Прича о Лазару Пардону, човеку који није господин
| ←Пад са грађевине | Прича о Лазару Пардону, човеку који није господин (1932) Писац: Драгиша Васић Пад са грађевине |
Погибија Јаћима Меденице→ |
Ја сам извршилац тестамента извеснога мога ратнога друга Лазара Пардона. Тај Лазар Пардон (пре познанства с њим, нисам ни слутио да и овакво презиме постоји), мој, дакле, ратни друг предао ми је, пре равно пет година, а по једноме лицу, овакво писмо:
„Поштовани господине друже, ако случајно сазнате да сам се преселио у вечност, или пак од данас за пет година не будете од мене добили никаквих вести, имајте доброту па отворите ово завештање, и даље поступите по упутствима. Одредио сам баш Вас за извршиоца свога тестамента са разлога што сте правник, и јер Вас познајем као човека скроз исправна, савесна и племенита.
Хвала Вам срдачно, и збогом...“
Чим сам добио овакво писмо, ја сам на њему забележио дан пријема, онако како се то ради у свима државним надлештвима, па сам завештање оставио у касу и чекао. А пошто се навршило тачно пет година од пријема, и без иједне вести о Лазару, отворио сам га.
Дакле, ја кажем завештање зато што га је он тако именовао, а то је управо једна исповест, а има у њој нешто и од завештања. Но да се не бих око тога ваздан задржавао, и ту исповест на своју руку коментарисао, ја ћу је овако изнети на јавност, и то нарочито са једнога разлога који ми је много згодније рећи на крају ове доста смешне и необичне историје.
Ево, дакле, шта је поменути Лазар тамо написао:
Први пут сам, вели он, то осетио у шестој години, у зиму, кад сам ишао у суседну варош, да код свога деде проведем божићне празнике. Заједно са мном, а код своје тетке, ишао је тада и син командантов, мој вршњак Павле.
Дакле, тога дана морали смо најпре ићи колима До прилично удаљене станице, а потом возом. У кола смо сели обојица код Павлове куће. И ето, било је то тада. Стари кочијаш Стеван, у великим чизмама преко колена, отворио је услужно врата затворених кола и, пропуштајући прво Павла, рекао му: „Изволите, млади господине! Молим!“ Затим се обратио мени: „Хајде и ти, мали. Улази!“
Дакле тај бол који ми је та старкеља тада нанела, не назвавши и мене младим господином, ни до данас нисам заборавио. Тај бол није мало утицао на мој будући карактер. Он ме је управо и довео довде. Јер, као што сам рекао, Павле и ја били смо вршњаци, чак сам ја био нека два месеца старији од њега. Свакако, према томе, да он није био млади господин с обзиром на узраст.
Све сам то осетио ја и онда, и био сам отрован: и на своје порекло, и на самога себе, и на цео свет. и осетивши то, сместа сам почео посматрати Павла са завишћу, али таквом, да се он морао веома зачудити тој наглој промени мога понашања.
Уистини, морам то признати, било је велике разлике у нашим спољашњостима. Ја сам на ногама имао, на пример, чизмице. Али су те чизмице, иако потпуно нове, изгледале некако просте према малим калочнама што су се сијале на ножицама командантова сина. Тако исто било је и са нашим шубарама. Поврх своје носио је он башлику, и то је заиста лепо приличило, док сам ја, без башлике, онако само у шубари, изгледао као неки мали касапин. Али, без обзира на одело, његово лице нежно и с финим цртама, његово лепо држање, и све, почев од гласа па до најмањег покрета, одавало је једно господско дете, исто онако као што је моје лице и понашање одавало дете свињарског трговца.
И тако, са великим нестрпљењем, сачекао сам да изађемо из кола одвратнога кочијаша и да уђемо у воз. А тамо ми се она рана све више ширила, па ми и празници код деде преседоше, јер сам у души стално осећао неку горчину и понижење због оне разлике између малога Павла и мене, разлике тако упадљиве чак и у очима једнога човека проста, али у својој простоти, свакако, искрена.
