сивих или мркоцрнкастих округластих љуспица, широких до 2 мм, а испод штита јако пљосната јасножута в.; нарочито честа на јабукама, где понекад образује сивкасте наслаге на кори.

ШТИТНИШТВО, старатељство над малолетницима. Оно је: редовно (штитник се поставља одређеном штићенику), заводско (управник завода је по закону штитник свих питомаца завода, који нису под очинском влашћу или немају редовног штитника) и генерално (извесном правном лицу повери се ш. свих малолетника без оца, редовног или заводског штитника, нпр. друштво за помоћ напуштене деце).

ШТИТЊАЧА → тиреоидеа.

ШТИТОВО, карсна висораван и. од Никшићке Жупе (Зет. Бан.); највећа висина 1 715 м.

ШТИТОНОШЕ (Ganoideа), група риба с чврстим штитасто изграђеним (ганоидним) крљуштима које често граде читав чврст оклоп; као и код кошљориба, и овде постоји добро развијен шкржни поклопац; ш. обухватају више самосталних редова; поред кечига с претежно хрскавичавим скелетом, постоје ш. са сасвим коштаним скелетом, чији претставници живе у слатким водама Афр. и Амер.; многобројни фосилни остаци изумрлих ш. познати из веома старих геол. епоха.

ШТИЋЕНИК → пупила.

ШТИФЕЛ Михаел (1487.-1567.), нем. математичар, 1 од првих који систематски обрадио нижу алгебру.

ШТИФТАР Франц (псеудоним Божидар Творцов), (1846.-1913.), слов. писац, живео у Рус.; писао о слов. ј. у Новинама, Веснику, Зори; разне биографије у Летопису Матице слов.; преводио с рус. ј.

ШТИФТЕР Адалберт (1805.-1868.), нем. новелист из Чешке Шуме, фин стилист, конзервативан, давао подробне описе природе; новеле: Студије, Шарено камење; романи: Позно лето, Витико.

ШТОЈБЕН Карл (1788.-1856.), нем. сликар, радио у Фрц. и Рус., махом ист. композиције; сликао таваницу у Лувру (Битка код Иврија, Великодушност Анриа IV после победе); гл. дела: Петар Велики, Повратак с Елбе, Ватерло, Наполеон I са сином, Самсон и Далила.

ШТОК-ВАКЦИНА → вакцина.

ШТОКАВАЦ, човек који говори штокавским дијалектом Штокавски дијалект, највећи д. сх. јез., говори се на И од чакавског и кајкавског, на чији се рачун проширио сеобом штокаваца под притиском Турака; дели се на 3 групе говора: староштокавски говори, ј. од линије Тетово-Скопље-Кратово, имају веома ст. црте заједничке свима ш. говорима до 12. в.: ъ = о, ь = е; место цр има чр; дало у мијачком о, у брсјачком а; средњештокавски говори, сев. од старошток. до линије Зајечар-Тупижница-Сталаћ-Прокупље-Качаник-Призрен; с новим особинама ш. д. развијеним до 14. в.: он > у, ен > е, ы* > и, ѣ > е, ъ,ь > а или полугласник реда а; чр > цр; примио ром. црте као и стари ш.; ср. ш. се деле на: а) тимочко наречје, са џ место ђ, ч место ћ, вокалним л; б) јужноморавско, има ћ и ђ, вок. л > лу, у парт. перф. наст. -ја (бија, видеја), нема члана; в) скопско-кратовско, има веларно (тврдо) л и полумеко л испред е, и; ћ и ђ се изговарају као меко к и г; новоштокавски говори, заузимају највећи простор, све до чакавског и кајкавског; развили много нових црта, без утицаја туђих јез.; према изговору јата (ѣ) деле се на: икавско, јекавско и екавско наречје; свако од њих се дели на говоре старијег и млађег типа; особине ш. д. 1. пут изражене у → Мирослављеву јеванђељу и → Писму Кулина бана.

ШТОКЕРТ Карл (Stockert, • 1873.), аустр. нумизматичар; бавио се далм., арб., срп. и грч. нумизматиком и објавио о томе много расправа по разним часописима.

ШТОКХОЛМ, престоннца (520 000 ст.) Шведске, на ушћу утоке Меларског Ј. у Балтичко М.; ст. град; утврђење, црква Шторкирк (13. в.), краљ. замак (18. в.); најстарији део са замком и парламентом на 1 острву; Вел. шк. (1827.), в. трг. шк., акад. наука, нар. музеј; живо пристаниште; бродоградилиште, инд. металургиска, ткст., жив. намирница, хартије; развијена трг.

ШТОЛАРИНА, штоле (лат.), приходи католичких свешт. од обављених свештенорадњи; не могу се узаптити за наплату свештеничких дугова.

ШТОЛНА (нем.) → поткоп.

ШТОПФБИКСНЕ (»штобиксне«*, нем.) → заптивачи.

ШТОРМ Теодор (1817.-1888.), нем. књижевник из Шлезвига, дао песме и новеле прожете лириком и фантаст. елементима; дела: Имензе, Јахач на ђогату.

ШТОС 1) Вајт (1438.-1533.), нем. вајар, гравер и сликар касне готике, гл. дела: олтар у црк. св. Марије у Кракову, сцене из страдања Исусова, надгробни споменици и др. 2) Павао (1806.-1862.), свештеник, песник, из редова нар. будилаца предилирског покрета; ист. значајна његова песма Кип Домовине на почетку 1831., која много читана и навођена; то био апел забринутог родољуба, који гледао утрнула нац. осећања у свом народу.

ШТРАЗБУРГ → Страсбург.

ШТРАЈК (енгл.), организована или неорганизована обустава рада од стране радника у 1 или више предузећа с циљем да се побољшају њихови услови рада (повећају наднице, скрати радно време итд.); 1 од најважнијих и најјачих средстава у екон. борби радничке класе којим се служе раднички синдикати; у већини савр. држава законски признат као право радника у циљу одбране и заштите њихових екон. интереса.

ШТРАЈТБЕРГ Вилхелм (1864.-1925.), нем. лингвист, индогерманист; гл. дела: Прагерманска граматика, Основи готскога, Готска библија, Историја германске филологије; био уредник (с Бруманом) часописа Индогерманска истраживања, издавао Германску и Индогерманску библиотеку.

ШТРАЛСУНД, варош (40 000 ст.), пристаниште и морско купалиште у Нем. на обали Балтичког М.; инд. (бродоградња, машинерије, дрвета), музеј и библт.

ШТРАС, оловно стакло, које ломи светлосне зраке слично дијаманту; служи за израду лажног драгог камена; доста мекано; од необојеног ш. израђују се вештачки дијаманти, а од различито обојеног вештачки топаз, рубин, смарагд и сафир.

ШТРАСЕР Ото (Strasser, 1893.), нем. публицист и политичар; припадао социјалистичком покрету, али касније пришао националном социјализму и с Хитлером највише допринео стварању национал-социјалистичке странке у Нем.; 1930. се разишао са Хитлером и емигрирао у ЧСР.

