Покондирена тиква/5
| ◄ Позорје 4. | Позорје 5. | Позорје 6. ► |
Позорје пето
АНЧА, ПРЕЂАШЊЕ
АНЧА: Мајсторице!
ФЕМА: Каква је ово свињаруша! С њом није вредно ни разговарати (пређе к огледалу и почне намештати косу).
АНЧА: Мајсторице!
ФЕМА: Ух, мора човек у несвест да падне (седне на столицу).
АНЧА: Мајсторице, шта ћемо за ручак?
ФЕМА: Ух! (стресе се.)
АНЧА: Мајсторице!
ФЕМА: Ја! Забога! (Треска се на столици).
АНЧА: Мајсторице, вами је зло?
ФЕМА: (ђипи): Та, скоте женски, што си ти, та докле ћеш ме јести? Каква сам ти ја мајсторица, ваљда ти чиним опанке?
АНЧА (загледа се у њу).
ФЕМА: Добро ме гледај, глупавко једна, шта налазиш мајсторско код мене? Јесам ли обучена као фиршкиња?
АНЧА: Па како хоћете да вас зовем?
ФЕМА: Ја да ти кажем, ти ниси служила код ноблеса?
АНЧА: Опростите, ја нисам знала шта ви захтевате.
ФЕМА: Добро, нећу ни ја за вас знати. Вуци ми се испред очију!
АНЧА: А шта ћемо за ручак?
ФЕМА: Кувај макар кремења кад си таква дроља!
АНЧА (у поласку): (Међер је моја мајсторица сасвим изгубила памет!) (Отидне.)
ФЕМА: Уредићу ја другојаче моју кућу, неће се мени такав сауерај правити. Иди ми зови Јована! (Евица отиде.) Проклети паорски род, што је научио, научио; не зна осећати како је леп ноблес.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|