То што овде испричах, без увијања, било је пре више од четрдесет година. Али и од тада, иако су ми у току живота ситуације често бивале изванредно сјајне, иако се то свакоме могло чинити смешно и невероватно, па и глупо, ја ево све до данашњега дана не доживех ту част и ту срећу (а знам шта говорим, и понављам: срећу) да ме ико ослови господином.
Као личност ја сам обичнога раста и уопште просечан; ја сам увек пристојно одевен; ја, сем нешто мало спљоштена носа (као мали пао сам на клизавици) немам ничега нарочито упадљивог ни ва лицу, нити иначе; ја подсецам своје бркове, а косу чешљам „са стране“, као што је у моди — те ову чињеницу, то јест ово одсуство свога господства, и не могу и не знам тумачити друкче до једино одсуством сваке строгости у својим као небо плавим очима. И са тога разлога, можда, кроз цео свој живот ја сам за све и за свакога, за. мушко као и за женско, за првога као и за последњега, био само и једино Лазар, Лаза или Лазица, али господин Лазар Пардон никад, ако Бога јединога знате, никад.
Ја се не мислим враћати на своје дечаштво, нити ћу се спомињати свога младићства; ја узимам себе као готова, као цела човека. Ето, као такав ја сам се у своме животу, исто онако као и остали, безброј пута представљао свакојаким разним лицима, пред којима сам обичним гласом изговарао своје име Лазар Пардон. И вазда, у таквим несрећним приликама, ја сам јасно и разговетно осећао како на свако такво лице остављам утисак не некога који се представља Лазар Пардон, већ некога који се представља именом Лазар, који се извињава.
А то сам редовно закључивао, поред осталога, и по томе што сам ја, са своје стране, имао утисак: да ми лица којима сам се представљао увек нешто као праштају, одговарајући ми, уместо својим именима, речима: „Молим, молим!“ Ја узимам, дакле, себе као готова, цела човека. Ја се, на пример, женим. Ја пролазим улицом са својом женом. Ја сам најкоректније одевен, моја жена исто тако; и пролазећи, ја чујем кад кажу: „То је Лазина жена.“ Или: ја купујем кућу, једну дивну и скупоцену вилу, недалеко од вароши. И хиљадама сам пута, иза завесе свога прозора, чуо кад су казали: „То је Лазина кућа. Баш ми се допада Лазина кућа.“ — Колико ми је пута у таквим приликама долазило да прескочим прозор и да им довикнем: „Еј, ви, море! Коме ви Лаза? Коме ви Лаза, несрећници ниједни? Шта сам ја вама? Да не чувах са вама овце, виткови ниједни?“
И увек тако; разводим се са женом, они веле: „Развео се Лаза“; разболим се: „Разболео се Лаза“; добијем одликовање, они кажу: „Одликован Лаза.“
У рату, као официра, сви без разлике, звали су ме Лазицом, и у чети, и у батаљону, и у пуку. „Где си у чети?“ питају војника, а он одговара: „Код Лазице.“ „Ко је дежурни?“ — „Лазица.“ „Ко је у резерви?“ — „Лазица.“ „Ко је рањен?“ — „Лазица“, увек, и само Лазица.
По свршеном рату улазим у једно индустријско предузеће, велико, угледно, врло познато. Уносим сав свој немали капитал, у ортаклуку сам са једним чувеним, крупним именом. И рачунам, сад или никада. Па се сретам тако са познаницима. „Аха, кажу ми они, браво! Ви сте сад код господина Крсмановића. Честитамо, честитамо. — „Не, одговарам ја отворено, не, господине, ја нисам ни код кога, ја сам ортак господина Крсмановића.“ Извињавају ми се, правдају, али шта ми то вреди?