ШТРАУС 1) Давид Фридрих (1808.-1874.), нем. теолог и филозоф; дело: Живот Исусов, Хришћанска наука о вери, Стара и нова вера. 2) Јован Андрија (1721.-1783.), слов. сликар барокног правца; радио масном бојом и фреске; има много црк. слика по црк. у Дравској долини. 3) Јохан (1825.-1899.), нем. оперетски композитор, компоновао већи број оперета: истиче се Цигански барон. 4) Оскар (• 1870.), нем. оперетски композитор, диригент у Брну, Теплицу, Мајнцу, Берлину. 5) Рихард (• 1864.), нем. композитор, диригент манхајмског оркестра, опера у Минхену, Вајмару, Берлину, Бечу, проф. Више муз. шк. у Берлину; у муз. иде за реалистичким идејама и моделише композиције мајсторски; у његовим делима има нечег и од импресионизма с јако подвученом осећајношћу и смислом за муз. карактеризацију; компоновао: симфониске песме (истичу се: Тако је говорио Заратустра, Смрт и преображење, Дон Жуан, Тил Ојленшпигел), симфонију, концерте за виолину и оркестар, сонате за чело и клавир, муз. комедију Кавалир с ружама, балет Јосифова легенда, муз. драме: Салому и Електру, соло-песме уз пратњу клавира, хорове и др. 6) Франц Михаило (1674.-1740.), слов. сликар радио црк. слике масном бојом; гл. дела: Маријина смрт у Мекињама, Св. Јелисавета у жупној црк. у Рушама; са својим сином Јованом Андријом убраја ое у најбоље слов. барокне сликаре 18. в.

ШТРАЦА (ит.) → прима-нота.

ШТРЕБЕЛ Хајнрих (• 1869.), нем. социјалиот и соц.-демократски посланик у пруском лантагу; као интернационалист, 1917. пришао Спартакусовом савезу; 1 од оснивача нем. независне социјалистичве странке.

ШТРЕБЕР (нем.), човек који безобзирно, не бирајући средства, јури за личним користима.

ШТРЕКЕЉ Карл (1859.-1912.), славист, проф. сл. филологије на унив. у Грацу; написао неколико стручних расправа, много се бавио нар. поезијом и дао најбољу збирку Словенских нар. песама, рађену с великсм љубављу и знањем; написао ист. граматику слов. јез.

ШТРИГА Алберт (1821.-1897.), оперски певач, пријатељ Лисинског, оргаиизатор муз. живота у доба илирског покрета.

ШТРК (нем.) → рода.

ШТРКАЉ, штркљеви (Oestridae), мухе чије ларве живе у кожи или унутрашњости домаће стоке. Говеђи ш. (Hypoderma bovis), полаже јаја на длаке говечета; ларве доспевају у једњак, а одатле у кожу говечета где изазивају гнојаве чиреве. Ларве коњског ш. (Gastrophilus) живе у желуцу коња и проузрокују у њему гнојаве ране. Ларве овчјег ш. (Oestrus ovis), живе у носним шупљинама овце, мучећи је јако.

ШТРОЈЕЊЕ → кастрација.

ШТРОСМАЈЕР Јосип Јурај (1815.-1905.), бискуп и нар. вођ, вел. беседник, потиче из нем. војничке породице у Осијеку, али по ж. линији у породицу одавно ушла хрв. крв; у Бечу 1842. постао доктор теол. и ту 1847., као изванредно даровит и запажен ђак, 1847., постао дворски капелан и директор Аугустинеума, 1849, предавао канонско право на Бечком унив.; за бискупа у Ђакову именован 18./11. 1849.; на тој столици остао до смрти; као млад ђак Ш. у Пешти ушао у круг пријатеља чувеног панслависта Ј. Колара, с ким били у вези многи јсл. ђаци, Љ. Гај, Т. Павловић, и др.; ту добио прве идеје о потреби рада у духу сл. солидарности; у Бечу проширио круг својих познаника; сарађивао с чешким политичаром Ригером и Палацким, с којима израдио и свој полит. програм: Аустр. треба да постане федеративна држ. у којој ће сви нар. доћи до израза; том програму младости, сл. и федералистичком, остао веран до краја живота, само га допунио утолико што, као свештеник, желео свима начинима да помогне и сједињењу прав. и кат. црк.; у Хрв. Ш. ушао у активну политику; био за чисту јсл. оријентацију, желећи да од Загреба створи нац. духовно средиште; стога помагао богатим новчаним прилозима оснивање Јсл. акад. и унив. и галерије слика; као политичар тражио пуну равноправност Хрв. према Мађ.; нарочито много радио да се Далм. припоји Хрв.; до 1866. бечка влада настојала да придобије Ш. за своју централистичку концепцију, а кад 1866. била поражена у борби с Прусима и принуђена да се мири с Мађ., она Хрв. жртвовала; дуализам од 1867. створен на сл. штету: у Аустр. добили превласт Немци, а у Уг. Мађари; цар Франц Јосиф тражио од Ш. да прими решење споразума с Мађ. у духу дуалистичког програма или да се за извесно време уклони; Ш. учинио ово друго и 1868. створена мађ.-хрв. Нагодба без његова учешћа и одговорности; кад цео његов рад у том правцу остао без полит. успеха, Ш. 1872. демонстративно напустио Хрв. сабор и није више учествовао у његовом раду; на црк. пољу радио много; трудио се да рим. црк. дозволи и помаже сл. богослужење као 1. основ за сједињење црк., али у том наилазио на опозицију Рима и бечке владе; због мађ. суревњивости није успео ни да прошири ист. право ђаковачке црк. на Б. и Х. после извршене окупације тих земаља; у Ђакову подигао (1882.) најлепшу катедралу у Хрв. и Слав.; као слав. бискуп Ш. био именован за апостолског викара у Срб. и долазио у ту земљу више пута; био у срдачним односима с кнезом Михаилом; топло се залагао за споразуман рад са Србима и Бугарима и био вољан да помаже кнежеве полит. планове надајући се да ће добити извесне користи за своју идеју о јединству црк.; као огорчен противник Мађара, а разочаран бечком политиком, све више гледао главни излаз из ситуације у што тешњој заједници Јж. Сл.; његова јсл. политика била далековида и солидна; он јој створио култ. темеље, израдио читав низ даљих путоказа и дао правац за осн. линију; међу неимарима данашње Југосл. његово дело заслужује нарочиту пажњу; на папском концилу 1870. прочуо се као противник тезе папске непогрешивости; старао се за глагољску црк. службу и јсл. књижевнике.

ШТРПКА → салата.

ШТУБИК, село сз. од Неготина. Бој на Ш. (25,/5. 1807.), Тур. били опколили војводу Миленка код Ш., 1 одред рус. вој. (ген. Исајев) пређе Дунав, а и Карађорђе дође у помоћ те навале на Тур. (15 000-20 000), ослободе Миленка и опколе Гушанца; 15./6. снабдевени рус. муницијом, устаници нападну Мула-пашу и потуку га, 26./6. униште и одред Гушанчев.

ШТУК Франц (1863.-1928.), нем. сликар и вајар, претставник минхенско сецесије; радио композиције, портрете, бакрорезе, статуете; гл. дела: Изгнане из раја, Грех, Рат, Сфинкс, Искушење и др.; бавио се и примењеном ум.

ШТУК (ит.), плафонска конструкција; у ужем смислу и малтер од гипса или с додатком гипса, употребљен за израду плафонских конструкција или за израду рељефних украса на зидним површинама.

ШТУКА (Esox lucius), грабљива риба наших слатких вода, јако издуженог тела и вел. уста с моћно назубљеним вилицама, вешто лови свој плен: мирне рибе, жабе, а каткад и водене птице; расте брзо и може да достигне пораст од преко 30 кг; мрести се упролеће; гаји се често у рибњацима са шараном; у нашој земљи ш. нема у водама јадр. слива.

ШТУКАВАЦ → коњореп.

ШТУКЕНБЕРГ Виро (Stuckenberg, 1863.-1905.), дански песник, најважнији претставник натуралист, сликања друштва; писао песме, приповетке и драме.

ШТУЛЕ → гигаље.

ШТУМПФ Карл (• 1848.), нем. психолог и филозоф; гл. дела: Психологија звука, Почеци музике, Појаве и функције, Осећај и осећање.

