О поласку светог Симеона у Свету гору

←Житије светог Саве

О поласку светог Симеона у Свету гору Писац: Теодосије

О подизању раслабљеног→

О поласку светог Симеона у Свету гору је део Житија светог Саве. Део житија су и О подизању раслабљеног и О напрсној смрти Стрезовој

И одмах се написаше његове заповести те изиђоше по целој области његове државе сазивајући ипате и војводе, тисућнике и сатнике и остале благородне, а уједно и мале са великима, одредивши нарочити дан за сабор, заповедајући да нико не може изостати, јер велики савет хоће да одржи. А овај, док су посланице обилазиле, богатство своје добро распореди, убогима и немоћнима, хромима и слепима, сиротама и удовицама, прокаженима и свима ништима раздаваше.

И када се приближавао одређени дан, пристизаху и благородни купећи се са свих страна. И када су се у одређени дан сви скупили као на неки безмерно велики збор, ставши посред свију, заповеди да се прочита писмо његова сина да сви чују. А сви чувши, умилише се срцем и душом.

Узевши реч, самодржац рече свима благороднима:

— Другови и браћо и децо, послушајте моју реч вама! Ви знате мој живот од почетка, како сам с вама живео, како сам свакога од вас као сина отхранио и као брата љубио и као друга примао. А и ви сте били према мени добропокорни и верношћу добропослушни. Ја то сведочим. И сви у Господу снабдесмо живот наш, и нашу земљу нерасуту од противничких нападаја сачувасмо. Спасли смо се, уздајући се не на лук или мишицу, велим, него вером у Оца и Сина и Светога Духа утврђивани, и силом крста укрепљивани, непријатеље наше обарасмо. И сада свакога од вас молим и сведочим вам: веру у свету и једносушну и нераздељиву Тројицу, којом се у крштењу просветисмо, да сачувате непомешану с јересима, које од нас изагнасмо. Ономе кога ћемо вам место себе поставити да Богом и вашом љубављу влада, молим да будете добропокорни и верни, као што мени самом бисте, и Божјим црквама сваку част и онима који служе у њима уздајте, и све оно, дакле, што од мене видесте и навикосте — то чините. Сви су се чудили, не разумевајући речи самодршца.

— И опет упућујем реч к вама — рече — љубљени мој и Богом даровани зборе! Као што сте сада чули у писмy, мoj син се мене одриче ако не пођем за њим, да ме за живота неће видети. Нека ми буде доста весеља и радости с вама, земаљске владавине а уједно и војевања, јела и насладе богатства и трпеза и сваких светских красота малолепних уживања. Молим, дакле, да ме ваша љубав отпусти, да крстоносно за СИНОМ пошавши стигнем у пустињу, где ћу, одрекавши се свега, тачно испитати своја зла дела и о њима се бринути. А када су ово сви чули, грому подобан плач од свију подиже се, тако да су мислили да се покреће место на коме сабрани стојаху. Синови његови и синови синова, и сви благородни у Господу и по телу сродници, плакали су и жалили и раздирали ризе, и шта нису чинили и какве умиљене речи не изговараху којима би га могли зауставити. Говораху:

— Не остави нас, господине, оче и учитељу, ина че и ми ћемо с тобом отићи! Јер ако хоћеш да узмеш крст Христов, онда те молимо да седиш у својему манастиру, да нас присуство твога часнога дика теши. Јер каква ти је похвала да као један од туђинаца у туђини живот свој скончаш, и то у пустињи? А он рече њима:

— Шта радите плачући те ми слабите душу? Чули сте данас писмо сина мојега где ме се одриче ако не пођем за њим, да ме неће видети за живота. Молим, дакле, свакога ко ми је драг, умирите моје срце и не спречавајте ме да идем, јер не могу више да трпим без сина мојега. А када ово рече (држали су да то бива по вишем наређењу), и сви њему рекоше:

— Нека буде воља господња!

и одмах дозва својега сина Стефана. Овога Стефана добродетељи и војничку храброст и богосазнање сада није могуће испричати. Овога узевши отац самодржац, са свеосвећеним Калиником епископом и са свима благороднима, уђе у цркву светих и првопрестолних апостола Петра и Павла. За време службе и молитве, самодржац отац и свети епископ часним крстом и полагањем руку обојице на главу благословише Стефана за великог жупана, владара и самодршца све српске земље.

и сви се благородни поклонише, и од Бога живот му молећи рекоше:

— Многолетно да буде, и биће!

А када су изишли из цркве, пошто су постављене сјајне и богате трпезе, самодржац отац рече свима благороднима:

— Приђите, другови и браћо, и чеда вазљубљена, приђите са мном, да се последњим пиром са вама развеселимо те да се растанем од трпезе с месом, јер ме оваква сјајна и многомесна трпеза неће више сакупити са вама, никада!

Отац пак узе сина сапрестолника, имајући као сатрпезника и светога епископа јер веома љубљаху и светитељски чин. И Док је трајао велики пир и велико весеље, изнесени су сјајни дарови. И свакога од благородних према узрасту, према верности и према части дароваше самодршци, с једне стране зато што је један остављао власт, а с друге стране што је други примао. Све су наслађивали, веселили и гостили. И тако је ово било.

Када су сутрадан изашли, стигоше у манастир свесвете Богородице, који је од тога самога Немање подигнут на месту званом Студеница. Ту, пред светим дверима светога олтара, поклонивши се, предаде Господу своје обете. За време службе и молитве, био је руком истога епископа Калиника крстоносно украшен анђелским образом, у ком је био назван Симеон монах. Такође и жена његова, благочастива Ана, од истога епископа светога Калиника примивши анђелски и иночки образ, назва се место Ане Анастасија монахиња, која сабравши лик црноризица провођаше вре ме у постовима и молитвама Богу. Вишеспоменути отац Симеон монах, оставши у манастиру Свете Богородице у Студеници, са иноцима који су од раније ту били посни канон свршаваше. После краткога времена узевши велики товар злата и сасуде златне и сребрне, ради дељења манастирима и пустињацима, пође одмах на пут.

А син његов самодржац Стефан и високи благородници чак до границе грчкога предела испратише га, па се, изљубивши се с великим плачем и уједно последњи пут, вратише својој кући.

А многи од благородних, оставивши своје куће, ишли су са преподобним путем смерности, и стигавши у Свету Гору Атон уђоше у манастир звани Ватопед. Предусретљиво дочекани и часно примљени од игумана и братије, уђоше у свету цркву, и када је била молитва и благодарење Богу грљаху светог старца и у Господу целив му даваху.

А када је син пришао оцу да га целује, и када се удостојише давнашње жеље да један другога виде — о, неисказане њихове радости, што је не умем описати! — Ниједан од њих није могао пустити НИ гласа, ни речи; и да отац није био прихваћен, наједном хтеде пасти. А када је дошао старац к себи, многим сузама обливаше жељену свету главу љубљенога сина, грлећи је, љубећи и на срце притискајући. А божаствени младић, каква ли благодарења Богу због овога није говорио што је овим призором тако узвеселио душу његову! По Давиду говорим, у ширину се шириоЗ, видећи оца како је извршио заповести Божје и како су се обојица отуђили од cвиx cвojиx и y туђим крајевима заједно странствују ради Бога.

Преподобни и благородни који су с њим дошли, одморивши се, одмах принесоше манастиру свете сасуде, златне и сребрне, и завесе скупоцене, а доведоше и коње изабране и мазге за рад, и два кабла сребра насувши дадоше, а игумана и сву братију од првога до последњега дароваше добри оци. И када су благородни, који су допратили светога, већ одлазили кући, многи од њих остадоше у манастиру и против воље преподобнога, који није хтео да ожалости сива самодршца, а они к њему говораху:

— Код тебе, у земаљској војсци, прво смо кроз тебе засијали, и поставши благонарочити, били смо светодршци, а сада с тобом и ми војујемо у војсци небеског цара, и ништа нас од тебе неће разлучити.

И сви постадоше искусни иноци, тако да су се они који су с њима били дивили и говорили:

— Ходите и видите ове новоблагочастиве, како у љубави према Богу ватреније предњаче старијима!

Прође глас по целој пустињи о доласку светога у Свету Гору, и сви, задивљени великом смерношћу, прослављаху Бога. Игумани од манастира и преподобни људи из пустиње са богоносним оцем протом, сви долажаху да виде преподобнога, јер им је од почетка са сином својим у многим потребама послужио, и добре оце сви су благосиљали, и напајали их души корисним речима. А ови богати дароваоци неоскудном руком све милосрдно обасуше милосрђем, и к њима припадаху да се за њих Богу моле.

Пошто су многи долазили да виде преподобне, и како је ово досађивање манастиру и њима неугодно падало, рекоше:

— Да не буде невоља братији због нас! — И опет дадоше у манастир много злато, и купише од манастира осам адрфата, да се сваког дана док су живи даје, да они који к њима долазе, и страни и ништи који долазе, купљени хлеб једу и винo пију.

Преподобни Симеон захте да прође Свету Гору и да се поклони у свима манастирима, и да види света места за којима је жудео. Измоливши благослов од игумана, Саву са собом као жезал старости узе.

А овај, по обичају, босим ногама хоћаше да иде пред оцем, а милостиви отац, не могући трпети, забрани му то. А овај са плачем мољаше да добије милост и да тако иде докле може, и никако није хтео престати. А отац га је молио и говорио му:

— Смилуј се на мене, чедо: камењем о које удараш своје ноге бијеш срце моје!

А он поклонивши се оцу, не хтеде да га жалости па се одмах обу и узјаха коња.

А дошавши у Меси, то јест у средиште Свете Горе, у место звано Кареја, ушавши у цркву пречисте и свенепорочне Богоматере, поклонише се и многим сузама како треба целиваше ову, проту и свима који су ту били дадоше целовање у Господу, и од свију примише доброхвалне и души корисне речи, а уједно и телесна угошћења. Свете сасуде златне и сребрне, и скупоцене завесе принесоше, а са овима дадоше цркви и велику сребрну зделу пуну сребра, и уписаше себе у поменик са благочастивим царевима, са овима и самодршца Стефана. Часни оци засебно, великодушно и богатом руком дариваху прота и црковнике, и све који су ту били страни и ништи и немоћни, и узевши од свију молитву, пођоше даље на пут. На исти начин учинише добра дела и у Иверском и у осталим манастирима, записујући себе у књиге живота.

А стигавши у Лавру у подножје Свете Горе Атона, и узишавши на њу срцем, вером и љубављу, и старац сагледавши је поклони се, јер ногама није могао узићи, пошто му од старости беху изнемогла колена.

Када су улазили у манастир, били су од свију лепо предусретани, и ушавши у цркву достојно се поклонише, и целиваху гроб светог Атанасија, а игуману и свима дадоше целовање у Господу. Ту принесоше Божјој светој цркви велике дарове и почасти, више него у другим манастирима, а игумана и братију обдаривши и много злато давши, записани бише са светим ктиторима.

