Свезнање П2
| СВЕЗНАЊЕ |
ПАТРИЈАРШИЈА СРПСКА, осн. од цара Душана, који подигао срп. архиеп. у Пећи неканонским путем (1346.) на степен п. и изазвао тим и полит. радом против Цариграда проклетство васељенске п.; 1. срп. патријарх постао пећки архиеп. Јанићије; измирење између срп. и грч. п. изведено, пред заједничком опасношћу од Турака, тек 1375. за време кнеза Лазара: с. п. призната, али имала да се одрече свих претензија на грч. поседе, одн. на лична права грч. еп. у случају нових срп. полит. успеха; имала остати чисто српска; с. п. држала се до пада Србије под Тур. и можда нешто мало дуже; кад умро патријарх Арсеније II, нови није постављен, али се, изгледа, одржавала ипак нека веза између еп.; власт над срп. црк. добила охридска грч. архиеп. на основи ст. права, које важило до св. Саве: Срби се бунили против тога, и на челу буне био смедеревски еп. Павле; крај срп. незадовољству у том погледу учинио султан Сулејман Величанствени 1557., кад, по савету везира Мехмед-паше Соколовића, а из виших држ. разлога, обновио пећку п.; за патријарха био постављен Макарије, брат Мехмедов; значај ове обнове био за Србе огроман: под власт пећке п. дошли сви Срби под Турцима, тј. скоро сви Срби до Будима на С и до Пожеге н Книна на 3; никад срп. црква дотле није имала толики обим; под Турцима, а преко пећке п., остварено стварно уједињење Срба; п. се поштено трудила да се том тер. уједињењу дода и духовно, у смислу осећања нац. солидарности и тежње за обновом самосталне срп. државе; крајем 16. в. патријарх Јован стао на чело вел. припреме, која ишла за тим да се дигне устанак против Турака; 1 век доцније патријарх Арсеније III придружио се Аустр. у борби с Турцима и после аустр. пораза морао да се с вел. делом нар. вођа склања у Аустрију 1690.; за његовим примером пошао и патријарх Арсеније IV Шакабента (1739.); овакво држање срп. црк. великодостојника изазвало реакцију код Турака, који уместо Срба на пећку п. доводили много савитљивије грч. епископе, док нису најзад, по грч. жељи, укинули 1766. и саму п. и подвргли је под непосредну власт царигр. цркве; последњи Србин патријарх био Василије Бркић; Срби много полагали на своју цркву; у А.-У. имали своју црк. аутономију; за време револуције, на мајском сабору у Карловцима 1848., Срби карловачког митрополита Јосифа Рајачића изабрали за патријарха, и цар тај избор после примио и потврдио; али власт карловачког патријарха простирала се само на Србе у Уг.; обнова с. п. с влашћу над свим Србима у уједињеној држави извршена тек после светског рата; 1. патријарх устоличен у Пећи, постао беогр. митрополит Димитрије Павловић. Патријаршиска библиотека у Карловцима развијала се постепено од 18. в. и веома је богата старијим делима, годинама био управних прота Д. Руварац. П. савет, врховно претставништво срп. прав. цркве у пословима спољашне, матер. управе; састоји се из световних и духовних лица; претседава патријарх; мандат чланова 6 год.; састаје се сваке 2. год. или по потреби; доноси уредбе о платама свештеника, стара се о средствима издржавања целе цркве. П. управни одбор, врховна извршна власт над црк. самоуправним телима; извршни орган п. савета ради стално; стара се о извршењу буџета цркве, управља задужбинама, регулише приходе и расходе; чланови се бирају из п. савета.