Пад са грађевине (прича)

Пад са грађевине  (1932)  Писац: Драгиша Васић Пад са грађевине

Прича о Лазару Пардону, човеку који није господин→

У дворишту је нова грађевина, углавном, била готова. Појавила се она као преконоћ и поникла, радосна и млада, између старих оронулих зграда тамних боја, остареле дрвенарије. Могло се приметити да се около све радовало док се она подизала. Деца и стари уживали су што је ту, пред њиховим очима, ново заменило старо.

Рано пролећњега јутра, кад је сунце бљеснуло у прозоре и затреперило по крововима кућа, на новој грађевини зачула се песма. Певао је млад, чист глас, звучно, раздрагано. Песма, широка, слободна, разливала се чудно из оквира баналнога мотива и, још у постељама, суседи су осећали како она обухвата душу онога који пева, уносећи у главни мотив нове, чисте, сопствене тонове и мелодије. Онда, сасвим горе, на највишем спрату грађевине, угледаше младога певача виткога тела. Са младалачком гипкошћу што одаје уживање свакога покрета, верао се он неустрашиво слободним ходом, или је стајао на прозору и певајући малао.

У песми се осећао радосни поздрав животу и једно стремљење неодољиво, напето и несвесно, што долази од буђења нејасних чежњи. Под њим зјапио је понор, горе небо прозрачно, насмејано. Из празних соба ширио се задах влажнога малтера, и гласови раденика што су кречили зидове, звучали су необично звонко, као одјек у стенама. На фигури његовој, доста омаленој, кошуља се плавила, а широке радничке панталоне биле су испрскане свима бојама као палета; лице му било округло, румено, коса густа, коврџава, израз мио, потпуне безбрижности и детињске чедности. При осмејку блистао му се низ финих, снежних зуба. У оном ставу птице тек ослобођене кавеза, још на њему, чинио се он неисказано сигуран и са силним кликом живота спреман да прне у плаво радосно небо, да се нису зачули брзи, звонки одјеци корака у дворишту и привукли му пажњу. Сасвим доле, ка чесми што се сијала на сунцу, враголасто девојче долазило је за воду. Оно је застало задихано, подигнуте главе, и њихови су се погледи сусрели. Она је витка, свежа, и као биљка сочна. Она је љупка, и сунчани зраци трепере у дубини њених зеница као две звезде. Груди су јој високе, праве и дрхтаве. Црвена сукња лепрша се као велики крвави лептир.

Сигурно је млака струја слаткога немира јурнула његовом крви, јер му се лице заруменило, подигнута рука укочила у ваздуху, а зелена боја поцурила дуж рукава. Затим, у игри погледа међу њима, она је брзо завладала њиме. Очевидно је у томе имала мало искуства, док он није имао ни трунке. Он је изгледао зажарен, чедан. Овај набујали живот што се спремао да се нагло развије, чинио је, по свему, свој први корак ка жени баш овога јутра. По необичној забуни његовој могло се тврдити да је то била једна од првих, неочекивана прилика, судбоносни сусрет.

Она је испунила водом свој бљештави суд, па журно ишчезла за вратима доњега стана, али се вратила одмах, застала непомично, и у заклону старинске куће наслонила о зид. Посматрала га је пажљиво, помало заводнички.

Тада је његовим лицем прелетело једно гордо осећање висине и смелости. Са овим изразом он је погледао, и збунио се. Онда је хтео сакрити ту непријатну забуну, и то вероватно покретом који му се чинио нарочито смео и мушки. Али се омакао и, задржавајући страшан кратак крик, раширених руку, као раширених крила, полетео у бездан. И док су очевици још стајали затворених очију од ужаса, онај се тупи пад зачуо.

Са прозора суседнога спрата ужасан један женски врисак први је запарао ваздух, онда са свих страна испрекидани крици узбунише двориште. Затим се оно напуни светом.

Међутим, у подножју бетонскога горостаса, доле, на гомили камења и малтера, младић је на леђима лежао непомично. Слепоочна кост била му је размрскана, и левом сможденом страном крв је бујно лопила по земљи. Његово лице, врло финих црта, обасјано фантастично светлошћу младости, руменило се још ватрено, и најпре ужасно пренеражен, израз као да поступно постаде миран, потом нешто насмејан.