А долажаху и многи из пустиње да виде преподобне. Свети старац биваше од свију по душу корисно усавршаван и поучаван, и сви милосрђем његовим обасути одлажаху кући.

А преподобни, љубазно примљени и угошћени од игумана и братије, одморише се и вратише се у свој манастир Ватопед. И отац ce нacтaни y ћелијама што их је син подигао, и обојица постадоше добар пар под једним кровом, заједно станујући, једно мислећи и једно да виде надајући се, кроз труд и молитве и пост Бога тражећи. Син поучаваше трудом оца, али се старац изнемогао од старости није могао подвизавати баш као младић. Зато је младић допуњавао недостатак старца, и не престајаше да се труди и пости за себе и за оца. А и старац се некако чудан показивао, јер као што је у свету прво правдом и вером, милостињом и милосрђем према ништима грабио царство без труда, тако се показа и у вршењу подвига као лихвар. Не могући делити, лежећи је дохватао плод, то јест — скрушеношћу срца и смерношћу душе изливаше многе сузе, а уз то је додавао уздахе и имао многа умиљења.

Труђаше се младић, саосећаше старац, јер подузимаше срцем многа клањања, падајући удовима сина свога, душом састрадаше у свеноћном распећу његову. Удвостручаваше младић трудове и постове за себе и за старца, а и старац удвостручаваше сузе и уздахе за себе и за младића. Јер оплакиваше младост сина мучену подвизима, а оплакиваше и своје задоцњење и лишавање подвига, и пошто није могао заједно страдати са сином, био је веома утучен и невесео, и седео је машући главом И корeћи себе.

А опет младић је оца тешио као старац, и говорио:

— Не малаксавај ми, господине и оче, ја сам твојe пошћeње и стојање и клањање, ја сам твој подвиг и по дyши труд, на мени је грех твој ако га има, ја за тебе одговарам, јер ме послушао јеси, од мене душу твоју Господ нека тражи!

А старац слушајући ово, многим сузама натопљен биваше, али га због велике смерности и покорности према њему није смео називати сином, него грлећи га и љубећи његову свету главу говораше:

— Да, господару мој, да, срце моје, и ја сам ради овога све оставио и прионуо за те јединога. Шта ћу Ти дати што си ме отргао од сујетнога света, и тако за душу моју болујеш и трудиш се? Нека си од Бога благословен, ти и дан у који си се родио, не моје чедо, већ Божје чедо! и тако се старац радовао у Господу, видећи сина као некаква борца или искусна војводу, где се за њега подвизава, и сматрајући синовљево за своје, имађаше добру наду због овога.

И тако се добрих отаца подвизи, и тако се у Богу и к Богу љубав и сугуба молитва спајаху уједно, и тако се у Господу весељаху и у души изграђиваху, градећи у манастиру Ватопеду све разорено и насељавајући опустело.

На улазу у Свету Гору, у месту званом Просфори, био је раније манастир који је имао цркву Светога Симеона Богопримца, који је био разорен најездом гусара, и црква је крајње запуштена пала. Ово споменуше преподобнима игуман и братија Ватопеда. А ови су у овом великодушни били, дадоше злато много, јер им много приношаху од самодршца Стефана, и одмах подигоше цркву и украсише сваком лепотом, и саздаше велики пирг који стоји и до, сада, и градом оградише, и предадоше у Ватопеду пречистој Богоматери. Унутра у манастиру сазидаше многе палате двоспратне и троспратне, једне у име оца, а друге у име сина. Насадише многе винограде, и трпезарију раширише И осликаше, и метохије измоли ше од цара Алексија, који је тада управљао скиптром грчким, и приложише Ватопеду. И цар испуњаваше молбу богоносних отаца, не Само као због својте му, него више што се дивио њиховој смерности и странствовању у туђини, и са љубављу испуњаваше молбу њихову. И даље је за живота приносио за потребе манастирске, тако да је и сам игуман требало да пође к цару ради неке молбе.

А игуман, стидећи се ако узмоли да не буде одбијен, јер је молба била велика, намисли са братијом да место себе пошаље добромисленога Саву. И када је Сава дошао у царствујући град, цар пријатељ прими га с великом чашћу, јер је од младости био као анђео. Цар га запита о здрављу И о животу светога старца оца његова. А он, пошто је све знао о својему оцу, све исприча цару, да је цар, због свега задивљен, хвалио Господа и светога старца, и сматрао га блаженим што је избегао многе бриге, и још бољи део изабрао, који се, каже, не може отети.

Богомудри Сава био је много дана приман од цара као мио гост, и када је све рекао цару о мана стиру ради чега је послан, цар му је сву молбу испунио и обећао да ће му дати ако што још буде хтео молити.

А богомудри опет изнесе цару другу молбу:

— Има један опустели манастир, који се зове Хиландар, па ако хоће твоје Царство да учини добро мени и моме оцу, дај нам овај манастир, а ми ћемо га опет као Од нас дати Ватопеду, и милошћу Царства ти нашим предањем назваће се.

А цар видевши га како се снебива када што моли, охрабри га да смело чини, и рече:

— Све што хоћеш да молиш, унапред сам рекао, усрдно даћу вашој светости.

И даде им Хиландар са целим насељем, утврдивши царским писмом и својим златним печатом.

А богомудрога Саву многим почастима обдаривши, цар га тако отпусти и много злата на потребу преподобноме Симеону оцу његову цар посла с њим, и царско писмо, многе му похвале због одрицања од света плетући и молећи га да се моли за њега. И тако заврши писмо.

А богоносни Сава, стигавши у Свету Гору и ушавши у манастир Ватопед, каза игуману и свој братији да је цар испунио њихову молбу, и сви благодаривши Бога величаху спасење цара, и светога што се трудио благосиљаху.

Затим оде ка својему преподобноме оцу, који седећи у ћутању из ћелије не излажаше. А овај је сматрао долазак синовљев као зрак светлости, тако се просветлио душом и свима чулима, н благодарећи подиже своје преподобне руке к Богу и њима загрливши га, са сузама у љубави целиваше га. А он извести оца о цареву поздраву и даде му писмо, а с њим донесе и злато дано му од цара, и рече да им је цар даровао Хиландар са сваким наследством и утврђењем царским. Преподобни благодаривши Бога за све и пречисту његову матер, утеши се и одмори се са сином.

Сутрадан преподобни Симеон дозва игумана и братију и предаде им заповест цареву, и манастир Хиландар приложише Ватопеду, и од цара даровано злато предадоше игуману и братији иа службу манастиру.

Такву су наду и љубав имали према манастиру Ватопеду да су ту хтели и живот свој у Господу да сврше. Зато га веома и сувише обасипаху богатством. Бог, који је чудом негда Јакова с прекрасним Јосифом после доласка у туђину умножио и телесно распространио у Египту, он је и садашњега оца Симеона, новог Израиља, и са по души прекрасним СаВом хтео да доласком у туђину умножи и распространи не телесном него духовном децом у пустињи, па наговори некога старца богобојажљива у Светој Гори да дође к блаженом Сави и да му каже:

— Гостољубље твоје и храњење ништих са оцем, и љубав што је у Господу имате према светим манастирима, и нарочито према Ватопеду, добро творите, јер добро је и пријатно пред Богом свако дело у Богу. Али пошто само себе за време живота вашег спасавате, прими мој савет благоразумно као добар, који ће ти од Бога добра испосредовати: Све вам је сада у Богу могуће; у својој сте земљи самодршци, и сродници сте по телу онима који сада цаpyjy, и ако што молити благоизволите — молбе ваше неће бити узалудне. Пожурите се да место или запустели манастир измолите, и овај обновивши својему отачаству утврдите да се српски манастир зове, да би они од вас који љубе Бога и од светског живота беже пристаниште спасења после вас налазили и због многих који ће се спасавати примићете од Бога веће почасти.

А блажени Сава расудивши да овај савет није од змије него од Бога и анђелски, примивши га добро к срцу, Бога похвали, а старцу се као анђелу Божјем поклони, и овога љубазно угостивши отпусти кући.

Одмах уђе к преподобноме својем оцу и рече му све што је старац рекао. А преподобни као пробудивши се иза сна, и са слабим коленима од старости, До крајности изнемогао од поста и прихваћен од сина једва се подиже, и њиме као жезлом подупиран стаде на молитву; и преподобне своје руке подигавши са сузама, због таква савета Бога похвали, и љубљеном сину рече:

— Веруј ми, господине мој, чедо Божје, Бог који xoћe наше спасење такву мисао до сада сакри од нас, да бисмо и ми по доласку своме живели под нечијом управом и да се не бисмо странствујући у туђини по својој вољи понашали, него да стекнемо смерност под влашћу других. Мислим да је овај старац анђео, или од анђела, или, још боље, од Бога послан. Пожуримо се да Богом послани савет у дело спроведемо!

Блажени Сава, ушавши са оцем својим ка игуману, рече мисао. А игуман се посаветова са многима, и рекоше да је мисао противна и да није од Бога, и тако им не допустише да такво дело почну, јер су хтели да их имају код себе, јер многа добра од почетка њихова пребивања манастиру дадоше. А богомудри Сава отишавши у Кареју све своје мисли са оцем рече проту.

А прот рече:

— Пошто је дело у Богу, а ви сте могућни, ваша мисао је добра. Који год срушени манастир у Светој Гори хоћеш, тај подигните вашем отачаству, било Хиландар, јер вам је први од цара дан, било други, где год хоћете.

Дошавши ка своме преподобном оцу рече му за протову љубав, и да се њихова молба може испунити.

А свети отац, крепљен топлотом, хтеде сагледати место где су уз Божју помоћ хтели да подигну манастир. Али као што смо рекли, од старости и поста беше изнеморало, тако да није могао ни на коњу седети. А богоносни Сава подиже га као на носила између два коња, и Тако ношен около сагледаше, али му се нигде не свиде, само Хиландар. И одмах се вратише у Ватопед.

Игуман са братијом осетивши шта се догађа, начинише заједничко веће, и међу собом говораху:

— Од много година колика нам добра знамо од ових за њихова пребивања, и до сада су нам били са Богом хранитељи, и сада, зар да са гневом од нас оду? Ако хоћемо да их имамо према нама као пpијатеље, манастир Хиландар, који они испросивши од цара нама дадоше, ми ћемо опет њима дати и тако ће због овога са нама љyбав задржати.

Дозвавши светога Саву, тако им са пуном љубављу дадоше Хиландар, који се светом старцу и свидео, положивши завет да ће Ватопед и Хиландар љубављу бити један манастир.

