Покондирена тиква/6
| ◄ Позорје 5. | Позорје 6. | Позорје 7. ► |
Позорје шесто
ЈОВАН весео трчи
ЈОВАН: Ево ме, мајсторице!
ФЕМА: Гледај опет овог! Сад да не свиснем од једа. (Подбочи се.) Море, имаш ли ти памети или немаш? Море, зар ме не видиш како сам обучена? Кад си још овакву мајсторицу у твом веку видио?
ЈОВАН: Па добро, а што сам ја крив што ме је покојни мајстор тако научио?
ФЕМА: Твој је мајстор био, да ти кажем, магарац; ти треба да будеш паметнији.
ЈОВАН: Шегрт од мајстора?
ФЕМА: Дакако, медведе! - Видиш и ја како сам се променила. Да знаш, ја ти више нисам мајсторица. Госпођо, фрау фон, или ма ... ма ... како, врагу, француски кажу, не могу од љутине да погодим.
ЈОВАН: Шта сте ме, дакле, звали, ма ... мајс ... госпођа, хоћу да рекнем.
ФЕМА: Тако сваки магарац ради да га виче милостива госпоја по три сата.
ЈОВАН: Е, шта могу ја зато, кад сам имао посла.
ФЕМА: Ти немаш никаква посла, него да седиш ту, да слушаш заповест.
ЈОВАН: А крава да цркне од глади; зар јој не треба дати сена?
ФЕМА: Крави сена, ух! ух, (метне мараму на нос) ала смрдиш! Анчице, Анчице, дај мало ватре да се окади соба. Иди украј, не могу да трпим смрад од тебе.
ЈОВАН: Само што сам дао крави сена, а како је било кад сам спавао у штали и с вама заједно јео? Па знате ли, мајсторице, онај наш бели мачак ...
ФЕМА: Ју! Мачак! Не говори ми више такве речи, хоћу да паднем у несвест.
ЈОВАН: Нисте ли га сами вашом руком убили када је изео кобасицу?
ФЕМА: Ух, ух! Дајте ми сирћета под нос док нисам пала у несвест. Анчице, Анчице!
АНЧИЦА (донесе ватру и почне кадити).
ФЕМА: Ах, Анчице, како ми је зло, подузима ме мука. Дај мало сирћета под нос (Анча јој донесе) ... Тако, сад ми је већ лакше. Ти, безобразниче, да се више не усудиш преда мном тако што говорити. Не знаш ли ти да је моје тело слабо?
ЈОВАН: Е, слабо, да! Колико сте боја од мајстора изели!
ФЕМА: То је инпретиненција! Чујеш, сад ти последњи пут кажем да ми више не спомињеш што је било. Тако би ме, безобразник, и пред каквом страном персоном осрамотио.
ЈОВАН: Па шта сте ме звали?
ФЕМА: Звала сам те да ти дам регулу да не будеш као досад или као што су ове дроље. Прво и прво: ти се нећеш више звати Јован.
ЈОВАН: Него?
ФЕМА: Ханц.
ЈОВАН: Зар сам ја коњ?
ФЕМА: Будало! Најлепши пединтери имаду то име.
ЈОВАН: Нисам ја пединтер него шегрт, нит' је мени отац казивао да се немчим, него да останем који сам био.
ФЕМА: Кукавицо, то је ноблес ... ти нећеш више радити као досад, само ћеш за мном ићи, мене и највеће мадаме - мадаме, враг им матер, нисам могла отоич погодити... њих ћеш у руку љубити и с каруца скидати.
ЈОВАН: А где су нам каруце?
ФЕМА: Ти нећеш носити те хаљине, него сам ти начинила друге, свуда унаоколо са жутим партунетом.
ЈОВАН: Шта, да ме правите пајацем? Мајсторице! ...
ФЕМА: Опет он!
ЈОВАН: Све заборавим, госпођо, хоћу да рекнем, ја нисам рад да се прави од мене комендија.
