Писма од Павлимира
Љуто цвиле словинска господа,
како цвиле, до неба се чује;
дозивље ји вила из планина
тер је њимам тихо говорила:
»Што цвилите, словинска господо, 5
која вам је велика невоља?
Али су вас Грци поробили?
Али вас је куга поморила?«
Говоре јој словинска господа:
»Мучи, вило, муком замукнула! 10
Нити су нас Грци поробили,
нити нас је куга поморила.
Али нам је цвилити невоља,
јер 'во има тридесет година,
одкада смо краља изгубили, 15
а другога нисмо учинили.
Нит га, вило, окрунит можемо,
јер се бани погодит не могу,
а од краља рода не имаде,
кога бисмо за краља обрали.« 20
Била вила њимам говорила:
»Не бојте се, словинска господо!
У Риму је дите Павлимире
од колина краља словинскога.
У липоти свакога надлази, 25
још и младе Римкиње дивојке,
јакост, мудрост у њем се налази:
биће дика словинске господе.
Поклисаре у Рим одправите
тер за краља њега учините. 30
Он је унук старца Радослава,
а синовац краља Цијаслава.«
Кад господа вилу разумише,
поклисаре у Рим одправише,
доведоше млада Павлимира, 35
у Трибуњу њега окрунише.
Сви дођоше бани на весеље,
сви дођоше и поклонише се;
не кти доћи бане Љутомире,
не кти доћи ни поклонити се. 40
То је краљу врло мучно било,
силену је војску сакупио,
тер отиђе гори у Рашију,
у државу бана Љутомира.
Липо га је бане дочекао 45
с тријест иљад' своји витезова;
ту удари коњик на коњика,
све по избор јунак на јунака.
Ту се тешка крвца проливаше,
до неба се јадан глас чујаше: 50
виска коња, а јаук јунака,
све дитића и млади момака.
Намири се краљу Павлимире
на младога бана Љутомира,
од бедрице ћорде повадише 55
тер се з бритким ћордам ударише.
Бог поможе краљу Павлимиру,
јер је бану главу одсикао.
Овако се свакому згодило,
гди не слуша млађи старијега!60