А написаше писмо самодршцу Стефану, казујући му да хоће да подигну манастир њему у почаст, говорећи — „и после тебе синовима синова твојих“. А овај благочастиви и христољубиви веома се обрадова због овога, посла к њима велику множину злата и мазге на послужење им, као што му јавише, молећи их да шаљу и узимају што им је од потребе, одајући им благодарност за сва добра која ишту за његову душу.

А ови богоносци принесоше усрдну молбу Богу, који је земљу основао на ничему, и призваше пречисту његову Матер, да помогну дело.

А богомудри Сава узевши молитву од игумана и од преподобнога својега оца, скупи велику множину радника, јер је хтео за мало времена много да сврши. Дошавши у запустели Хиландар, осим цркве нађе све разорено; одмах га озида градом и трпезарију подиже из основа, и ћелиja довољно за братију сазида, а цркву обнови и златом ослика, иконама и завесама и сасудима светим довољно је украси, те уз Божју помоћ и богатом руком све успешно сврши.

А журио га је и преподобни Симеон, говорећи:

— Ако ме удостоји Бог да видим како се манастир зове наш, бићу срећан ако крај живота у њему завршим.

Одмах би доведен преподобни из Ватопеда у свој манастир звани Хиландар, и цркву у њему посветише Входу Матере Христа Бога у светињу над светињама. Када се скупило братство у Господу, узаконише по обичају службу и устав пјенија, као што навикоше од Ватопеда, и игумана поставише да се брине о црквеним стварима.

А од прота измолише запустеле ћелије, маслињаке и винограде што беху око Хиландара, са овим и Светог Георгија Имологите и Светога Николу у Милејама. А у Кареји купивши место од прота, многе двоспратне ћелије сазидаше ради почивања када дођу игуман и братија манастирска. И то је све многом куповином било дано Хиландару у наследство.

Пошто су све ово добро имали, усхтедоше још боле утврдити и распространити манастир.

Преподобни Симеон посла богоноснога Саву да све јави њихову пријатељу цару Алексију о утврђењу манастира, да га назове царским манастиром, те да њиме не влада ни прот нити ко други осим цара.

Преподобни пак дошавши у царствујући град, био је с великом љубављу примљен од цара. И пpeтекавши запита га цар:

— Да ли је још жив свети старац, отац твој?

Одговори:

— Још је жив молитвеник Царства ти, отац мој.

Цар, дубоко уздахнувши, рече:

— Благословен је тај човек Богу, јер примивши земаљско пожури се усрдно да достигне и небеско!

И тако цар отпусти блаженога да се одмори.

И дође у свој звани му манастир, у дом пречисте Богоматере Евергетиде, то јест Добротворке, јер је и ту са оцем био назван као ктитор. Јер од почетка много злата дадоше за подизање тога манастира, и купише многе метохе и насеља, и дозидаше обнове које су требали, и ови су их због тога сматрали као своје ктиторе, и са првим ктиторима били су написани да се помињу. И oпeт тада свети им много злато са собом беше донео.

А сутрадан ушавши, све рече цару, како манастир са оцем у Светој Гори подигоше, и замоли за овај царску потврду. А спомену и запустели царски манастир, звани Зиг, да дâ и њега овоме са сваким достојанством што гa je имао испрва, уводећи овим добијањем у заједницу са собом и цара као ктитора.

А цар се овоме веома обрадова и рече:

— Пошто ћу и ја с вама бити заједничар у спомињању када и ви у светим службама Богу, испунићу благовољењем вашу молбу.

Одмах дарова вишеречени манастир Зиг, с метосима и са свима насељима у област манастиру Хиландару, назвавши овај царским манастиром, и да њиме не влада ни прот нити ко други, царским писмом и својим златним печатом утврдивши, и даде му цар својом руком жезал, и заповеди да се овај чува у цркви, и када братија поставља игумана да овај имају посред себе уместо цара, и да се сматра да се игуман поставља као од цара, и као из царевих руку да узима штап власти.

И тако богомудри све свршивши с царем, обдарен многим частима био је отпуштен.

А преподобном оцу његову, ради сећања љубави, опет даде много злато, говорећи:

— Све твоје прозбе испунио сам, оче свети. Молимо твоју преподобност да се моли за нас Господу молитвама својим.

А дошавши преподобни од цара у манастир пречисте Богородице Евергетиде, злато које је цар дао да однесе оцу — све раздаде ништима.

Јер све што је очево и његово бејаше, а што је његово и очевим називаше се. И ништа отац није говорио да је његово, него да је све синовље, осим једине душе, па чак и ову у Богу и с Богом њему предао беше, јер таква је била покорност И послушност преподобнога старца љубљеном и богодарованом сину његову, тако да није мислио да је човек него анђео. И када је син као оцу хтео да послужи његовој старости, стиђаше се отац и одрицаше се, толика је била смерност његова према сину. Овај пак са синовљом љубављу у свакој потреби светога старца као раб службу свршаваше, и никога осим себе не удостојаваше да послужи оцу. А свети старац гледајући како га син служи и негује као анђео, потоцима топлих суза радосном душом због њега к Богу обливаше се, и тако се као штитом молитвама његовим окриљен од бесова сачува.

Међу ништима који су долазили у вишеречени манастир и примали помоћ своме сиромаштву, гле, нека жена благообразна и побожна побожно приступивши рече му:

— Свети Божји богољупче, Бог Ми заповеди и његова Богомати Евергетида да теби дам оно што су Ми ОНИ заповедили. У Гори Светој, у области твога манастира, на том и том месту, потражићеш и наћи ћеш два скровишта злата, која узевши све што ти је у Богу потребно устројићеш. А свети зачудивши се овој необичној вести, и давши славу Богу, отпусти ову часну жену кући. И тако целовавши свете цркве, цара и патријарха одмах пође на пут.

Стигавши у Свету Гору и нашавши свога преподобнога оца у Господу жива, поклони му се и целива га, и обавести га о љубави и пријему цареву, и рече да је сва њихова молба у Господу испуњења.

Свети старац благодари Бога и пречисту његову Матер за све, сву наду полажући на њега, и тако добри оци све добро свршише што се тицало манастира. Тада је владао српским земљама благочастиви самодржац Стефан, зет благочастивог Алексија, цара грчког. Њему предадоше манастир да влада и да се брине за њега као за своје отачаство. А овај христољубац веома се обрадовао због тога, и од своје земље даде многа и најбоља села, која се и до сада чувају неизмењено под влашћу манастира званога Хиландар, обогативши га људима и приплодним коњима и свакаквом стоком, као што су му и били заповедили преподобни.

После овога мало поживевши преподобни отац наш Симеон у манастиру своме који се зове Хиландар, достигавши меру савршенства коју желе сви који Бога љубе, Симеон дивни, Симеон слатки, и делом Симеон, Симеон изврсни, Симеон богоносни и богомудри, који се нађе добар у свему, јер диван се показа храброшћу у земаљском војевању, правдом и вером украшаван, милостињом и дарежљивошћу ништих улепшаван, међу царевима апостол, јер је апостолски народ свој научио и вером просветио; храмове бесова обори и цркве Богу подиже, јереси прогна и свештенике уведе, трње злочашћа истрже и лозу благочашћа засади, царство и красоте света као трице презре, крстоносно и неповратно за Христом пође, послушношћу према Богу стран својима и дошљак у туђој земљи постаде, ученик и послушник сина и у пустињи сапосник, — молитвама и уздасима у ћутању и плачу заврши живот, и ocтави добру успомену онима који хоће живот.

Колико је похвала по свакој добродетељи овога мужа сада ми није могуће говорити, јер би се продужило време повести. Много, дакле, минувши, као апостолу рећи ћу апостолске речи: „Подвигом добрим подвиза се, поста трчање саврши, веру сачувавши, и време његова одласка к Богу настаде, да пређе на бесконачни и блажени живот, И да прими за њега чувани венац правде за своје трудове, и за оне које је он спасавао, што спреми и што ће дати Господ праведни судија у дан онај, њему и свима који воле дан јављања његова.“ И одмах дозва љубљенога сина својега, и рече му:

— Приближи се време да будем позван, чедо. Колико си се потрудио за мене, за добро душе моје, сада је још више време да ми помогнеш. Јер знам, што молиш у Бога даће ти се.

Овај пришавши са сузама обисну се о врат његов, и рече:

— Пре се ја, теби припадајући, молим, господине оче, да као што сам се за живота твога, окриљен топлим ти ка Христу молитвама, од свију зала сачувао, и сада опет када Христу одлазиш, измолићеш од њега својим молитвама, њему угодним, до краја покров животу мојему од зла, и нећеш оставити у светим. својим молитвама ка Господу све нас: децу твоју у Господу и по телу рођену ти, земљу нашу и цркву, за које си се трудио.

А преподобни старац, изливше многе сузе, рече:

— Ја о себи ништа не знам док не видим Бога, и ако добијем слободу нећу вас оставити.

и положивши преподобне руке своје на љубљеног сина, благослови га, и умноживши к Богу молитву за њега, загрли га са сузама и последње целовање даде му. И заповедивши му да сврши за српске цркве многе недовршене ствари, и за свете своје мошти замоли, говорећи:

— Када Бог после извесног времена благоизволи, скупивши јадног тела грешне моје кости, пренећеш их у земљу народа мојега, и положићеш у цркви од мене сазданој, која је у месту званом Студеница, у манастиру Пресвете Богородице. Богомудри Сава исповеди да ће извршити све што је отац заповедио.

Преподобни пак призва сабор монаха, братију и чеда у Господу, и свакога од њих по имену целова и благослови, и све весело наговараше да се за њега моле, предајући их Богу и пречистој његовој Богоматери, а уз њихову помоћ и сину своме богомудром Сави. И тако отпусти свакога од њих у ћелију, заповедивши да му до ујутру нико не долази, јер је већ била ноћ.

И одмах у последњој старости изненада младићки са одра устаде, и као да је чекао да дођу неки благородни и љубљени и светли и високи од цара, веселом душом, светлим и светим анђелским образом украсивши се, и тако се светим и пречистим и бесмртним и животворним и страшним и ужасним тајнама причести, рекавши:

— Слава Богу за све!

Мало после тога био је као човек обузет огњем природне смрти. А љубљени син његов усрдно се подвизивао у последњој служби за оца, многим изливањем суза, за целу ноћ цео псалтир над њим изговоривши, и никога није пуштао да уђе к њима него га насамо поучаваше и опомињаше да говори благодарне молитве Богу.

Када је дан почео да свиће, унесе га у црквени притвор. И могао се видети дирљиви призор крајње смерности: онај који је некада био висок и лежао у златној и мекој постељи, лежаше само на рогозини као један од последњих и убогих људи, дишући последњим дахом. Братија га опколише и оплакиваху губитак оца, а преподобни, једва могавши, подиже руку и махну да буде тишина.