ШТУНДИСТИ, рус. секта, слична пијетистичком протестантству, названа по часовима молитве (Stunde = час); ширили нем. колонисти у Рус.

ШТУР Лудевит (1815.-1856.), словачки књижевник, вођ нар. покрета пред 1848.; довршио Бернолаково дело: Стварање књижевног језика словачког; написао студију О нар. песмама сл. народа.

ШТУРМ Франц (• 1912.), јсл. композитор савр. тежњи, присталица четврттонеке муз.; компоновао: свиту за клавир, фантазију за оркестар, гудачки квартет.

ШТУРМ УНД ДРАНГ (Sturm und Drang) → нем. књижевност.

ШТУРСА Јан (1880.-1925.), чешки вајар, вођ савр. чешког вајарства; гл. дела: Икарус, Победник, Рањеник, и споменици Сметани и Сватоплуку Чеху.

ШТУРЦИ → попац.

ШТУТГАРТ, гл. град (417 000 ст.) Виртемберга (јз. Нем.); ст. град, црк. из 12. и 15. в., ст. (16. в.) и нови (18. в.) замак; в. тхн. шк., акад. ликовне уметности, 2 конзерваторијума, научни институти, звездарница, зоол. врт, библт., музеји; развијена књижарска инд.; фабр. аутомобила, муз. инструмената, играчака; ткачнице, елтхн. и хем. инд.

ШТУЦАЊЕ, сингултус (лат.), грч дијафрагме (пречаге) који изазива нагао потрес трбуха и грудног коша, праћен храпавим инспираторним звуком изазваним брзим затварањем гркљана и треперењем гласних жица; последица надражаја френичног живца, свакодневна појава нарочито код деце; али важан знак код неких обољења: запаљења мозга, можданих опни, трбушне марамице (перитонитис), парализе црева, тровања, бубрежних обољења с → уремијом.

ШЋАВНИЦА, варош (13 000 ст.) у ЧСР, у подножју Словачких Рудних План., и рудник бакра олова и злата.

ШЋЕДРО, острво (9,2 км²) у Јадр. М., ј. од о. Хвара (Прим. Бан.), стеновито и безводно, а ипак већим делом под вегетацијом доста разуђено, нарочито на С. где се поред многобројних малих затона у копно дубље увлачи залив Вела Лука.

ШЋЕПАН Вацлав (• 1889.), чсл. композитор и пијанист; у почетку под утицајем Новака и Сука; истакао се камерним делима: клавирским квинтетом Прво пролеће, гудачким секстетом, клав. триом, фантазијом за клавир, за чело и клавир, хоровима и песмама.

ШЋЕПАН МАЛИ 1) црног. владар (1767.-1773.), авантурист, непозната порекла, по свој прилици из Лике, који 1766. дошао у Мохине, а одатле 1767. у Ц. Гору; издавао се за рус. цара Петра III, ког Катарина II уклонила с престола; с тим ауторитетом у Ц. Гори приграбио власт од слабог митрополита Саве; његова појава у Ц. Гори и рус. престиж који с тим дошао до израза потстакли Турке и Млечане да предузму извесне мере; Турци напали Ц. Гору, али се поход завршио неуспехом; рус. влада пожурила да изобличи Ш., али како 1768. ушла у рат с Турцима, видела да јој Ш. у Ц. Гори може бити од користи и оставила га на миру; за време рус.-тур. рата Ш. убијен од најмљеног убице (11./9. 1773.). 2) Његошева ист. драма о Ш. М. с пуно лепих и јаких места, али без иједне веће идеје.

ШЋЕПАН ПОЉЕ, на саставцима Пиве и Таре (→ Дрина), прозвано по херцегу Стевану; у близини рушевине града Сокола или Ш.-Града.

ШЋИПТАР, Шћипетари, нар. име → Арбанаса. Шћипнија, Арбанија.

ШЋИРОВИЦЕ, штировнице → тратори.

ШЋИТ, план. (1780 м) у Босни, сз. од Фојнице (Дрин. Бан.).

ШУАЗЕЛ Етјен-Франсоа (Choiseul, 1719.-1785.), фрц. државник и мин. спољних послова; изагнао језуите из Фрц. и тим стекао наклоност нар.; присајединио Фрц. Корзику; узалуд покушавао да ублажи последице 7-год. рата.

ШУАНГ СИ → Чуанг Це.

ШУАНЕРИЈЕ (фрц.) 1) назив за устанке монархиста у Бретањи, Нормандији и Вандеји противу рпб.; отпочели 1703. и наставили се све до конзулства. 2) име које се у доба фрц. револуције и царства давало свим присталицама монархије.

ШУБАРА (нем.), капа од крзна, особито од јагњећег, бела или црна, често шиљата и шиљак се утисне унутра; у обичају у многим јжцл. крајевима; особито вел. ш. носе рум. сточари.

ШУБЕРТ 1) Рихард (1876.-1915.), аустр. геолог; најважнији радови: Геологија Далмације, Геолошки вођ кроз сев. Јадран. 2) Франц (1797.-1828.), нем. композитор; његов значај у ист. муз. везан нарочито за развој модерне соло-песме; употребљава реализам, боју, полифонију, чудне хармониске везе, модулацију као и мелодију, да би изразио песничку замисао; у области инстр. муз. лепота његових дела лежи у спонтаности; компоновао око 600 песама, а од инстр. дела: симфоније, гудачке квартете, сонате, црк. муз., 10 опера и др.

ШУБИЋИ 1) хрв. племе. 2) хрв. племићка породица (названа и Брибирском по роду → Брибиру), која дала Хрв. више жупана, кнезова и банова; 1. знатнији њен члан био жупан Мирослав који од мађ. краљева добио Брибирску жупу као лено; од његових потомака најзнатнији: → Стјепко, → Павле, → Јурај и → Младен Шубић; ло граду Зрињу, који породица касније добила од мађ. краљева у замену за град Островицу, Јурај и његови потомци узели и име → Зрињски.

ШУБИЦ 1) Јанез (1850.-1889.), слов. сликар, отац му Стефан и брат Јурај били уметници; најдуже живео и радио у иностранству; у нашој земљи има од њега слика у црк. у Шмартну под Шмарном Гором и у Нар. галерији у Љубљани; чувен му Портрет моје сестре; имао дара за декоративно сликарство. 2) Јурај (1855.-1899.), слов. сликар, највише живео и радио у туђини; 1879. сликао декорације за Шлиманову палату у Атини, у Прагу радио за чешко нар. поз.; поново 1889. радио у Паризу; после братовљеве смрти радио за музеј у Кајзерслаутерну; у Југосл. има од њега рел. композиција у црк. Св. Јакоба у Љубљани и у црк. на Рожнику, Љубљански музеј чува већи број његових слика, студија и скица; најбоље уљане слике: Пред лавом и Самоћа; 1 од најзначајнијих сликара у генерацији јсл. реалиста (Крестић, Машић, Петковшек).

ШУВАЛОВ 1) Александар (1710.-1771.), рус. политичар, помагао рус. царицу Јелисавету да се дочепа престола и због тога добио титулу грофа. 2) Иван (1727.-1797.), љубимац рус. царице Јелисавете, одликовао се скромношћу и некористољубљем. 3) Петар (1711.-1762.), брат → 1), рус. политичар, љубимац царице Јелиеовете; извео многе екон. реформе; преуредио рус. артилерију. 4) Петар (1827.-1889.), рус. дипломат, заступао Рус. на берлинском конгресу, али није оправдао наде полагане у њега.

