Пашина Јемина[1]
Играше ми хоро ђевојака
На догање Скадра бијелога,
На догање, па пашине хане,
Међу њима једно Туре младо,
Младо Туре Осман барјактару, 5
На њега је чудо и зламење:
На лице му танана кошуља,
Врх кошуље токе и долама,
Опасат је свилеиијем пасом,
За појасом двије пушке мале, 10
Међу њима ножа и ханџара,
На главу му седам перјаница,
Које му је везир даровао,
Сијекући црногорске главе.
Видије га пашина Јемина, 15
Па дозива орфану[2] ђевојку:
„О орфано, турска було млада,
Хајде пођи у пашину башчу,
Те убери киту каравиља,
Повежи је златнијем гајтаном, 20
Понеси је Осман-барјактару,
Те му милост на криоце баци
И од мене буле поздрави га
Нека ноћу доће у сараје,
На двор није Махмута везира, 25
Но је пошло Туре у Космачу,
Е му се је раја посвадила!”
Спрешно була на ноге скочила,
Пашиницу била послушала,
Осману је киту понијела 30
И још р’јечи од Јемине каже:
„Слушај добро‘, Осман-барјактаре,
Јемина је тебе поздравила
Да довече у сараје доћеш,
На двор није Махмута везира, 35
Но је поша' везир у Космачу,
Е му се је раја посвадила!”
Том се послу Туре осјетило,
У велике с’ мисли замислило:
„Ја ћу поћи јали нећу поћи, 40
Свакојако хоћу погинути!”
У мисли га ноћца нахођаше,
Па је Туре на ноге скочило,
У руке је чибук дофатило,
Те отиде Туре у сараје; 45
Акшам бјеше, пред сараје дође,
Па цукаше у врата бијела,
Те му була врата отвораше,
Те заједно у конаку по’ше.
Када ноћи неколико било, 50
Но дозива орфана ђевојка:
„Зло ти јутро, Осман-барјактаре,
Ето иде Махмуте везире,
Хоће твоју изгубити главу!”
Туре се је било препануло, 55
Но га була слободити пође:
„А не бој се, Османе дијете,
Лаже кучка, да је Бог убије!”
Мало било, опет га дозива:
„Ето Махмут на ћуприју греде!” 60
Јемина му опет бесједила:
„А не бој се, Османе дијете,
Лаже, кучка, да је Бог убије!”
Докле трећом дозивала млада:
„Ну излази, пашина Јемино, 65
Те привати коња господару,
Ето Махмут из Космаче дође!”
Љуто се је Осман препануо,
Но га була јоште слобођаше:
„А не бој се, Осман-барјактаре, 70
Ја ћу тебе добро сакривати!”
Одведе га у механу винску,
Те га стаља међу бачве винске.
Отлен се је млада поврнула,
Те отиде своме господару, 75
Прима њему коња големога.
Но јој Махмут ријеч бесједио:
„О Јемино, моја љуби драга,
Простри мене мекога душека,
Е ме љуто ноћца сахарала,[3] 80
Хоћу мало санка боравити!”
Спрешно млада на ноге скочила,
Те заједно у одаје по’ше.
Но јој мало Боже не поможе,
Е је Осман пушке оставио, 85
Оставио пушке на постељи,
Те јој Махмут ријеч бесједио:
„О Јемино, моја љуби драга.
Откуд су ти пушке на постељи?”
Она му је ријеч бесједила: 90
„О Махмуте, драги господару,
Откако си поша’ у Косхмачу,
Љуто сам се попошила млада,
Те су моја браћа долазила
Из Тирања, града бијелога, 95
Те су двије пушке оставили!”
Мудар бјеше Махмуте везире,
Мудар бјеше, те се домислио,
Па Јемини ријеч бесједио:
„О Јемино, моја љуби драга, 100
Подај мене од механе кључе,
Е ћу уљест’ у механу винску,
Љуто ме је оборила жеђа,
Да се жедан понапијем вина!”
Јемина му була бесједила: 105
„Махмут везир, драги господаре,
Како сам се положила млада,
Негђе су се загубили кључи,
Ја ти кључе находит’ не могу!”
Јунак бјеше Махмуте везире, 110
Јунак бјеше, ништа не слушаше,
Веће скочи на ноге лагане,
Те отиде до механе винске,
У врата је ногом ударио,
Од механе саломио врата, 115
Па ушета у механу винску,
Ту иаходи Осман-барјактара.
Љуто се је Осман препануо,
Но га добро Махмут слобођаше:
„А не бој се, моја вјерна слуго, 120
Док сам и ја твога доба био,
И мене су курве затворале!”
Још му даде свијетло оружје
И здраво га на дворове пушта.
А Махмут се натраг поврнуо, 125
Иза паса пушку извадио,
И он уби своју љубу драгу.
Још је мало у животу била,
Но јој Махмут ријеч бесједио:
„О за Бога, моја љуби драга, 130
Баш ти хоће живот испадати,
Остаљаш ли каке задужбине?” —
„Махмут везир, драги господару,
Никаке ти задужбине немам,
Но, Махмуте, аманет ти дајем, 135
Ђе гођ имаш у тамницу шужња,
Свакојега на дворове пушти,
Не узми му никаква откупа!”
Оно рече, испаде јој душа,
А Махмут је на ноге скочио, 140
Од тамнице доватио кључе
И студену отвори тамницу,
Из ње пусти тридесет шужњева,
Све их Турчин прати на дворове,
Не узе им никаква откупа. 145
(АСАНУ, бр. 8552/257, XXV, 8).