и разведри му се лице, и весело гледаше ка пречистој икони Христовој и пречистој његовој Матери. Изгледало је као да поје са некима другима, а није нико могао разумети. Дошавши до краја псалма, рече јасно ово:

„Свако диханије да хвали Господа“!

И тако су сви разумели да је преподобни и на крају живота са анђелима појао анђелску песму, и да више, после оне анђелске песме, не треба друге појати.

Ведро гледајући на икону Христову, изгледаше као да душу предлаже у руке његове. И гле, као неким добромирисним ароматима ваздух се испуни тако да су се сви који су ту стојали дивили необичном и неисказаном таквом благоухању.

И тако слатко у Господу усну свети старац, предавши душу своју Христу Богу, кога изнад свега заволе. А љубљени син припаде на свечасно лице очево, и место топлом водом врућим сузама ово уми, а тако исто и преподобне му руке уми многим сузама. На главу их своју и очи полажући целиваше, и уподобивши их крстообразно, на прса његова положи.

И тако са свом братијом ужеже многе свеће са часним кандилима, и одаде почаст часном и светом телу преподобнога оца са подобним надгробним песмама у довољним сузама. Имајући унутра у цркви пресвете Богородице гроб украшен. мраморјем, положише га у манастиру који се зове Хиландар, славећи Оца и Сина и Светога Духа за покој блаженога и светога оца.

А богомудри Сава, раставши се са оцем, осећаше уједно и жалост и радост. Жалост — што је изгубио пријатеља, друга и саподвижника, и покров пред Богом у молитвама. Радост — што се удостоји да види оца, како је до краја подвиг свршио и украсио се сваким добродетељима, и што га је послао напред као топла предстатеља у молитвама Христу. Одслуживши дане његове свете успомене, милостињом и мило срдном штедрошћу ниште веома обогати и почасти, тако да није ништа оставио код себе него све раздаде мноштву које је долазило.

Паде му пак на ум реч оне побожне жене, о којој напред рекосмо како му је у Цариграду говорила да у Светој Гори, у области хиландарској, потражи два скровишта. И одмах помоливши се Христу Богу рече:

— Слушам Давида који каже: „Ако вам богатство допадне, нека за њега не прионе срце“; колико Више је достојан прекора и укора онај који копа земљу и тражи оно што није оставио, журећи се да узме? Због тога не дај, Господе, молитвама пречисте Ти Матере, да ми се због жеље за пропадљивим наруга непријатељ мој! И ако није искушење противника него Ми је по теби Богу моме речено, по твојој вољи, Господе, нека се појави сакривено! Иначе, нека се опет и од нас, слугу твојих, сакрије као и од првих!

И када је дошао са учеником својим на означено место, мало копнувши, и гле као да земља рукама издаваше оно што је чувала, и нису нимало промашили отвор јаме у којој скровишта беху положена. Мислим да је то била сама та пресвета Богородица Добротворка, која је то говорећи казала светоме, али свети из смерности овако измени виђење.

И одмах приведоше многе који су тајну чували, узеше велику количину злата и пренесоше кући. И догоди се како је Господ говорио преко пророка: „Моје је злато и моје је сребро, и коме хоћу даћу га“. Али и ово богодаровано сребро џ злато није свети за држао као лихвар, него један део даде у Константинов град манастиру пресвете Богородице Евергетиде; други, већи део, раздели манастирима у Светој Гори; трећи по пустињи ћелијама и свима што самотно живе; четврти својему манастиру Хиландару и свима ништима. Јер ради тога му се и јавила као оном који добро дели, јер у свему беше извршилац јеванђелских речи, и нарочито се ових веома срамио, када Бог кори нашу неситост и говори: „Када у туђем не бисте верни, ко ће вам дати ваше?“ Зато много што му је падало сматраше као блато, и даваше не као своје већ као туђе, јер све што не можемо однети туђим се назва. Штавише, овим што је туђе заповеђено нам је да тражимо своје, трајно и небеско, јер нам је живот на небесима, рече апостол.

У почетку рекосмо колику љубав, колику жељу имађаше свети да се од свега ослободи и да у самоћи живи у ћутању, али му игуман (у ствари Бог) забрани То због ране младости. Затим га задржа очев долазак, служење његовој старости и поучавање на подвиге по могућностима, а уз то путовања к цару и бриге за подизање манастира. Али, средивши у Богу лепо све манастирске ствари, и поставивши игумана да се брине за спасење братије, и видевши како је отац лепо стигао к Богу и испративши га, и ослободивши се свега, нађе изванредно место у месту званом Кареја, са добрим водама и плодоносним дрвећем украшено, и ово купивши од прота ћелију за ћутање себи подиже, и цркву светога и преподобнога оца Саве Јерусалимскога сазида.

И одрече се многога, а задовољи се трима стварима оних који црквени устав хоће да извршавају. А сам у ћелији проводећи у ћутању, појањем псалама и молитвама од свега се ка Богу ослобађаше и понављаше подвиге младости, и подухвати се оскудног живота и суровијег од ранијег, постом и бдењем, клањањем и ноћним стојањем још виши биваше.

Ако бисмо по достојанству и по суштини описали све оно пређашње што је заборавио у метанисању, умиљења и тајне и јавне уздахе, и суза његових источнике, изгледало би неискуснима и ленима немогуће. Јер са таквом ватреношћу после смрти преподобнога свога оца у месту томе поживе, сав помишљу ка Христу плењен, да сваки дан сећањем на смрт умираше, а од многог и непрестаног поста усахну му утроба, и оболи му са изнутрицом слезина његова, и изгуби сву маст, и тако неисцељиво оболи. Па да је и хтео олакшањем да послужи утроби, болест би га и против његове воље спречавала. И тако сав живот његов беше пост. А болест ову као богодану помоћ поздрављаше, судивши да је боља смрт за Бога него ли живот, поучавајући се апостолским речима: „Уколико спољашњи наш човек пропада“, и „када сам немоћан, тада ми још више расте снага у Богу“.

Пошто се он тако подвизавао, навукао је многе завиднике против себе и ревнитеље на добро, а уз то се молио Богу са великом жељом да се удостоји видети које извешће о своме оцу.

И једне од тих ноћи јави му се преподобни Симеон чудесно, ходећи са некима светлим, преславно украшен неисказаним лепотама, и са пресветлим венцем светлијим од сунца, и њега као од унинија подижући и веселећи га рече:

— Више не тугуј и не жалости се због мене, сине вазљубљени, него се радуј и весели, јер ево по молби твојој јавио ти је Бог о мени, родитељу твоме. И овом славом коју на мени пресветлу видиш обогати ме сведобри пребогати Бог. И сада се радујем надом да ћу примити вечна добра и истинско и неотуђиво са Христом царство, и оно о чему си ми за живота говорио. И незамисливих лепота гледањем наслађујем се, док све то у поновном рођењу у правом смислу не будемо примили. Благословен cи ти од Бога, јер ми постаде посредник вечнога блаженства и бесконачнога овога живота. А и твој труд за мене, подвизавање и молитве твоје и милостиње, узиђоше на памет пред Бога, и зато те очекују спремљена ти добра са мном. Али ћеш се прво апостолском благодаћу и влашћу од Бога на земљи обогатити, да везујеш и разрешујеш кривице људских сагрешења, и своје отачаство светитељством напасавши, просветливши и научивши, вером и правдом и покајањем ка Христу привешћеш људе своје, и светим местима која телом походи Господ Исус Христос поклонићеш се, где се сва страдања његова за нас вољно догодише, која ћеш на срцу своме написати, и многима ћеш се образац добродетељи јавити, и сва законоположења Христова која су на здању апостола у отачаству ти испунивши доћи ћеш к нама, и тада ћеш се због мене, и због многих, још већих дарова удостојити. Украшен двоструким венцима испосништва и учитељства, и удостојивши се заједно бесмртнога блаженства, наслађујући се још јасније и још чистије правим гледањем пресветле и једносушне и нераздељиве Тројице, и зборујући са свима светима, бићемо у бесконачни век векова!

Када је свети дошао к себи од виђења, нађе срце своје сваким весељем и радошћу стишано, па му се чињаше да је на небу, а не на земљи. Небески је и говорно ово са њим у облику очеве појаве. Одмах са рогозине устаде и светло к Вишњему високо руке подиже, и громким плачем и даждом суза земљу напајаше.

Која ли благодарења за то не изрече Богу, клањајући се и величајући, хвалећи и благодарећи онога који чини велика и неиспитана, славна и чудна дела, којима нема броја!

Гледајући ка преподобноме своме оцу, као да је жив, рече:

„Блажена је, благи, твоја неизменљива љубав према деци, оче свети! Као за живота, тако се ни после смрти не растајеш од порода срца твoгa, и многопечалну ми душу и скробно ми срце виђењем твога лика у анђелској појави насладивши, развеселио јеси.

Ко сам ја, недостојни, да си ме светим твојим молитвама ка Богу удостојио да небески и свети његови анђели дођу к мени, и твојом појавом да овако мени говоре, и да из унинија подигну и узвеселе душу моју?

Сада си ми жив, господине мој. Сада те видех и уверавам се у речено: ,Праведници ће живети на векове, и од Господа им је награда и делање и сила од Вишњега̒.

Нека је слава и величије на висинама човекољубивоме Богу, који те је такве благодати удостојио!

Слава и част и клањање благодати његовој, што је и мене грешнога удостојио светим својим анђелима да те видим међу њима!

Сада се поуздано, душе, због тебе радујем и срцем се веселим, као да ја сам стварно примам оно чиме се ти сада, радујући се надањем, наслеђујеш. Сада ћу положити почетак служења Богу мојему, да се бојим и да трептим од имена светога његова, и да заповести његове сачувам без уклањања“

Што је говорио то је и чинио: могло се видети да се све више и више добрим делима у души назидава, и степенице ка Богу оним виђењем у своме срцу полагаше, и са духовним људима разговараше, обилазећи и делећи милостињу онима који по пустињи тескобно живе, и ниште обасипајући милосрђем. И ако је ко стран или из пустиње био у недостатку неке потребе, или да чамац направи, или да кућу сазида, или сиромаштву покрова и помоћи, или му је што у нечему нужном требало, сви бацани валовима сиромаштва прибегаваху к њему као пристаништу и спокојство милости добиваху. Јер свима се сав налажаше. Јер никада не оскудеваше у њега ризница Христова, јер му и земља откриваше своја скровишта, као што испричасмо.

А много и све више му доношаху од брата његова самодршца Стефана, јер га веома љубљаше и као анђела Божијега бојаше га се и слушаше га. А уз то чујте велико милосрђе његово н богато давање са милошћу:

У Светој Гори има манастир Светих Апостола, који се зове Каракал. Овај нападоше ноћу морски разбојници и опљачкаше, а игумана и братију свезавши у своје лађе одведоше, и све манастирско запленивши са собом однесоше.