Недавно опет спремао сам се да у значајној дебати Коморе учествујем о привредној кризи. Очекујем да у таквој прилици морам доживети част за којом горим, да председавајући мора казати, као што је уобичајено: има реч господин Лазар Пардон. Дижем, дакле, руку, јављам се са осталима и видим кад председник уписује моје име. Онда он редом даје реч и увек на исти начин: „Изволите, господине Н. Н.“, или: „Има реч господин тај и тај.“
Са узбуђењем очекујем ја свој ред, и он најзад долази. А тада, и на мој ужас, уместо да поступи и са мном као са свима осталима, он, председник, пошто ме је некако пронашао очима, устаје, довикује ми, и рекао бих чак иронично: „Лазо, ајде, Лазо. ти долазиш.“
Тада се моје срце стеже, грло суши, и ја се збуњујем, заборављам спремљени говор, и седам, брукам се, одустајући од тражене речи без икакве мотивације. Никада на јавном предавању, или збору, ниједан предавач или говорник, изговарајући реч господо, није погледао у мене, нити близу мене, иако сам увек могао бити виђен само у првим редовима познатих јавних слушаоница. Никад ниједан омотач писма, мени упућеног, није доживео славу: да на њему буде у целости исписана реч за којом сам истински умирао; никад... али ко би то све могао побројати?
И, ето, због тога, ја сам једанпут сањао како се убијам. „Бога му, мислим као сам и говорим себи, какав си ти то тип кога нико никада у животу не ослови господином? Убиј се, као стока, не треба ни да живиш.“ И као узимам револвер, прислањам га на слепо око, преживљујем последње ужасне секунде, и ... цак. Па наједанпут, на то цак као лепо чујем где у предсобљу настаје ужасна узбуна и како сви углас вичу: „Отварајте. Помагајте, уби се Лаза. Лаза се убио!“
Па кад је тако, помислио сам чим сам се пробудио, и кад и у таквој прилици ни за кога нисам господин, онда шта ми и вреди живети. Јест, али је онда други глас у мени проговорио: „Вреди, Лазаре, вреди живети те још како, али не у овој земљи у којој нико никад по заслузи није оцењен.“ И тако сам се решио на нешто друго: на то да ову земљу насвагда напустим. И напуштам је и одлазим. Бар за остатак овога мога живота испуњеног понижењем, ја морам бити господин. Ја то хоћу, ја то морам, н ја ћу то бити у — Француској! Јер тамо, у тој Француској, у тој божанској Француској, свака друга реч коју чујете јесте господин (Monѕіeur). Тамо се увек каже: Добар дан, господине! Изволите, господине! Уђите, господине! (Bonjour, Monѕіeur! Voici, Monѕіeur! Entrez, Monѕieur!) Да се човек истопи!
Но како ја тамо (иако господин — Monѕіeur) могу једнога дана умрети, то овим целокупно своје, како кретно, тако и некретно имање, завештавам сиротињи. Завештавам га оној сиротињи, пониженој и увређеној, којој не припада част да се зове именом које ме је из моје рођене отаџбине овако грозно прогнало.
Молим да се по овој мојој вољи у свему поступи.
Чим сам отворио овај тестаменат, одмах сам се растрчао на све стране да се што тачније и подробније о имању завештаочевом распитам.
Међутим, убрзо сам се обавестио: да овај Лазар Пардон никаквога свога имања, ни кретног ни некретног, овде у Југославији, нема, и није оставио.
Напротив, утврдио сам: да је и оно мало покретности што је имао (о вили нема ни помена) распродао, па са новцем отпутовао незнано куд, ако му је веровати: у Француску.
Дакле, као извршилац овога, божем, тестамента, шта бих могао ја да кажем о овоме Лазару Пардону доли то: да, збиља, и није никакав господин, кад је са мном, ни кривим ни дужним, могао нешто овако да уради.
Па ипак, као човек коме ово није прва неправда преко које прелази, ја ћу се с њим опростити речима? Нека је лака земља и Бог да прости Лазара Пардона.