ШУГА, кожно обољење, проузроковано паразитом шугарцем (Sarcoptes или Acarus scabici, јавља се у виду мехурића или квржица на скривеним странама прстију, доручју, грудима, трбуху и бутинама; код мушкараца на полним органима, код жена на дојкама; ове квржице јако сврбе нарочито кад се уђе у топлоту или у постељу; добива се ближим додиром с оболелом особом.

ШУГАРАЦ (Sarcoptes), паразит из групе прегљева, који изазива болест шугу: женка ш. једва ½ мм вел., увлачи се у кожу човека, особито између прстију на руци, бушећи у њој узане ходнике у којима полаже јаја; из јаја се развијају сићушне ларве које излазе на површину коже и преображавају се у одраслог ш.; како плодност ш. вел. а развитак брз, болест се брзо распростире по рукама, каткад и по др. деловима тела; разне расе ш. живе на многим домаћим животињама: овци, кози, говечету, псу, коњу, свињи и др.; неке од њих могу и човека да заразе.

ШУДРЕ, 1 од 4 првобитне касте у Индији, чији се припадници бавили занатима и најнижим занимањима.

ШУЈИЦА, понорница у Дувањском Пољу (Прим. Бан.), извире ј. од Купрешког Поља, у чијим се јз. делу губи у Вел. Понору.

ШУЈИЧКО ПОЉЕ, мало карсно поље (4,6 км²) између Купрешког и Дувањског Поља (Прим. Бан.); кроз поље протиче речица Шујица; гл. насеље Шујица.

ШУЈСКИ, рус. кнежевска породица, пореклом од Рурика; у ист. играли знатну улогу: 1) Андреја, рус. војвода из 16. в.; управљао рус. државом за малолетства Ивана Грозног, по чијој наредби убијен. 2) Василије → В. Шујски, рус. цар. 3) Василије Гребенка, намесник Новгорода из 15. в.; после пада Новгорода прешао у службу Василија III. 4) Димитрије, рус. војвода из 16. в., члан бојарске Думе и противник Бјелских. 5) Иван († 1587.), рус. војвода; прославио се одбраном Пскова од Стевана Баторија; задављен под сумњом издајства.

ШУКАСАПТАТИ (у санскриту: седамдесет папагајевих прича), веома раширена ст. индиска збирка прича и често превођена (→ Тутинаме и Нахшаби).

ШУ-КИНГ (Књига повеља), 2. од 5 канонских књ. код Кинеза, важна нарочито за ист., садржи -- већином у ритмичној прози -- многе говоре, наређења итд. појединих ст. краљева и њихових саветника.

ШУЛГИН Виталије (1822.-1878.), рус. историчар; гл. дело: Општа историја ст., ср. и н. века.

ШУЛЕР Кристина (1866.), слов. песникиња љубави и природе; лирске песме објавила у Дому ин свету, Словану; песме и цртице у Домачем пријатељу.

ШУЛХАН АРУХ (јевр.: прострт сто), јевр. ритуална књ о верским и правним обичајима; саставио Јосиф Каро (1488.-1575.).

ШУЛХОФ 1) Драгутин Стјепан (* 1884.), директор Типографије, вел. предузетник у тискарском и издавачком послу, проницљив и истрајан прегалац у вел. потхватима на послу нац. публиковања значајних дела и патриотских слика, пријатељ прив. иницијативе и филантроп, чијој прихватљивости и потпори многи књижевници и уметници захваљују за остварење радова вишег обима. 2) Милан (• 1909.), син претходног, директор Типографије, истих особина као и отац, ради на развијању и усавршавању графичког посла у типографији; под његовом управом извођени штампарски радови на Свезнању.

ШУЛЦЕ Драгутин (* 1873.), соколски радник, преузео 1904. тхн. вођство Хрв. сокол. савеза, спровео Тиршев систем, осн. предњачке течајеве, организовао 2 слета (1906. и 1811.); веома плодан сокол. писац, превео и спровео нашу терминологију за Тиршев систем, познат и као аутор многих одличних вежби; заменик начелника Савеза сокола Краљ. Југосл.

ШУЛЦЕ-ДЕЛИЧ Франц Херман (1808.-1883.), истакао се у Нем. као главни поборник зан. кредитних и др. задруга; бранио у пруском парламенту 1848. задругарство као једини начин одбране малих трговаца и занатлија од вел. индустрије; од 1859. на челу Центр. савеза задруга; писао доста од задругарству.

ШУЉАГА Стијепо († 1791.), дубровачки писац на лат. и ит. ј., издао 3 брошуре поводом полемике о страдању св. Павла код Мљета.

ШУЉЕВИ, хемороиди (грч.), проширење вена у облику чворића на чмару и дебелом цреву, најчешће код артритичара, код особа које много седе. код констипираних, за време трудноће; наступи запаљења чести, праћени отоком, болом, крварењем; лечење: у запаљењу седење у топлој води, топле иритације, супозиторије које ублажују бол, пургативна средства; радикално лечење (ван акутног периода) операција.

ШУМА, вегетациони тип: заједница биљних индивидуа извесне висине и облика, које стоје у неком узајамном односу; да нека биљна заједница буде ш. потребно: 1) да дрвеће на извесној површини врши узајамнн утицај и тим ствара појаве непознате код изолованог дрвећа; 2) да има одређену густину (ако је дрвеће ретко, настаје други вег. тип: са.вана, шум. пашњаци итд.); 3) да су поједина стабла висока најмање 5 м и 4) да заједницу чини шумско дрвеће; тешко је повући тачну границу између ш. и других вегет. типова, нарочито на местима где ш. прелази постепено у др. облике (прелазни типови: степска ш., саванска ш. и сл.); сматра се да је гл. екон. задатак ш. давање дрвета. али она даје и друге екон. користи (→ шумско газдинство); тако и споредни шумски производи могу имати вел. значај за економију власника ш.; разликују се: биљни производи (кора, лишће, плодови, смола, сок дрвећа, лековито биље, трска, рогоз, шушањ итд.); животињски (дивљач, рибе, ракови) и рудно благо (тресет, лигнит, песак, камен, шљунак, креч и др.); ш. поред индивидуалних подмирује и колективне потребе: већи комплекси ш. модификују климу своје околине, ш. у близини вел. градова благотворно утичу на хигијену, делују на изворе итд.; од нарочитог значаја мех. деловање ш.: корењем дрвеће везује растресити материјал, који би, после вел. киша, затрпао култ. земљишта испод ш.; везује живи песак, спречава ерозију и корозију (→ бујице), одроњавање и клижење терена, успорава нагло отицање воде на стрминама и сл. (→ заштитне ш., → апсолутно шум. земљиште); ради многоструких користи ш. тешко дати дефиницију, која би обухватила појам га. у биол. и екон. погледу и с обзиром на њену улогу за опште добро; због тога већина закона о га. не доноси дефиниције ш. и често у свој делокруг стављају и терене који немају карактер ш. у биол. смислу, али дају шумске приносе и, према приликама, знатне екон. користи, нпр. → шикаре и → макије, које поред дрвета дају брст. лисник, шушањ или вежу тле, па је њихово одржавање као заштитне ш. у јавном интересу; зак. о ш. обухвата и сва земљишта која у тај час нису под ш., али њихово пошумљење потребно: дрвеће које сачињава ш. подлежи утицајима средине: климатских и едафских фактора, рељефа, човека и осталих живих бића; ако није повољна тмпт., ако нема довољно или има сувише влаге, ш. не може опстати и препушта терен др. вегетационим облицима (план. пашњаци, сувати. тундра; степа, пустиња; тресетишта, мочваре); утицај човеков на ш. спочетка повољан, јер му ш. потребна (лов, сабирање ш. плодова); с развитком привреде и културе ш. узмиче све даље од насеља у неприступачне пределе и на апсол. ш. земљ.; на вишем степену развитка човек утиче на ш. и позитивно пошумљавањем неплодних терена (кршеви, голети, живи пескови), амелиорацијом мочварних терена, вриштина и сл., уношењем вреднијих врста дрвећа итд.; међутим, поменуте спољне сиде нису једини фактори у динамици ш., и сама ш. као биљна заједница развија неке енергије; то су биосоцијални фактори: еколошка својства појединог дрвећа и скуп соц. појава у биљној заједници; као последица свих спол.них утицаја и унутр. енергија јављају се разни типови ш.; по физиогномији и биол. особинама деле се на ш. четинара и лишћара; по фзл. својствима на стално и периодски зелене; по геогр. карактеристикама у тропске, суптропске, монсунске, саванске и ш. умереног појаса (шумске зоне); најзад, с антропогеогр. гледишта разликују се → прашума и ш. која се развијала под човековим негат. или позит. утицајем (културна ш.); идући од полутара према С или успињући се на високе план. дрвеће преко извесне границе све ређе и ниже; међа муш. вегетације према половима поларна граница, у високим план. алписка граница, изнад којих се простиру на С тундре а на висинама план. пашњаци (сувати); данашње распрострањење ш. углавном резултат 2 фактора: природе и човека; иако нема сасвим поузданих стат. података, ипак се може с доста вероватноће утврдити да ш. (око 3 милијарде ха) покривају безмало ¼ (23,4%) целе сухе површине земље; та површина раздељена на поједине континенте овако: Амер. 47,2%, Аз. 28,5%, Афр. 11,9%, Евр. 9,2% и Аустрал. с Океанијом 3,2%; око 50% свих ш. долази на тропске ш. (Афр., Ј. Амер. и Аустрал.), 35% на четинаре и 15% лишћаре умереног појаса сев. хемисфере; на сев. хемисфери живе ¾ свега становништва на земљи, ту је око 95% свих четинара и око 90% лишћара умер. појаса, а ту концентрисана и гл. трговина и потрошња дрвета, јер тропске ш. засад не претстављају неки већи фактор у шумској трговини. Евр. има 287 мил. ха што претставља 25% шумовитости, а на 100 стан. долази 56,2 ха шума; највише ш. има на С: Рус, скандинавске и балтичке земље имају 73,1% евр. ш.; шумовитост опада према 3 и Ј; земље Ср. Евр. имају само 16,1%, з. Евр. 4,3% и ј. Евр. 6,5%; величина и однос шум. површина у гл. евр. земљама:

Држава	Под шумом хиљада ха	% шумовитости	на 100 стан. ха ш.	% од целокупне површине шума у Европи
СССР	150000	25,0	116,4	52,0
Фин	25263	65,2	723,3	8,8
Швед.	23181	51,6	376,2	8,0
Нем.	12654	27,0	19,6	4,4
Фрц.	10352	18,8	24,7	3,6
Пољ.	8969	23,0	27,9	3,1
Југосл.	7720	31,2	55,5	2,7
Норв.	7628	23,6	269,4	2,7
Рум.	6448	21,8	35,2	2,3
Ит.	5885	17,9	18,5	1,9
ЧСР	4663	33,2	31,2	1,6

Површина ш. тих 11 земаља износи 91% целокупне шум. површине Евр.; стат. преглед ш. у Југосл.:

Бановина	Под шумом ха	% свих шума	шумовитост у %
Драв.	688 385	9,0	43
Дрин.	1 088 187	14,1	39
Дунав.	156 415	2,0	5
Морав.	643 322	8,0	25
Прим.	620 650	8,0	32
Сав.	1 281 716	16,6	31
Вард.	1 148 985	14,9	31
Врб.	984 625	12,7	52
Зет.	1 107 721	14,7	35
Југославија	7 720 006	100	31,2