Пошто су мучени и нису имали ништа да даду за откуп, довезавши их у Лавру продаваху их као стоку за клање и питаху да ли ће ко кога од клања искупити. Како их је било много, нико их није могао све искупити, а разбојници говораху: или ће све заклати, или нека све откупе. И сви са игуманом утврдише да предаду манастир са свим имањем Лавранима, и да се од нечовечне смрти клања избаве. Лаврани, испрва неумољиви, на то због неситости све их искупише, и узевши манастир са свим насељем покорише под свој манастир. А они изгнани са игуманом прибегавши ка све томе као пристаништу свију, замолише да добију милост. Испричаше све што се догодило с њима. А овај богољубац, не могући слушати што се догодило с њима, многим сузама растужи се, јер тако беше од блага и безлобива срца свагда обузет и обливен сузама.

Одмах, радосне душе, испуни њихове молбе. Манастир са сваким достојањем искупивши, усели у њега изгнане, игумана са братијом. И не само ово, него и потребно манастиру и разорено назидавши, обећа да ће се до краја живота бринути за њих.

Има и други манастир Светих четрдесет мученика у месту које се зове Ксиропотам. Када је и овај од истих разбојника запустео и склонио се коначном паду, дође игуман с братијом и овога манастира ка светоме, тражећи руку помоћи и милостиње, и говорећи да ће због сиромаштва отићи са тог места. А овај Богом богати даровалац учини и за њих милосрђе, даде помоћ сиромаштву и откупи заложена манастирска имања, и разорено утврдивши па и цркву осликавши и украсивши сваким благолепијем, назва се ктитором.

Манастир који се зове Филотеј поче зидати неки богољубиви човек, а није могао довршити га због не достатка средстава. И он као и сви дође ка светоме, и њега уводећи као ктитора замоли за помоћ да га доврши.

А свети, смирујући се смерношћу, веселе душе и овоме богато даде потребно за довршење.

Приповедајући милостиње, реч одмиче те се задржасмо, али је и ово казивање добро милостивим и богољубивим душама, а уз то је и брз и згодан пут који к Богу води, који свакоме од нас који хоће милостиње више вреди од телесне свеспаљенице, то јест поста, и више од сваке жртве и молитве. Добра је, дакле, чистота и молитва и пост, када се држе у милостињи и правди, и када сијају правдом као бисери на златној огрлици.

Јер срамим се безумља лудих девојака, које сачуваше бедније девичанство, а чистоти и молитви и посту не додадоше уља милостиње и због тога имајући светилник свој угашен немилосрђем праведно се не удостојише да с Христом жеником уђу на свадбу и у брачну ложницу, у радост и весеље, него још и дрско уздајући се у чистоту и пост зваху: „Господе, Господе, отвори нам!“ и гле посрамљена, достојна крајњега плача, да женик ради кога мишљаху да постом чувају своју чистоту и к њему дрско зваху да им отвори, он их се и одриче с клетвом, и говори: „Заиста вам кажем, не знам вас!“

Видите коликих се радости лишише због малог. Види и опет колико је милост драга: „Ходите“ рече, „Благословени Оца мојега, наследите спремљено вам царство!“

Колико изнад свих добрих дела може и хвали се, рече, милостиња на сyду!

Колико ли они који су лењи за милостињу и кojи Богу преко сиромаха по могућности не уграђују треба да се боје стојања с леве стране и убрајања међу козе и речене претње: „Немилостив је суд онима који нису учинили милости!“

И ови треба да разумеју најмилосрднијега и доброга судију Бога, да ни о једном греху није тако гневно говорио као o немилосрђу: „Идите од мене проклети у огањ вечни, спремљен ђаволу и анђелима његовим: јер огладнех, и не дадосте ми да једем, наг бејах, и не оденусте ме!“

Остало свима заједничко слово о милости(њи) нека почека на ред, а ми ћемо ce oпeт вратити ка светоме.

Видевши, дакле, свога преподобнога оца у таквој необичној и неизрецивој слави, као што раније казасмо, разумеде да је велику благодет у Бога добио, и неситом душом због њега весељаше се, и још више се уздизаше добрим обичајима монаштва, постом и бдењем и молитвама. И ко би могао да искаже све оно чиме је усрдно желео да у пропадљиву телу постигне живот бестелесних сила? А изнад свега украшаваше се милостињом, по Соломону: „Нека те не оставе милостиња и вера“. И због тога се још више подвизавао к Богу, и пошто га је Бог слушао јер га љубљаше, смело и без бојазни говораше:

„Каква ми је корист, Господе, што сам ја тајно видео твоју благост ка мојему оцу, а видевши радујем се и због тога ја једини удивљен доброхвалим твоју милост — ако не покажеш јавно свима твоју доброту према њему? Знам, Господе, да је теби све могуће што год хоћеш, и да иза речи иде дело које се дахом уста твојих свршава. Услиши ме слугу твојега и не презри мољења мојега, за што се теби, Богу своме, приљежно молим!

Пошаљи пресветога твога Духа и обнови кости што ради тебе, који си нас ради странствовао с небеса на земљи, у туђини леже, и напој их росом благодати твоје, да се напоје од обиља дома милости твоје и да искипе миро благоухано, којим ћe умастити душе и лица слугу твојих који се тебе боје. Нека сви разумеју силу твоју и неизмерну милост, и колико си добар по датељ онима који те се боје и кojи чувају заповести твоје. и као што си на небесима пред анђелима слузи твоме, оцу мојему, милост твоју подарио, прославићеш га чудесно, Господе, и на земљи пред људима, да и ја, недостојни слуга твој, добијем поузданију смелост, да си послушао молитву моју, па ћу ти убудуће у животу своме вредније угађати, и сви људи твоји који знају и славе име твоје. И опет те прослављамо са Оцем и Светим Духом, сада и увек и на векове векова, амин!“

Пророштва дар на мужу видим, и његов дар од Бога хвалим, а смелост његова и вера у Бога задивљава ме и ужасава. Знађаше да ћe Бог извршити његову молитву, као када би син што молио у оца и узда се да ћe му дати. Чудесна је смелост и вера његова, као кад би неко држећи у рукама царев дар сазивао другове и суседе, говорећи им: „Ходите и видите на мени цареву милост, и сматрајте ме блаженим као онога који је добио велике ствари“. Тако и овај, уздајући се и имајући Бога послушна и као у својој вољи, дозва прота са осталим игуманима и старцима славним по делима, на дан успомене преподобнога својега оца.

и када је дошла множина званих и незваних, тако да је манастир постао тесан, свети украси цркву свету сваким благолепијем и гроб преподобнога светло удеси. И када је дошло навечерје, отпојаше код гроба светога оца за спомен узакоњено од псалама. И пошто су се прихватили вечере и хтели да се одморе, свети узевши светог оца прота и увевши га у цркву, рече му:

— Ја ћу дакле, оче, са својом братијом узићи да на пиргу на своме језику свршим јутарња славословља, а ти, оче свети, са свима својима овде у великој цркви код гроба оца мојега отпојте јутарња пјенија прикладна спомену, и молим се да се молите за његов покој. И када Бог прослави слугу свога, ако ме ви позовете доћи ћу к вама.

и затворивши свету цркву, даде проту кључеве и узевши молитву узиђе на пирг.

А прот будући у недоумици о смислу онога што је свети говорио, рече:

— Нека буде воља Господња!

И предавши кључ ономе који га је служио, уђе у ћелију да се одмори. И док су се сви одмарали, богоносни поче свеноћно бденије стојањем, и као што се први пут молио, паде на колена и поче молити милост од свемогућег Бога, говорећи:

„Сведржитељу, предобри Господе, услиши слугу твојега који ти се свагда и опет сада моли. Росу благодати светога ти Духа на измучене, постом сасушене кости тебе ради, на раба Твојега, оца мојега, изливши, миром их обнови и учини да искипе. И као на небу, и на земљи ћеш прославити свога служитеља, и пошто ћеш прославити оца мојега — и ја ћу се с њим због њега у теби прославити и сви који су дошли данас твоју милост на нама видевши тебе ће прославити, и нас ће познати да смо и ми твоје верне слуге, који се уздамо у тебе и тебе љубимо, своје оставивши, и за тобом пођосмо.“ Када је дошло време јутарњег славословља, док су ово свршавали прот и сви који су били с њим у цркви, и док су појали установљено за спомен светога, молећи му од Бога олакшања и места покоја, наједном се црква благодаћу Светога Духа као неким благовоним ароматима испуни, насладивши све душом и срцем, и учини све веселима и тихима, и сви, задививши се невидљивој благодати, говораху:

— Откуда ово?!

И гле, као да ветар шуми врењем од гроба светога, и они који су близу стојали и ишли да виде шта се догодило одмах видеше како се мраморни гроб светога, благодаћу Светога Духа, миром као водом наводнио, и како одасвуд испуњаван као поток отиче и цркву обагрује и облагоухава, и чудом ужаснути одскочише да јаве проту.

А прот и сви с њим притекоше, и видевши како је гроб свуда испуњен врењем мира, и задивљени обиљем источника који је текао на земљу, а уједно и ужаснути, оставивши јутарња пјенија, са страхом и сузама зваху:

— Господе, смилуј се!

Тада прот сетивши се речи које му рече свети: када Бог прослави својега угодника, ако ме зовете доћи ћу и ја — одмах заповеди да га брзо позову. А свети дошавши с радошћу и видевши оно што му не беше непознато, одаде хвалу свеблагом Богу, и као самога оца загрливши свети и мироточећи гроб целова га и окропи га изливањем многих суза и топлом љубављу. Онда најпре прот светим и благоуханим миром, образом крста помазујући знаменова сва своја чула. Тако и светога помазујући знаменова. После овога прот је све који су ту били помазао светим миром, и освештавани биваху као од оца, а који су трпе ли од нечистих духова и који су боловали од сваке болести, додиром гроба и помазањем светим миром, исцељење и здравље сви изненада примаху, и с великом благодарношћу Богу и преподобнога беху прослављали.

А миро је текло не само из светих моштију него и из сухога камена и креча где беше на зиду насликан лик светога, јер је и њих Бог устројио да миро тече на веће удивљење, показујући свима колику љубав има ка светима због њихове љубави к њему. Јер „прославићу“, рече, „оне који ме славе“.

Видевши ово прот и сви с њим ужаснути чудом понављаху с њим плач, зовући: „Господе, смилуј се!“ — и исповедајући се и благодарећи говораху:

„Велики си, Господе, у делима својим
и диван у милосрђу,
довољна је нама грешнима
ова вест твоје милости,
колику божаства љубав имаш према људима
који чувају твоје заповести.
Ко је кадар да опише силе твоје,
или ко ће стићи да искаже твоју милост?
Слава твоме милосрђу,
слава твојој доброти према нама,
за све, доори Господе, слава ти!