ФЕМА: Тако највеће господе пединтери носе. Добро само пази кад те викнем Ханц.
ЈОВАН: Ја нећу да будем коњ, макар ме убили.
ФЕМА: То је најлепше име, лудо! Гледај како је суптилно Ханц, боље него гурбијанско Јован.
ЈОВАН: Макар и гурбијанско, моје је, ја га нећу под старост мењати.
ФЕМА: Хоћеш ли да будеш Жан?
ЈОВАН: Жан! Сад да ме правите Циганином.
ФЕМА: Лудо, лудо! То сви Французи имаду.
ЈОВАН: Шта Французи, оне поганије што жабе једу!
ФЕМА: То је нобл, Жан.
ЈОВАН: Зар би ви јели?
ФЕМА: Јохан, ти јошт не осећаш шта је то ноблес. Што год је у моди, то је лепо.
ЈОВАН: Бога вам, мајсторице, да ли би' ви носили чизме с мамузама кад би то било у моди?
ФЕМА: Дакако, то се зове ноблес.
ЈОВАН: И панталоне?
ФЕМА: Зар ти ниси видео да мадаме носе фрак?
ЈОВАН: Хе, хе! Тако би' најпосле ја морао обући сукњу, кад би' се на моду дао.
ФЕМА: То може бити, Жан, пропопо, Жан.
ЈОВАН: Молим вас, мајсторице, немојте ме звати Џаном.
ФЕМА: То мора бити Жан.
ЈОВАН: Ја нећу, макар знао овај час тридесет батина извући.
ФЕМА: А ти хајде буди Јохан, то је лепше.
ЈОВАН: И то нећу, нисам ја Немац. Боље да идем топити оне коже што су од мајстора заостале.
ФЕМА: Шта, коже? Тај смрад у мојој кући неће више бити.
ЈОВАН: Кад неће, ја идем од вас.
ФЕМА: То је инпетретиненција! Знаш шта је, Јокан, ако ме опслужиш три године дана, даћу ти пет стотина форината.
ЈОВАН: Пет стотина форината! Па после да дувам у прсте? - Волим ја изучити занат, па бити поштен мајстор него битанга светска.
ФЕМА: Јокан, добићеш још и Анчицу.
ЈОВАН: Анчицу, Анчицу! Хм, ала сте ви мајс - онај, госпођа, велики ђаво!
ФЕМА: Ух, ух, ја ђаво!
ЈОВАН: Како ви то све знате, као маторац неки.
ФЕМА: Ја сам млада, Јокан.
ЈОВАН: Откад ја на Анчицу мислим! А јесте ли видили како је лепа? Нос јој је као струк каранфила, образ црвен као кармажинска кожа, а коса црња него нашег мачка реп.
ФЕМА: Ух, ух! Иди, док нисам све повратила. Анчице, дај сирћета!
ЈОВАН: Немојте, сад ћу ја сам донети (пође).
ФЕМА: Грубијан, безобразник, ти си за свињара, а не за поштеног пединтера. Зар се тако од ноблеса иде! Ниси ни у руку пољубио.
ЈОВАН: Шта вас знам ја, кад кажете да вам је зло.
ФЕМА: Макар да издишем, угурсузе, опет се ноблес у руку љуби (пружи му). На!
ЈОВАН (гледа је): Мајсторице, али су вам испуцане руке! (Пољуби је и брзо изиђе.)
ФЕМА: Што је невоспитано, невоспитано! Анчице! Аа, не треба викати, велике госпође звоне (узме два цванцигера и почне куцати). Аја! Не зна паорка шта је звонити. (Виче.) Анчице, Анчице!
АНЧА, ПРЕЂАШЊА
АНЧА: Ево ме!
ФЕМА: Да ми купиш мало хоп-хоп - како га врага зову, хопманише тропн. Овај гурбијан Јохан тако гадне речи говори да се човеку морају црева мутити. Анчице, данас ћемо имати једну гошћу. Колико има сати?