Од тих ш. 53,9% високе, 7,7% средње, 25,5% ниске н 12,9% шикаре; близу 1 мил. ха покривају шикаре (одн. макије у сред. зони); по врсти дрвета има: 11,6% четинара, 18,2% храста, 24,3% букве, 30,2% мешовитих лишћара, 15,7% лишћара и четинара; по власништву за сада: 47% држ., 19% комуналних и 34% прив.; год. прираштај рачуна се на 15,5 мил. м³; у земљи се троши око 14 мил. м³, а око 3-4 мил. се извози (већу потрошњу омогућава експлоатација старих залиха). Ш. висока, начин шум. газдовања дрвећем пониклим из семена, које се сече кад постане способно за тхн. употребу и прир. подмлађнвање површине коју покрива; ту способност одређивања висина и дебљина; дрвеће ове врсте ш. сече се обично у старости, која се код појединог дрвећа рачуна на 80-120 год., а код гајења нарочито вредних врста (наш храст) на огсо 140 год., док у сев. крајевима, где растење споро, староет још већа; услед нагомилане залихе дрвета, в. ш. се сматра у погледу капитала најинтензивнијом врстом газдовања (узгоја) и најбољом за вел. поееде; из тих разлога в. ш. није за мали посед; има много врста в. ш. које добиле називе према врстама подмлађивања, јер се у смишљеном шум. газдинству сеча врши тако да ое пошумљење омогући прир. путем; в. ш. има са чистом или голом сечом, пробирне и оплодне сече; ове 3 врсте сече имају око 50 разних модификација. Ш. државне, спочетка саставни део камералних добара или → домена; сматране фидеикомисним добрима која се нису смела отуђивати; за време револуције у Фрц. порастао држ. шумски посед (ескуларизација црк. и конфискација племићких добара), али нису порасли сразмерно и приходи; како држ. благајна имала велике потребе, закључено 1790. да се продају д. ш.; отад код сваке веће држ. фин. потребе долазило до продаје д. ш. и домена, а тако се поступало и у др. земљама, под упливом науке индивидуалиста, те многе убрзо остадоше без д. ш. (Фрц., поједине аустр. иокрајине, Шведска, Велгија, Ит. и др.); продаја д. ш. имала штетних последица; у рукама прив. спекуланата многе ш. упропашћене, развијали се кршеви, голети и бујична подручја, која упропастила читаве покрајине, а држ. буџет оптерећен вел. издацима за амелиорацију тих терена; ови разлози и напредак прир. наука, који указао на улогу ш. за опште добро, утицали да се од средине 19. в. поново купују ш. за рачун државе у свим земљама; у новије доба и у С. Амер. и Вел. Брит. где се шумарству доскора посвећивала веома мала пажња; данашње схватање економиота: ш. због многоструких користи за опште добро морају бити у рукама оних тела која ће моћи очувати трајност користи које дају ш.; зак. прописи за д. ш. прописују највећу строгост у газдовању; при том д. ш. нису само д. предузећа којима главно принцип највећег рентабилитета, већ морају бити у служби интереса заједнице; највише д. ш. имају данас Руо. и балтичке земље (85-90%), Финска (око 40%), Нем., Пољ. (по 32%), Рум. (30%), Шведска (20%), Фрц. и Аустр. (по 14%); испод 5% Ит., Шп., Мађ., Швајц., Хол., Порт.; Југосл. има 47%, али ће се тај % смањити иза ограничења д. ш. у Ј. Срб. и издвајања сервитута у Босни. Ш. заштитне, штите у 1. реду властито земљиште одн. јавне интересе везане за опстанак тих ш.; наш закон о ш. разликује 3 групе з. ш. према њиховим задацима: мех. везивање тла (на стрминама, обалама, живом песку), штићење врела и бујичних подручја спречавањем наглог отицања воде (хидролошки задатак) и заштита горње границе вегетације; ове шуме пружају сталну заштиту својем земљишту (сталне з. ш.); поред њих има и таквих које пружају повремену заштиту неком објекту испод њих (привремене з. ш.), а њихово одржавање у интересу неког трећег лица или јавних интереса (нпр. штите пут, железницу, климатска лечилишта итд.); за з. ш. прописују закони нарочити поступак; забрана чисте сече, ограничене паше, сабирање стеље итд. Ш. лисничке, намењене производњи → лисника; вел. важност ових ш. за ј. план. крајеве оскудне ливадама и пићном храном за стоку: кресањем лисника слаби продуктивна снага ш. (спречава постанак хумуса); зато зак. о ш. регулише газдовање у л. ш. одређујући: турнус (3 год.) за искоришћавање лисника на истом месту. начин кресања итд. Ш. мешовите које састављене од 2 или више врста дрвећа; најтипичнији претставник м. ш. тропске прашуме, састављене од више стотина врста дрвећа; погоршавањем климатских и сдафских фактора од полутара према С, показује се све већа склоност за образовање чистих, непомешаних ш.; то се види нарочито код врста Pinus на слабијим земљиштима, док боља станишта имају м. ш., али се оне саетоје од ограниченог броја врста; постанак м. ш. може бити природан или вештачки; у 19. в. техника подизања ш. гајила већином чисте, али данас опште прихваћено правило. да се подижу м. ш., јер оне имају разна преимућства над чистим (могућност бољег искоришћавања станишних прилика и подизање бољих и вреднијих ш. које ће имати и већу отпорност против разних штеточина); наука о подизању ш. посвећује нарочиту пажњу методама подизања м. ш. и претварања чистих у м. ш. Ш. ниске, гаје се у кратком турнусу до 40 год.; отабла им краћа него у високој ш.; подмлађују се изданцима из пања или жила; овај на узгоја ш. једноставан и јевтин, налазимо га најчешће код сељачког поседа или у нарочитим приликама (везивање тла, учвршћивање обала, насипа итд.); услед мале старости дрвећа н. ш. дају огревно дрво или само ситну грађу: виноградарско коље, летве, руд. дрво, пруће за плет., фашине и др. III. нормална, идеална, математички замишљена ш. с н. прираетом, н. распоредом класа старости и н. дрвном масом, која би се могла трајно искоришћавати у једнаким год. количинама; у н. ш. сече се само одолико колико прирашћује; код уређивања ш. тежи се постизању тог идеала. Ритске ш., расту на поплавним теренима наших рева, нарочито у сев. делу државе, уз Дунав и Драву; састављене од меких лишћара с нешто (2-3%) примеса тврдог дрвета (врба и јагњед као гл. врсте, затим канадска и бела топола, вез, храст и јасен); вода их плави периодски стога ти терени нису за другу културу (апсолутно шумско земљиште); како су то крајеви с веома мало ш., јер ова од поплаве заштићена земљишта под пољопр. културом, дрво на високој цени и ове ш. дају сразмерно добре приходе. Ш. средња, комбинација између високог и ниског гајења ш.: на истој површини: ситна, из пањева израсла ш., и високо дрвеће израсло из семена; с. ш. треба поред огревног дрвета да даје и нешто грађе: стога честа на малим сељачким поседима. Гајење (подизање) ш., искоришћујући ш. без реда и плана човсчанство рано запазило нестајање ш. и осетило страх пред несташицом дрвета; стога се већ у 12. в. издају прве одредбе о чувању ш.; ова настојања заузимала све конкретније облике, који кулминују у данашњим одредбама шумских закона: да се постојеће ш. морају одржати, што се постиже подизањем нове ш. на посеченим површинама; углавном 2 начина п. ш.: природни (→ подмлађивање ш.) и вештачки (→ пошумљавање); подигнута млада ш. (брањевина, гај, култура, честар) мора се неговати; у млађој култури ослобађају се саднице од корова, чисте од нежељених врста дрвећа (ракита, глог, црни трн, дрен и др.), а доцније се врши проређивање; наука о п. ш. утврђује начела како ће се са што мање издатака подићи, неговати и узгојити ш., које ће најбоље и трајно испунити захтеве које човек на њих полаже; гл. облици гајених ш.: високе, ниске и средње ш. Искоришћавање ш., рад око добивања гл. и споредних шум. производа; захтеви човекови у погледу количине и врсте тих производа кису једнаки; мењају се према степену култ. и привр. живота, те варирају од примит. сабирања плодова, лова и риболова до истанчаних и многоструких захтева данашљег човека; еволуција потреба човечјих из ш. утицала и на начин и. ш.; од примит. окупације добара која не води рачуна докле ће трајати, прилази се постепено смишљеном и. ш. које посвећује бригу временској расподели постојећих залиха и обнови ш. Уређење ш., шумско газдовање мора се држати принципа да се троши само год. прираштај дрвета, а у сам капитал да се не дира; тога ради потребно проеторно уредити га. одн. временски регулисати прираштај дрвног капитала да се зна: где, кад, колико и како ће се сећи; за то се израђује привр. план.; наука о у. ш. проучава начин најбољег уређења шум. газдинотва, како ће оно према прир. и екон. условима давати што већи принос, а да се не повредц принцип трајности, и не само не покваре прир. услови производње него још и побољшају; практично извођење у. ш. обављају нарочити уреди, таксације, код нас редовно уз поједине дирекције ш.; наш Зак. о ш. прописује израду привр. плана за све држ. ш. и за ш. под нар. јавним надзором (за ове последње може се израдити и једноставнији привр. план ако су га. мање од 300 ха): за прив. шуме мора постојати план само ако су веће од 300 ха, изузевши ш. на кршу, где може власт наредити израду плана и за мање ш.; у новије време у неким државама прописан прив. план за ш. веће од 10 ха. Шумска ботаника, део опште б., бави се га. биљем, грмљем и дрвећем; дели ее у: 1) анатомију и физиологију, 2) морфологију и систематику као део → дендрологије, 3) патологију ш. дрвећа; биљна географија обично се спаја с науком о → подизању ш. III. газдинство. господарство, економија 1) рад на подизању, гајењу, чувању и искоришћавању шума. 2) тер. јединица, на којој сопственик врши радове под 1); ако површина ш. г. мала, служи као допуна пољопр. г.; сопственик троши сам све приносе шуме при чему се у план. крајевима полаже вел. важност на споредне приносе шуме: шушањ и лисник, а на огревно дрво од главних; самостална ш. г. могу се одржавати само на већим комплексима; на малим ш. г. сам сопственик обавља све послове економисања и чувања, код средњег потребно узимати помоћ за рад и чување, а на већем потребна већа диференцијација рада: поред радника и чувара потребан и персонал за управу (→ управљање шумом); природа ш. г. захтева веће површине не само из економских већ и због заштите општих интереса; раније законодавство шума форсирало деобу ш. и доводило често до пропасти ш.; новије законодавство спречава; наш Зак. о ш. начелно забрањује деобу оп., а деобу прив. шума везује за дозволу власти; шума има дуг вегетациони период у којем се гомилају залихе дрвног капитала; у ш. г. узимају се из шуме само камате тог капитала, јер ће тако капитал остати неокрњен за потомство; то се постиже што се на место посечене старе осигура подмладак нове ш., која ће после одређеног броја год. (у шумарству назван: опходња или турнуо) бити зрела за сечу (→ уређење шума); тај континуитет, назван трајношћу ш. производње, претставља осн. принцип ш. газдовања трајност обавезна за ове шуме без разлике власништва; напуштањем овог принципа вршила би се нерационална експлоатација а не планско искоришћавање дрвног капитала; по Зак. о шумама морају се све посечене ш. површине у року од 3-5 год. пошумити; у одређеном ш. г. могу се приноси шуме искоришћавати периодски или сваке год.; свакогод. приноси могу бити и једнаки (према томе: периодична и строга годишња трајност); строга год. трајност прописана само за оне врсте ш. власништва, где се држ. власт стара за интересе будућих генерација, осигуравајући им свакогод. принос шума (у 1. реду држ., затим све шуме под нарочитим јавним надзором и шуме оптерећене сервитутима). Ш. задругарство, ш. газдинство може успевати само на већим комплексима; да се то постигне, јавила се тежња удруживања малих ш. поседа у задруге, да се уз задржавање индивидуалности власништва искорите преимућства вел. поседа; ш. задруге су реалне з. које имају за циљ поправак ш. газдинства без обзира на садашње захтеве сопственика; има и персоналних, код којих циљ: поправак стања самог задругара; досад ш. з. показало слаб успех, јер законодавство стајало на принципу добровољних з.; у новије доба препоручује се присилно удруживање у реалне з., у ш. з. убрајају у Рум. и Буг. з. шумског радништва за заједничку експлоатацију шуме (циљ соц.-нац., да се паралише превелик утицај странаца у експлоатацији домаћих шума и запосле домаћи радници), а у Рус. з. (артеље) радника основане ради заједничке израде смоле и катрана; ове имају више карактер занатских з.; у Југосл. има само неколико з. за израду дрвеног посуђа и 1 сплаварска, ове у драв. Бан. III. законодавство, уједињење затекло у шумарству 6 разних законодавних подручја; 1929. донет нови Зак. о шумама, јединствен за целу земљу; о њим у вези донет читав низ уредаба и правилника; на шум. привреду односе се и одредбе др. привр. зак. (Зак. о агр. реформи који предвиђа експропријацију вел. ш. поседа, Зак. о заштити домаће инд., Зак. о лову итд.). али треба да се донесе још читав низ зак. којима ће се уредити важна питања наше привр. ш. политике. Ш. зоологија, део примењене з., проучава животиње штетне и корисне за шуму; највећа пажња поклања се биол. животиња, која омогућава исправну примену мера за одбрану и заштиту шума. Ш. индустрија → индустрија дрвета. Ш. културе, вештачки пошумљени терени. III. паша → паша. III. плашт → плашт. III. пожар → пожари. Ш. полициски прописи → полициски прописи. Ш. пољско господарење, кад се на сецишту неколико год. искоришћује земљиште у пољопр. сврхе: иза чисте сече пањеви се искрче и земљиште се засеје; доцније се посеје жир или засаде биљке, а међу редовима садница још 1-2 год. обрађује пољопр. култура; ш. п. г. користи у крајевима с мало пољопр. земљишта; са ш. привр. гледишта корисно, јер се земљиште добро обрађује, ослобађа од корова, а трошкови подизања смањују. Ш. привреда → привреда. Ш. привредна политика → политика. Ш. расадник → расадник. Ш. ровчица → ровчица. Ш. састојина, јединца шуме која се разликује од осталих врстом или старошћу дрвећа, обрастом и начином гајења, те се узима као самостална јединица код убеђења ш. газдинства. III. таксација → уређење шума. III. трговина → трговина. Ш. управа 1) начин организације → управљања шумама, 2) егзекутивна јединица у организацији ш. у.