После овога свршивши јутарња славословља, а за тим и божаствену свету службу, опет светога дозва прот са свима игуманима и старцима и са свима придошлима, и благословише га да остави за спомен писмено житије преподобнога, и да се празнује са светима.

А он начини велико славље свима придошлим, љубазно их угостивши, и милостивом душом и широком руком све, од првог до последњег обдари, а прота и његове пратиоце задржа гостећи три дана и обдаривши великим почастима отпусти свакога кући.

А свети, ослободивши се оних који бејаху дошли, уђе у цркву и ову за собом затворивши паде на земљу и припаде к Богу прса бијући нештедно, изливајући вреле сузе и благодарећи и похваљујући к њему, рече:

„Ко сам ја, Господе,
и шта је дом оца мојега,
да тако прослављаш Твоју милост на нама,
и ниси презрео мољења мојега,
недостојнога и грешнога ти раба,
него си испунио моју прозбу к теби?
Чиме ћу ти вратити за сва добра твоја?
Изнеможе ми ум,
твојом добротом задивљен.
Да те достојно хвалим и певам не могу.
Слава теби предобром,
слава теби прештедром,
слава теби благопослушном
са вером молитеља ти,
слава теби, сабеспочетни Оцу Сине,
слава и беспочетноме ти Оцу
заједно са Светим и једнодушним Духом.
Владико Христе, царе бесмртни,
осим тебе ја не знам другог Бога
који владаш животом и смрћу.
Јер видеше очи моје спасене твоје,
којим си и после смрти прославио
слугу твојега, оца мојега,
пред лицем свију народа у овим крајевима,
светлости на откровење наше,
да тобом познају
да смо и ми истинске твоје слуге
и верни поклоници Тројице
и на славу твојему отачаству
народа твојега, новог Израиља.
Ко да се не диви
твоме великом милосрђу?
Слава теби, Боже,
слава теби!“

Пришавши светоме гробу свога преподобног оца, и грлећи га целиваше, и многе своје сузе са миром његовим раствараше, приносећи срце и усне и очи, а уједно и мажући сва своја чула освештаваше. И он, насамо му се као живу поклонивши, говораше и предлагаше га као молитвеника к Богу своје прошлости, а као заступника будућности. Јер варљив је, рече, овај живот, и склона је паду природа људска, и нико се неће удостојити да га страсти никада не дохвате и да нема учешћа у пороку — осим Бога јединог!

Ово и много друго као у уши оцу на гробу рекавши, стакленицу часним миром од светих његових моштију нали, хотећи даровати самодршцу Стефану благослов од очеве благодати.

и тако ка братији изишавши и угостивши их, и попразништвом оца и поукама духовним душе њихове наситивши и давши мир игуману и свима осталим, узађе ка ћелији ћутања у Кареји.

Преподобни прот Дометије, звани Јерусалимац, који се удостојио да има благодат божаственог Духа, гледаше душу божаственог Саве плодну добродетељима, и видевши на њему дар пророштва — када их је позвао на спомен оца својега, јер је унапред знао за чуда изливања мира од његових светих моштију која ће Бог учинити, те је рекао њему: „Када прослави Бог слугу својега, оца мојега, бићу позван од вас, и доћи ћу и ја“ — дивљаше се пророштву и вери и смелости мужа, и проричући будућу на њему обилну благодат, овако говораше:

— Биће са многима водитељ ка богозвању, Добро ће пасти душе заблуделих жезлом вере, и на пашу благочашћа речју ће их позвати, а и свима жалоснима биће милостива утеха.

Зато га и сувише љубљаше и поштоваше га, и због безмерне смерности његове и кротости једноставне и љубави без лукавства био је од свију љубљен и поштован, и када су оци седели у сабору даваху му место са првима.

И ко да не љуби онога кога Бог љубљаше!

А прот много пута, хотећи се благословити од њега, присиљаваше га да прими свештенички чин. А он, бежећи од славе, називаше себе недостојним. А прот говораше:

— Када бих ја био твојом недостојношћу обложен! ...

И опет призвавши многе себи у помоћ, једва га је могао убедити, тако да он рече проту:

— Воља Господња, оче! Твоја заповест нека се изврши на нама!

Када је дошао у свој манастир Хиландар, био је позван у Хиландар тадашњи епископ јериски Николај, и служећи свету службу са многим свештеницима посвети светога за ђакона, а сутрадан га учини јерејем.

После тога добивши велико угошћење са братијом и са многим ништима, и пошто су ништи обасути даровима, епископ и они који су с њим дошли, обдарени, отидоше кући.

А свети као новопосвећени, благословивши игумана и братију, и давши свима мир, опет стиже до ћелије ћутања у Кареји. Дошавши к проту, пошто је његову, управу Божју вољу извршио, хтеде да се благослови од њега, али га прот дочека и као сина љубазно прими, као од оца благослови се, и новоосвећену руку његову целивајући на главу је своју полагаше. Љубазно примљен од њега на заједничкој трпези и утешивши се речима, отиде у своју ћелију, где је живео испосничким животом.

Због нужних манастирских потреба отиде отац у град солунски. И ушавши у свету цркву светога страстоносца Христова, великомученика Димитрија, и свети мироточиви гроб његов љубазно целивавши и светим његовим миром помазавши се, у свој манастир у Филокалији ушавши становаше. Јер и ту беше дао много злата за подизање тога манастира, и зато га његови житељи сматраху као ктитора.

После тога оде ка светом оцу, митрополиту тадашњем, Костандију, а овај га љубазно прими, јер од многих беше слушао за његове добродетељи те је желео да га види.

Догоди се да је у то време дошао епископ Свете Горе, вишеречени Николај, и овај све поуздано исприча митрополиту о блаженом Сави и о његову оцу преподобном Симеону, говорећи како га у нашем нараштају врењем мира од светих моштију његових прослави и чудесним учини Бог. А митрополит, чувши ово, сматраше то за чудо, Богу одаде хвалу, и чешће призивајући светога љубављу се његовом наслађиваше. И када су дошли благонарочити дани светога празника и митрополит хоћаше служити свету службу, и с њим Николај епископ јериски, и Михаило епископ Касандрије, и Димитрије епископ адрамерски, умолише светога да буде с њима служабник. И он, покоривши се заповести, био је с њима саслужабник бескрвне службе и причасник светих тајни. И тада би благословен од митрополита и епископа и наречен за архимандрита. И благословише га да носи набедреницу када служи свету литургију.

Када су изашли из цркве, као што су заједнички били учесници страшне и свете трпезе, тако су били учесници и телесне трпезе. И тако се свети љубазно растаде са митрополитом, и сврши потребно за манастир. Стакленицу пак мира од светих моштију преподобнога свога оца, коју ношаше, посла љубазноме своме брату самодршцу Стефану, и написавши на хартији све што Бог учини са преподобним, посла са светим миром. И тако се опет врати у Свету Гору.

Када су посланици стигли у српску земљу, доневши стакленицу светога мира са писмом, дадоше самодршцу Стефану. А овај христољубац уставши с великом радошћу, и клањајући се ово узе н целиваше, и прочитавши писмо све што се догодило Божјим мило срђем са преподобним Симеоном оцем његовим разумеде. Плачем радосним задуго беше обузет, и благодаривши Бога и хвалећи се великим удивљењем његова милосрђа, призва светитеља својега и све благородне који су тада били тамо, и заповеди да се писмо прочита да га сви чују.

И сви чувши о благодати Божјих чуда која се догодише на преподобноме његову оцу, задивљени биваху и Бога хваљаху.

Хоћу овде да испричам мржњу браће, а устежем се од стида. Али нећемо браћу осудити, него онога који је био посредник њиховој мржњи, онога кojи ce испрва узнесе гордошћу, рекавши у себи: „Поставићу престо свој на облаку, и бићу подобан Вишњему“ и који је због тога био свргнут са небеса на земљу заједно са силама које су одступиле с њим; који је отац зависти и мржње и лажи; који је од почетка човекоубица ђаво; који позавидевши првом човеку Адаму на почасти и подигавши сe мржњом на њега, вешто је удесио злолукави да и њега сруши истим оним високоумљем и равнобожјем којим је и сам пao. Њега као младоумна саветом змије и женом преваривши, и слагавши га да се нада да ћe бити Бог, одмах учини да буде изгнан, бедник, од дрвета живота и од раја ујеДно, И од Бога због зла. Овај подиже и Каина на Авеља и учини прво убиство руком, због чега се назва човекоубица од искона. Овај учини непријатељство Исава против Јакова брата његова због очева благослова. Овај и тада беше подигао мржњу међу браћом.

И велики кнез Вукан беше непријатељ брата својега самодршца Стефана због благослова очева. Јер преподобни Симеон, одлазећи у Свету Гору, узе сина својега Стефана, и место себе за владара и самодршца све земље српске постави, и утврдивши га молитвама и благословом, рече:

— Који те благосиља нека је благословен, а који те проклињаше нека је проклет. И да ти се поклоне синови оца твојега, и нека руке твоје буду на плећима непријатеља твојих, и бићеш господар брату твојему. После очева одласка Вукан обузет непокорношћу и поставши роб зависти, рече у себи:

— Приближиће се крају дани оца мојега, и тада ћу своју одмазду извршити.

После престављења светога старца, дизаше се на све начине наносећи непријатељство и зло брату својему Стефану самодршцу, и узимајући у помоћ многе иноплемене народе, подизаше се на њега много пута у намери да му нанесе зло и да га уништи, подбадан саветом злих. Али, иако је многе народе скупио и мада се свим средствима трудио вишеречени велики кнез Вукан — на град необориви што на молитви и на благослову очеву основан беше, на самодршца Стефана, у ствари, наваљујући — разбијаше се, и ништа од својих замисли остварити не могаде. Јер много пута бивши посрамљен од њега, и одбијен дајући плећа заједно са иноплеменицима који. бејаху с њим, са стидом се кући враћаху, и страхом обузети у теснацима путеве за собом од Стефана зазиђиваху.

У таквом непријатељству и прегањању између браће била је српска земља у великој невољи, као у некој тескоби, опустевши од много плењења и проливања крви, пропадајући до краја од глади због неорања, тако да су се многи разишли по туђој земљи. Такав је плод тада исконски сејач зла и мрзитељ добра, ђаво, жњео.

А христољубиви брат, тадашњи самодржац Стефан, написа писмо богоносноме и блаженоме Сави, молећи и говорећи:

„О, многољубазни срцу и души мојој, господине и оче свети, услиши глас плача мојега и послушај уздах мој, и не презри молбу ову!

Учини с нама милост, узевши свете и мироточиве мошти светога и преподобнога оца нашега, и сам смиловавши се на нас, из туђе земље к нама их у своје отачаство принеси, да би се молитвама вашим светим отачаство ваше просветило, и сви ми да благословени будемо.