АНЧА: Девет прошло.
ФЕМА: Сад је најбоље правити визите, је л'? Анчице, само добро уреди. Ево ти тринкелта (даде јој три цванцика).
АНЧА: Милостива госпоја!
ФЕМА: (успија): Анчицкен, то је моје право име.
АНЧА: Милостива госпоја, ви сте врло добри.
ФЕМА: (хода, успијајући, по соби): Анчицкен, колико ме год пута мојим правим именом, милостивом госпођом, назовеш, толико ћеш пута добити тринкелт.
АНЧА: Милостива госпоја!
ФЕМА: Коми фо! (Хода поносито.)
АНЧА: Милостива госпоја!
ФЕМА: (чепећи се): Само запиши, Анчицкен, па ћеш ми послати конту. Ти знаш велике мадаме о Новој години тринкелт дају. Анчицкен!
АНЧА: Чујем, милостива госпоја
ФЕМА: Ох, ох! (Опет хода успијајући.) Анчицкен, само запиши. - Но ја ћу мени билету начинити, је ли, Анчицкен, свака ноблес носи своду билету.
АНЧА: Јест, милостива госпоја.
ФЕМА: Пропопо, Анчицкен. Ти си служила код ноблеса, како се сад носи шал? Преко руке или око врата?
АНЧА: Преко руке, милостива госпоја (забележи).
ФЕМА: То је мој густ. Обично се носи крст на врату, али ја сам наручила звезду; то је лепше, а и не носи свака шуша. Шта ти се чини, Анчицкен?
АНЧА: Врло лепо, милостива госпоја (забележи). Још вам један сат треба.
ФЕМА: О имам, Анчицема, остало ми је од покојног два сата (извади.) Истина, сребрн је, но ја ћу га дати позлатити.
АНЧА: То је врло велики сат.
ФЕМА: Ништа, ја не жалим платити. Је ли, Анчицема, у џепу се носи?
АНЧА: А, боже сачувај, овде на левој страни (на прси показујући).
ФЕМА: Рифтик, рифтик, Анчице, овај проклети француски језик забунио ми је главу. Све о њему мислим, па у другом морам да фалим. (Придене сат.) Анчицкен, може и овако поднети, док се овај позлати, је ли, Анчицкен?
АНЧА: Јесте, милостива госпођа. (забележи)
ФЕМА: (хода поносито по соби, све на огледало гледајући): Анчицкен, шта ми још може фалити?
АНЧА: Један штехер.
ФЕМА: Проклети француски језик, тако ми је забунио главу да сад управо не знам шта је то штекер.
АНЧА: Од белих костију, што се гледи кроз њега.
ФЕМА: Право, Анчицема, и ја ћу да постанем кратка вида.
АНЧА: Верујем, милостива госпођа. (забележи)
ФЕМА: Док се тај, како се бестрага зове, штекер купи, могу се и с наочарима послужити, је ли, Анчицема?
АНЧА: Може, милостива госпођа.
ФЕМА: (узме наочаре и гледа кроз њих) Коми фо! ... Пропопо, Анчицхен, како се ноблес тамо где си служила унтерлондрује?
АНЧА: Лепо. Играју виста, тарока, шаха, бостона.
ФЕМА: Морам овај врашки француски језик сасвим оставити. Тако ми је главу забунио да не могу ништа да погодим. (Таре чело.) Шта је то, бестрага?
АНЧА: То су карте.
ФЕМА: Рифтик, рифтик, пунишака, поклопица и марјаша. Коми фо, Анчицема, да купиш карте, то ћемо и ми играти. - Како се даље унтерлондрују?
АНЧА: Ударају у фортепијано.
ФЕМА: О, то је давно у моди. Штогод ново, по новом журналу. Пропопо, Анчицема, да купиш три дромбуље, да се унтерлондрујем. Могу и ја какву моду изнети, је ли, Анчицхен?
АНЧА: Јесте, милостива госпођа (запише).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|