ШУМАВА → Чешка Шума.

ШУМАДИЈА, област у С. Србији, између 3. и В. Мораве, Саве и Колубаре; занимање земљр. (са воћарством) и сточарство; стан., Срби; у њој букнула оба срп. устанка за ослобођење од Турака, којима ударен темељ срп. и јсл. државе; гл. места Београд, Крагујевац.

ШУМАДИНКА, књиж. лист који уређивао и издавао у Београду Љубомир Ненадовић, о прекидима, 1850.-1857.; био доста занимљив, иако није имао много ориг. и добре белетристике; имао доста хумора и заступао напредне идеје.

ШУМАДИНКА, домаћа раса свиња, некад много раширена у Шумадији; готово се сасвим изгубила (→ мангалица).

ШУМАДИНЦИ, стан. Шумадије, насељавају део С. Србије између р. Саве и> Дунава на С. Мораве на И, Колубаре на З и пл. Црног Врха, Котленика и Рудника на Ји, Ј и Јз. Г1о густим шумама, некада веома распрострањеним, овај је предео добио име Шумадија, а по њему и становништво. За време тур. продирања и њихове управе, Шумадија много претрпела, а највећи део њеног стан. се иселио; због тога данас Шумадија има веома мало стариначког становништва. Данашње стан. највећим делом (око 90%) потомци досељеника који се насељавали од друге пол. 17. в., нарочито у 18. и првој пол. 19. в., и то највећим делом из динарских крајева (Херц., Црне Горе, Ст. Влаха, Сјенице и Новог Пазара. затим из Босне, Лике итд.), у мањем броју са Косова, из Метохије, Ј. Србије и др. јсл. крајева.

ШУМАДИСКИ (КАНОВАЧКИ) ГОВОР, ш. тип шумадиско-сремског наречја, развио се под утицајем ресавоког и средњештокавског; говори се и. од линије Рудник-Космај-Умка; сеобине: прелаз кратког узлазног акцента у дуги: дукат, село; једначење 3. и 7. падежа са 6. пад. једн. код заменица и придева: у овим селу; као оно изговара се кано по чему се зове и к. говор; ове особине прелазе и у Срем.

ШУМАДИСКО-ВОЈВОЂАНСКО НАРЕЧЈЕ, прогресивнији тип → екавског наречја, служи својим зап. делом као основица књиж, јез. екавског изговора; дели се на шумадиски и мачванско-сремски говор.

ШУМАН 1) Јанко (• 1867.), по уједињењу, 1919., уредио Управу за заштиту инд. својине у Београду и постао њен претседник; заступао нашу држ. 1925. на хашкој конфер. за ауторску својину; гл. дела: Коментар анстр, закона о патентима, Зак. прописи из области инд. својине, Коментар Зак. о заштити аутор. права итд. 2) Роберт (1810.-1856.), нем. композитор романтичарског правца, оснивач Новог часописа за муз.; радећи на делима већег обима, Ш. постао чист музичар, због чега у његовим доцнијим делима све мање постичности; у својим делима решио питање програмне муз. практично и јасно; најзначајнија дела: Песме, Карневал, Папиљон, Крајслеријана, Арабеска, фантазије за клавир, симфоније, муз. за Манфреда, клавирски квинтет, концерт за клавир, опера Геновева, 1 ораторијум, хорови.

ШУМАНОВИЋ Сава (* 1896.), сликар, почео као импресионист, потом прешао кубистима и најзад се задржао на колористичким схватањима париске шк.; има изразит и јак талент за декоративне паное; најбољи радови вел. наге фигуре и композиције.

ШУМАНСКА РЕКА, д. притока Јабланице (Вард. Бан.) дуга 32 км, извире о Голака, ушће јој код варошице Лебана.

ШУМАРИЦЕ → саса.