Јер када сте ви отишли од нас земља се наша безакоњима најшим оскврни, и убијена постаде крвљу, и у плен иноплеменицима падосмо, и непријатељи наши исмејаше нас, и нашом мржњом постадосмо презир и поруга онима који су око нас.

Не би ли како вашим светим молитвама и вашим доласком свемилостиви Бог постао милосрдан према нама, и расејање наше сабрао уједно, и противнике наше уништио.“

Божји човек и равнатељ његова милосрђа чувши ово паде душом у скрб због овога, и по речима брата пожури се, хотећи утешити његову жалосну душу непоколебљивом вером у Христа, као што он рече ученицима: „Све што год молите верујући, биће вам“ Са овом вером се и он уздаше да ће му Бог дати све што буде молио, и као што је у Светој Гори чудотворењем и изливањем мира учинио чудесним преподобнога оца његова, тако се и у српској земљи пред синовима и народом његовим смело надао да ће га Господ опет прославити и учинити чудесним.

И на виђење чудесних чудеса, којима је диван Бог у светима својим, узе са собом преподобне мужеве из Свете Горе, који тада боговрлим животом слично сунцу беху сијали. Са овима светима узевши свете и мироточиве мошти светога и преподобнога свога оца, пође на пут с њим у своје отачаство у српску земљу, да као што на истоку у Светој Гори постадоше очевици Божјих чудеса, којима Бог прослави свога угодника, да ово и западнима истинито објаве, и што опет угледају на западу у српској земљи када ове дођу, и ова чудеса дошавши кући објавиће источнима, и Бог, слављен од свију једногласно у светим саветима својим, увек слављен славећи се.

Он, дакле, јави самодршцу брату свој долазак к њему са светим очевим и мироточивим моштима, и рече да се достојно спреме у сретање ових. А када је ово чуо добри христољубиви Стефан, неисказане радости пун говораше:

„Шта ћу вратити Господу
за све што ми даде?
Где ме то постиже да се удостојим
да угледам свете и мироточиве мошти
светога и преподобнога
господина и оца мој ега
из странствовања по туђини
из Горе Свете,
и са овима да видим онога
кога желим од много година,
кога нoceћи y срцу своме нисам виђао,
тако рећи само душу моју,
господина брата мојега,
и да се свете, неизмерне
љубави његове наситим?
Слава ти за све, добри Господине,
јер људе од нас одведе,
анђелима да их учиниш,
и опет си ове послао
к нама по својој доброти.
У недоумици сам, Христе мој,
како да ти одам хвалу,
јер сам земља и пепео,
дивећи се твојој милости!“

И одмах узевши светитеља својега са преподобним црнорисцима, и са свим клиром црквеним, и подигавши се са многим благороднима, дошавши на границу своје и грчке земље, и ту часно часни часне и свете са светима преподобнога својега оца мошти срете. Са кадионицама и благоуханим мирисима ваздух испуњавајући, ове примаху, псалме и прикладне песме за спомен преподобнога оца појући, са сузама и радошћу клањајући се, са љубављу целиваху их, и хотећи очима и лицима осветити се дотицаху се ових, и на својим рукама уздижући их ношаху.

А светога и богоноснога оца Саву са истим сузама сви љубазно грлећи целиваху, и оне свете мужеве који су са њим дошли из Свете Горе, и говораху да им не могу вратити благодат што су такво пребогато благо донели у њихову земљу.

А опет сви се дивљаху великој љубави самодршца Стефана и његовој превеликој смерности, јер не штеђаше царске багренице (што ја то причам о малолепном!) него и ту саму часну своју главу у прах земаљски подметаше пред ногама преподобних припадајући, молитве од свију и благослове да прими молећи. А ови по Давиду говораху:

— Род правих благословиће се, и буди благословен од нас!

И тако сви благодаривши Бога, утеху а уједно и починак добише.

Диван беше видети од Бога људима, а мислим и анђелима, пренос светих моштију свога преподобнога оца нашега, дивнији од преноса старога Израиља, јер не беше из ропства египатског и са погребатељима, простом децом, него беше ношен из Свете Горе и од светих мужева, преношен од сина анђела, а приман од сина благочастивог самодршца.

И тако с великом чашћу станом стајући и уздижући се, ношаху га као другога Јакова и новог патријарха Израиља оца нашега Симеона, синови и синови синова са свештеницима заједно и са свима благороднима, и спроведоше га ка спремљеном гробу његову и часно у манастир у цркви пресвете Богородице, кojу сам преподобни беше сазидао на месту званом Студеница, са псалмима и песмама часно часне и свете његове мошти и мраморни гроб положише, часнији од злата.

И свету и божаствену службу за његов покој одслуживши, и са великим слављем спомен његов празновавши, и све ниште, којих је много дошло, самодржац довољно љубављу насити, и милостиво обасу даровима, и тако сви одоше кући. А свети са преподобнима који су с њим дошли из Свете Горе остаде у цркви Свете Богородице, у којој су биле положене свете мошти преподобног оца његова, чекајући време у који је дан спомена његова представљења, и овај празновавши вратише се кући у Свету Гору.

Када се приближио дан у који је спомен престављења преподобнога оца, љубазни син велики жупан и самодржац Стефан са свима благороднима дође на извршење празника, и када се скупило велико мноштво људи, богатих и сиромашних, пошто је било свршено вечерње славословље, чашћу се извеселише о спомену оца, и тако сви одоше на починак. А богоносни Сава свеноћним стојањем не даде сна својим очима, молећи се за преподобнога оца својега, и као што се прво за живота његова бринуо за спасење, тако се и после његова успенија много више трудио да га Бог прослави и да сада сви угледају даровану му од Бога почаст благодати на небесима, изливањем мира на земљи из светих његових моштију. Подиже се к Богу на молитву и призивајући пречисту његову Матер у помоћ, рече:

„Многомилостиви и сведарежљиви Господе, који кажеш — ,Све што год молите верујући, примићете̓, и ja недостојни, у ову се твоју реч уздајући, знам да је све могуће твојој доброти, са вером просим и молим велико и незлобиво твоје човекољубље.

Боже, Спаситељу мој, послушај уздах мој и приклони ухо твоје ка мољењу слуге твојега, пошаљи твога пресветога Духа и обнови мошти раба твојега, оца мојега.

Да као што си на истоку у Светој Гори у земљи туђој, тако и овде још више на западу у земљи отача. ства мојега прослави својега угодника. Да и овај твој нapод на западу, видевши твоју милост која је на нама, и задивљен твојим даровима, истинскије теби, истинитом Христу, мисленом истоку, Богу и сунцу правде којег сад ми међу њима проповедамо, поверује да ти, од искони јединородни Син и Слово Оца, сабеспочетан, безвремен и саприсносуштан, а сада под временом, његовим извољењем од свете Богородице и приснодеве Марије, од Светога Духа, не мењајући божаства, оваплоћен ради нас на земљи јавио си се и просвећујеш спасавајући оне који верују у тебе и који чувају твоје заповести.

Да и ови који су са мном дошли са истока познају да смо и ми на западу верне твоје слуге и истинити служитељи Тројице, да се и у нас поје име твоје свето.

Да, Господе Боже мој, ка теби раним, и из дубине душе зовем: Услиши ме, слугу својега, који те моли, и не посрами ме у чекању мојем. Надајући се твојој доброти, сабрах ове источне и западне људе, и као што се у тебе уздах, Господе, да се не постидим!“ Пришавши ка часноме гробу свога преподобног оца, у ноћи насамо рече му:

— Ево сви ми, народ твој и деца твоја коју ти је дао Бог, у твојој цркви сабрани чекамо твоје отачаске дарове. Немој сакрити за себе самога од Бога даровану ти милост. Јави нам по Божјој ти заповести богатство које имаш од њега на небесима. Изливањем мира увери децу и народ свој на земљи, којим помазавши се и обогаћени обрадоваће се, а моју душу од жалости непосрамљену пред њима, оче, сачуваћеш!

После овога заповеди да се удари у било. И пошто су се сви који су ту били сабрали, биле су свршене јутарње песме и славословља ка Богу празнично за спомен преподобнога.

И када је свети у светињу над светињама сам ушао и када је свету божаствену службу за свога оца с вапајем крепко и са сузама принео, Бог, „богат у милости и многи у милосрђима“, готов да испуни молбе слугу својих који са вером моле у њега и који им на корист даје, услишао је и њега који се од смерности молио на светој литургији. Као неким необичним благоухањем црква се испуни, тако да су се сви дивили и нису знали шта је то. И гле, опет, као и раније у Светој Гори би шум као кад ветар хуји.

А благочастиви самодржац Стефан стојећи напред близу гроба преподобнога свога оца, хотећи да види шум који се чуо, одмах изненада угледа тај превелики мраморни гроб, од злата скупоценији, како је благодаћу Духа Светога испуњен миром као многим водама, и како одасвуд шуми врењем мира. И устрашивши се, а уједно задививши се, тражио је од ужаса помоћ, вичући:

— Господе, смилуј се!

А благородни који су с њим дошли, чувши ово, а видевши са великом радошћу оно што се догађа посредништвом светога, удивљени клицаху:

— Велики си, Господе, и чудесан у делима твојим! Слава ти!

И пошто је бивао велики метеж са плачем, немогуће је било и светоме да сврши свету службу. Јер великим узбуђењем унутар светог жртвеника и сам се стешњаваше, тако да од многих суза није могао да узгласи народу оно што треба. Запрети самодршцу брату и свима који су плакали да ућуте.

И гле, опет, слика на зиду, подобије часнога лика преподобнога, која је била у цркви и у трапези насликана: Бог који је источник чуда, који је негда из суха камена у пустињи непокорном народу источио воду, на веће прослављење и почаст преподобнога, штавише на удивљење и утеху благопокорним људима, деци његовој и народу његову, новом Израиљу, учини својом силом да и ова од сухога креча миром извире, јер су неисказани и неиспитани путеви његови.

Видевши опет ово самодржац и благородни који су с њим дошли, чудо што чудеса превасходи, плачем плач подизаху. Бојећи се светога у олтару, без метежа, ћутећи, кропљаху земљу сузама. А часно и свето миро било је сабирано у часне златне и сребрне сасуде док је свети божаствену службу свршио. А када је излазио, изгледао је сав огњен. И пришавши ка светоме и мироточивоме гробу преподобнога свога оца, и овај, који је благоухао миром, помаза благоуханим ароматима, и отпоја оно што је прикладно почасти за спомен преподобнога, и рекавши молитву, дуго је благодарио Бога. Часну раку преподобнога свога оца целивајући окропи многим сузама, и тако сва своја чувства миром помаза, освештавајући се. Тако и брата самодршца Стефана, затим и оне који су с њим дошли из Свете Горе и сав иночки и свештенички чин, а онда благородне и све који су ту дошли помазујући, сам преподобни освештаваше, и не беше му доста труда ни стојања части ради очеве и утехе ради народа свога.