За то време, са свих страна, навалише бесмислени предлози гомиле; али то потраја сасвим кратко, јер она умукну у часу кад се узбуркана прса младића, иза последњега ропца, неповратно смирише. У том истом часу, други, још страшнији од онога, врисак из доњег стана понова запара ваздух... Мало затим, кола Црвенога крста задихано пристигоше, па два човека, после кратке оцене положаја, очевидно навикнути, испунише, колико вично толико и равнодушно, своју дужност. Било је Ваздан муке око тога да кола изађу на капију, па је и то окупило много радозналих пролазника, који главну пажњу управљаху на онај напор машине да се из теснаца некако измигољи. Затим, велики стаклени прст црвене боје, са крвавим телом, полете улицом. И, пошто се све десило вратоломно брзо и просто, као да је обузета неким страшним стидом, машина, лудо бежећи, ишчезе за углом.

Сутрадан је двориште још било испуњено оним невидљивим, тамним теретом, кад је унутра ушло неколико људи.

Са прозора се видело само: како они час-по, сложно и важно, подижу главе ка спрату са кога се пад догодио, да их после спусте и загледају се баш у оно место где је млади радник јуче мртав лежао. И руке су им нешто живо махале. Вероватно да је то била истражна комисија, која је тражила да испита тачан узрок паду, као и постоји ли каква кривица до предузимача или кога другог сем жртве. На лицима њиховим, поред важнога израза, распознавало се видно и оно особито задовољство што обузима људе кад су у неочекиваној прилици да канцеларијско време искористе на ваздуху. Били су ванредно предани послу за који су одређени, али захвалност случају што их је извео на ваздух, није им било лако да сакрију. Најзад су прешли у прву кавану да тамо сачине протокол, у веома живом разговору, и клањајући се са осмехом онима што су у дворишту остали.

Са онога истога злокобнога места зачула се идућег дана нова песма. Била је изазивачка, пркосна, дрска. Опет је певао млад глас, али глас громак, не онај што се благо пењао горе и топио у сунцу, већ онај други што се бучно разливао, пунио празне просторије и страшно трештао земљом.

Около, са ниских прозора, није се никако могло видети: за шта је то било причвршћено једно снажно уже што се од крова па надстрешницом спуштало доле, а иза које биле су увезане у ваздуху и над понором висеће лествице. Над тим лествицама љуљао се радник снажнога изгледа. Рукави испрскане кошуље били су му високо загрнути, те се атлетске мишице румениле на сунцу. При осмејку блистао му се низ као снег белих, курјачких зуба. Он је малао лако и смело, али у погуреном његовом ставу имало је пуно од инстинктивне животињске опрезности. Упознат, свакако, о судбини свога претходника, он се није ни трудио да сакрије гордост поновљене смелости. И кад је са висине зачуо зујање авиона, он се језиво нагао тражећи га очима, па је, осећајући уплашене погледе на себи, изгледао немиран као мали пијани Бахус. Баш утом зачули се кораци у дворишту... То је била иста она што је донела смрт његовом претходнику. У погруженом ставу њеном видео се јад преживелога догађаја. Као да се угасила светлост што се за тренутак засијала, очи су јој мутне. Усудила се једва да погледа горе и тргла се, јер је стреловито дочекао поглед који је вребао. И сад, тај поглед, као муња оштар, произведе забуну истоветну оној што су је те исте смерне очи изазвале дан раније.

У оној одморној јутарњој напрегнутости, распознавала се јасно страшна глад његова нагона. И ту снагу, толико неодољиву, она је морала осећати на себи. То се видело јасно и по чудним неким немирним покретима њезиних руку. Изгледало је да се њима жури да сакрије сав стид, као да је гола. Онда се вратила са чесме, ушла унутра да се још брже појави напољу. Изашла је са малом ручном метлом којом је стала чистити сасвим ситне струготине по дворишту. Изгледала је мирнија и тргла се тек кад је наишла на крваве остатке трагова код мале гомиле камена. Ипак се прибрала, брзо пришла чесми, оквасила малу метлу, па се повратила да непријатне трагове уклони. Онда се понова вратила, опет уквасила метлу, из које поцури вода, најпре крвавомутна, затим све бистрија. И кад се то свршило и стала тећи само бистра вода, и поглед се њен разбистри. Тада се повуче код истог оног заклона старинске куће и наслони на зид, одакле се тек усуди да погледа горе. У исти мах, муњевити поглед, сав од оне глади, дочепа је и закова, па се од тога њене слабе руке послушно опустише. Видело се јасно да ће му се још сутра подати.