ШУМАР, у најширем смислу ознака за ове стручно образоване особе које се баве → шумским газдинством; ужа ознака за стручно особље код прив. поседа (ш., натшумар, шумарник); у држ. шумској служби звање пг. по Зак. о чиновницима предвиђено за стручно особље са средњошк. или нижом стручном спремом; фак. образовано стручно особље носи акад. и сталешки назив: шумарски инж., који дају Пољопр. шумски фак. Шумарска удружења, брину се за унапређење шумарства. у том циљу дају иницијативу и савете држ. власти и штите интересе својих чланова; код нас уједиљењем покрајинских ш. у, 1921. основано Јсл. ш. у. са седиштем у Загребу, доцније основане подружнице у седиштима бановинз; Ј. ш. у. издаје орган Ш. лист; има и удружење шумског пом. и тхн. особља Ш. науке, већ у ср. в. јављају се писци, већином руд. стручњаци, медицинари, камералисти и др., који поред шумара и ловаца обрађују шум. ботанику, лов, пишу инструкције за поједине радове итд.; у 18. в. почиње оснивање ш. сгручних шк., и јављају се ш. енциклопедије и спец. уџбеници, нарочио у Нем. и Фрц.: Хартиг, Кота, Кениг, Хосфелд, Дихамел де Монсо, Реомир, Варен де Фениј, и др.; ударају темеље разним ш. дисциплинама крајем 18. и почетком 19. в.; данас више система поделе ш. н., углавном: основне, помоћне и главне; последње се деле у 3 групе: 1) шумска производња (подизање шума, заштита, искоришћавање са ш, трговином, инд. и ш. прометним средствима); 2) ш. економија (уређење, рачунање вредности, статнстика и управљање шумама); 3) шумско-привр. политика о историјом шумарства, шум. етатиотиком и законодавством. Ш. школе, спремају шумско-управни, господарско-технички и чуварски персонал; за управни персонал тражи се високо-школска спрема, за помоћни технички средњошколска, а за чуварско особље обука (1-2 г.) у лугарским ш.; високошколску опрему дају: факултети унив., политехнике и самосталне високе ш.; код нас ш. факултети: на унив. у Београду (у Земуну) и Загребу; траје 8 семестара; дају диплому ш. инжењера.

ШУМАРЕВИЋ Светислав (* 1889.), новинар и књижевник, уредник скопског Вардара; позната приповедачка дела: Нула и 101 прича.

ШУМАРСТВО, појам који обухвата све појаве у вези са шумама и шумском привредом у једној држави; у државном животу могу се те појаве јанљати с једне стране као скуп свих шумских предузећа (како приватних тако и државних) у односу према државној заједници, с друге опет стране као разни државни уређаји према овој привредној заједници (право, управа, етручно школство, јавно-прзвне институције итд.); најјаче се манифестује уплив државе на шумарство у провођењу → шумско-привредне политике.

ШУМЕН, град (25 000 ст.) у Вуг., између Камчије и Провадиске р.; обласно средиште за си. део Буг.

ШУМЕНКОВИЋ Илија (* 1881.), политичар, учествовао у четничкој акцији у Ј. Срб., од 1905.-1912.; био мин. грађевина, припреме за Уставотворну скупштину и изјадначење закона, без портфеља, трг. и инд. и просвете.

ШУМЕРОВАЊЕ → сенчење.

ШУМИ Франц (1848.-1916.)., по занимању био посластичар, али с љубављу радио на скупљању ист. грађе: писао студије на нем. ј. из ист. Крањске.

ШУМИ МАРИЦА, бугарска нар. химна.

ШУНД-ЛИТЕРАТУРА (нем.-лат.), књиге без литерарне вредности и обично порнографеке и неморалне садржине; у неким државама законом забрањена.

ШУЊ (Dasyatis thalassia), вел. четвороугласта мор. риба с упадно дугим зашиљеним репом; живи у већим дубинама; у нашем мору ређа; меса укусна.

ШУПЕЛИКА, нар. муз. инструмент из реда обое, састоји се из 3 дела, има оштар звук.

ШУПЕРЕЊЕ, испуњавање кучинама и катраном простора између појединих платница бродске оплате или палубе.

ШУПЉАН ГРАНАТИ → собовљи лишај.

ШУПЉИКАЦ Стеван (1787.-1848.). војвода; био официр, најпре фрц.: служио као ађутант маршала Мармона; 1814. постао понова аустр. официр; 1848. изабрали га Срби за свог војводу; цар га. после извесног колебања, потврдио, али војвода умро, од капи, још исте год. (→ сл.).

ШУРМИН Ђуро д-р (* 1867.), књиж. историчар, проф. сх. ј. и књиж. на унив. у Загребу: рано се одао политици: био је нетакнут члан сх. коалиције, после прешао групи федералиста: био неколико пута министар; написао више дела и чланака из своје струке; гл. дела: Повјест књижевности хрватске и српске: недовољно самостална, и Хрватски препород (→ сл.).

ШУРЦ Хајнрих (1863.-1903.), нем етнолог, гл. дела: Основе филозофије ношње, Катстхизис етнологије, Ист. постанка новца, Африкански занат, Преисторија културе, Класа по узрасту и мушка удружења, Етнологија.

ШУСТЕРЧИЋ Иван (1863.-1925.), слов. политичар, 1 од најистакнутијих вођа прво кат. нар. а од 1905. Оловенеке људске отранке; 1912. постао зем. поглавар у Крањској; због незадовољства с радом Ш. у странци дошло до расцепа; у новембру 1917. Ш. основао своју полит. организацију, а његови противници, с Корошцем на челу, обновили Словенску људску странку; уз странку Корошец-Крек пришла већина.

ШУТ 1) без рогова. 2) (нем.) у спорту удар лоптом.

ШУТОРУЈКА (Red Polled), доста и ван Енгл. раширен тип говечета, постао укрштањем 2 варијетета (Suffolk и Norfolk), без рогова или веома малих, дебеле коже, покривене густом кратком црвенориђом длаком; веома добра за гајење јер даје много млека и добро месо,

ШУФИЈА, књиж. нац. покрет Персијанаца и других не-Арапа (у доба Абасида) који тражили не само једнакост с Арапима него и супериорност над њима.

ШУФЛАЈ Милан (1879.-1931.), историчар, научну каријеру почео у Пешти; 1908. год. именован за проф. унив. у Загребу за помоћне ист. науке, 1918. пензионисан, а 1921. осуђен због велеиздаје на робију и одлежао 2 год.; бавио се нарочито дипломатском и арб. ист.; с Л. Талоцијем и К. Јиречеком дао 2 св. регеста за арб. ист. и више расправа; гл. дела: Срби и Арбанаси и О арбанским градовима; написао и неколико књиж. ствари, међу њима и ист. роман о К. Балшићу.

ШУЦБУНД (нем.), борбена организација аустр. соц.-демократије осн. почетком 1918. по обрасцу вој. организације; играо гл. улогу у оружаном устанку аустр. социјалиста 1934.

ШУШНИГ Курт (Schuschnigg, * 1807.), аустр. политичар и државнив; иосле Долфуоове смрти држ канцелар (од 1934.).

ШУШТАВАЦ, опасна заразна болеот говеда проузрокована бацилом ш. (chauvaei, b. sareo physematos bovis); знаци: грозница, тмпт. до 42°, дрхтање, мишићни оток, испуњен гасовима, који на иритисак шушти; лечи се: локално и убризгавањем серума у крв; предохрапа: цепљење; по зак. обавезна пријава.

ШУШТАВИЦА → мицавица.

ШУШТАВЦИ, сугласници, сибиланти ш и ж, при чијем се изговору производи шум кроз теснац између врха јез. и ивице горњих зуба.

ШЧАВНИЦА, д. притока Муре, дуга 56 км, извире на Словенским Горицама, ушће и. од Љутомера.

ШЧЕНКИН В. Н. (1863.-1921.), рус. славист, познавалац орнамената, палеографије, иконопаса и минијатура; издао уџбеник палеографије; најважнија дела: Размишљање о језику Савине књиге, Болоњски псалтир.

ШЧЕРБАТОВ Михаило (1733.-1790.), рус. историчар; његова Историја Русије од најстаријих времена (15. књ.) претставља опширну збирку дотле непознатих ист. чињеница.