А игуман и сва братија, узимајући свето миро, по мазујући трапезу и све своје ћелије, освештаваху их, научени од светога.

Благородни и сви остали црпући узимаху, хотећи осветити децу и домове своје, и сви болни који су имали многе и различите болести и који су мучени од нечистих духова благодаћу Божјом и молитвама преподобнога, дотицајем светога гроба и помазивањем светим миром исцеливаше се, здрави одлажаху својим кућама.

И благодат Божја беше на свима и весеље и неисказана радост.

Узевши реч, преподобни рече брату самодршцу и благороднима и свима који су ту:

„Гледајте сада што се збива пред вама, од Господа би ово и дивно је у очима нашима. И ми ћемо слично пророку рећи: ,Овај дан који створи Господ, обрадоваћемо се и узвеселићемо се у њ̓. Јер ево, отац наш који је пре мало времена био с нама, и који је духом отишао ка Господу, опет је данас духовно дошао к нама и молитвама од нас не одступа. Јер га видимо, као што нас је и пре веселио у телесним стварима, где нас сада још изванредније теши духовним стварима.

Јуче он, сабирајући трпезу страних и наших, предлагаше и примајући чашћаваше, а данас је примљен у Авраамове станове, и пошто је чинио што и он, с њим се и радује.

Јуче нам он смерношћу главу преклањаше, а данас ми клањајући се целивамо свети његов гроб.

Јуче нам је чашу с љубављу црпао, а данас миром светих својих моштију помазујући освештава и чудима задивљује.

Колико је добар Бог Израиљев правима срцем, који смирене уздиже на висину и даје милост онима који га се боје сада и у дане века вековима! Зар се нећемо задивити овоме? Апостолски ћемо казати: ,Јер Бог није забораван да заборави труд и награду дела слугу својих, који учинише у његово име, послуживши светима и свима ништима̓.

Јер ево, молитве и милостиње и сва остала добра оца нашега узиђоше у сећање пред Бога, и према добрима примио је добра од њега, као што видите ово данас како га пред свима вама прослави Бог и дивним учини чудесима дивним, не само да од светих моштију из гроба миро точи, или да болне исцељује и духове одгони, него још учини да и света слика на зиду, подобије његова часна лика, из сировог камена и из суха креча миро извире на његову главу. И као у Светој Гори најпре у туђим крајевима, тако сада и међу вама, децом његовом, у земљи народа својег, коме ће и од ове мале славе дати већу када приликом васкрсења буде давао награду, увера вајући нас тиме Бог да и ми, видевши од Бога почасти оца нашега, будемо равнатељи добрим делима његовим, којима Богу угоди и Бог га прослави.

И штавише, Бог хотећи нас присвојити својој љубави, преко својих светих чудеса међу нама чини да разумемо да Бог познаје свачију љубав према њему, и ако ко њега ради што добро чини, од његових свевидећих очију неће се сакрити и добрима је наградитељ добар.

А светима, са земље узетима, земаљска пропадљива слава није потребна, нити од људи почасти ишту, пошто и нису са људима. Јер славу и почаст, ,коју око не виде нити ухо не чу̓, од Бога прославитеља својега, јер су га узљубили, примају на небесима, и земаљску не желе, као што пророк од њих ка Богу говори: ,Шта имам на небесима од тебе, шта хоћу на земљи?̓

Сва ова чудеса врше се преко светих ради нашег спасења, да видевши прославимо Бога, говорећи: ,Диван је Бог у светима својима̓ и ,свете његове, у којима прослави Бог сву вољу своју̓, прославимо, да се достојно и према могућностима на свако добро дело њихово ради Бога угледамо.

Зато и ја, скрушени, све вас по телу ми у Господу сроднике молим: угледајмо се на дела оца нашега, која видесте — веру истиниту, правду и суд, смерност и кротост, љубав према ближњима, милосрђе ка ништима, милост ка једнокалним нам саздањима и једнороднима по крштењу, који су вам под влашћу, велим, знајући да је и ваш и њихов Господ на небесима, и да обазирања на лице нема у Бога.

Јер пред њим ће стати цар са војником, господар са слугом, син са оцем и отац са сином, када се престопи представе и Бог на суду седне, река ће огњена тећи са шумом тражећи да узме грешнике, и књиге дела наших отвориће се, где смо сви прстом Божјим записани, јер у књигама твојима, рече, све ће се написати.

И тада ће као горки тужиоци стати против нас греси наши, обличујући нас, и страшно ће се сваки на тој страшној расправи испитивати, где није могуће лажју сакрити истину или подмитити судију, јер њему не треба ништа, јер све држи. И тада ће свако видети своје и убојаће се, и нема се камо побећи.

Све ово апостол знајући рече: Пошто ће Господ судити своме народу, ,страшно је упасти у руке Бога живога̓! Због тога и ја вама кажем: чувајте се свих зала, и све што видесте и чусте од оца вашега то чините, да и молитвама његовим избегавши вишеречене страхоте заједно с њим добијемо вечна доора на бесконачне векове.

А Бог мира и љубави молитвама светога оца нашега нека буде са свима вама и нама. Амин.“

Самодржац и сви благородни чувши ову страшну поуку, са сузама приклањаху вратове своје, тако да су од многог умиљења заборавили и хлеб да једу, јер се већ беше и дан преклонио. Чуђаше се старији брат сладости језика и сили речи благодати Божје, која излази из уста млађега, и рече у себи:

— Откуда је овоме дана премудрост да овако говори? Јасно је, дакле, да Дух дише где хоће и на кога хоће.

И тако са свима павши ничице, поклони му се, говорећи:

— Бог молитвама вашим удостојивши нас да будемо слушаоци ваших светих речи, удостојиће нас да будемо и извршиоци дела!

Тако свети отпусти сабор, и пошто су сви примљени били после овога за трпезе и двоструко празновали и двоструко се весеља насладили, то јест душевно и телесно, уједно се обогатише небеским и земаљским даровима, јер од оба брата благородни беху обдарени, и сви ништи, који веома многи дођоше, биваху обасути милосрђем. Јер у великом весељу душе били су усрдни да све даду. И тако сви одлажаху кући, и чудесима задивљени слављаху Бога због покоја и почасти светога свога оца Симеуна.

А свети и они који су с њиме дошли споменуше самодршцу свој повратак у Свету Гору.

А овај чувши ову реч, која је пролазила кроз његово срце као копље, промени се, припаде, и сам с благороднима поче молити светога говорећи:

— Не остави нас у овај час, о оче свети и не одузимај пре времена жалошћу душу моју од мене! И овде, дакле, умољен светим оцем нашим Симеоном, остани у од њега сазданој цркви Пресвете Богородице на челу братије, не као да ти је слава потребна, него те молим да с њима пребиваш, да узакониш што добро међу братијом И међу нама самима, и у целом народу отачаства својега. Јер зато те је и послао Бог, као што ја мислим, да ти испуниш оно што није раније довршио преподобни наш отац. А ја слуга твој у сваком добру ка Господу, што хоћеш и што кажеш, бићу благопослушан господину мојему. Јер ако би могао у Господу помоћи нам да нас приведеш ка Христу, и због лености побегнеш од нас, одговараћеш за нас!

Шта je, дакле, могла та милостива и велемудра и веома кротка душа, која никада никога није хтела оскрбити, и шта је хтела учинити када виде брата самодршца и све благородне где падају на земљу пред његовим ногама и оне преподобне који су с њим дошли како узимају учешћа у помоћи да остане, и ридањем срца кидају и не дају му да отиде? Побоја се да брат његов што очајничко не предузме од жалости због растанка, и милосрђем побеђен одмах се повинова њиховој молби, говорећи:

— Воља Господња са нама молбу ће вашу испунити!

Божаствени тај муж, самодржац Стефан благочастиви, када је ово чуо од светога, заједно са свима благороднима, радошћу божаственом иснунише се душе њихове, и као да су стекли неко пребогато благо, и плен разделивши, сладости и весеља наситише се.

И тако свети постављен би за игумана у великом манастиру који се зове Студеница, у цркви Пресвете Богородице, коју је преподобни отац његов без њега био саздао. Јер прво је син од оца пре многог времена, као што смо казали, био дошао у Свету Гору, где посни подвиг извршавајући веома изнуриваше младићку бујност. И тако примивши тај манастир, заповеди да се зове „Лавра светога Симеоне“, а старешина у њој заповеди да буде и да се зове архимандрит, јер је и сам пре тога у граду Солуну од митрополита и епископа за архимандрита био постављен.

Све ово премного човекољубно Божје старање за нас изводило је тако са њим промислом своје премудрости. Јер тако му припремаше узлажења одоздо навише. Јер није хтео да се та велика светлост прикрива под одром у туђој страни, нити под мерицом у пустињи, него је хтео да се постави на велики свећњак да просветљује многе, и ради тога га промисао доведе у његово отачаство због тога разлога, и упути га да се покори мољењу брата. Јер његова многа писма и сузе родитеља не могадоше га раније присилити да дође и да их види, а да с њима пребива — о томе се није могло ни говорити. Јер је неизменљиву и неослабљену жељу имао да бежи од својих, па је штавише био усрдан да у пустињи или у туђини као сиромах сврши свој живот.

Али што би, би, и добро би, јер од Бога би. Јер примивши малу власт, велике ствари у њој ствараше, јер се трпезама не зароби, нити се многоме вину одаде, нити рашири црева као стока, нити на меки одар баци нахрањену утробу, него још више него када је живео у пустињи, већим трудом, постом и ноћним стојањем умртвљаваше тело, и не само да је био углед или законодавац иноцима него се и пре светитељства делом као апостол показиваше. Јер ходећи по целој земљи свога отачаства апостолски проповедаше јеванђеље, Тројицу разумно свима казиваше, оваплоћењу Сина Божјега све поучаваше, и свима заповедаше да исповедају да је Син раван Оцу и сабеспочетан и савечан, и да је пре векова од њега рођен и једносуштан, и све учаше да Дух Свети од Оца исходи, и да је једносуштан и једнопрестолан Оцу и Сину, и да се слави и да му се клања. Проповедаше крштене покајањем и за отпупштање грехова, јереси разараше, цркве уздизаше на здању и на темељу апостола и пророка, а да је крајеугаони камен сам Исус Христос.

Предаваше обичаје народу по апостолском суђењу, и обичајем и законом христоименитих људи отачаство своје украшаваше, у црквама установљаваше по чину сва предања у славословљу и пјенију која у светој Гори навиче а сам се као пример свима иноцима показиваше, јер беху као новорођени благочашћем, уједно и иночаством. А онима који су били у власти забрањено беше да вређају народ, одасвуд се простираше вера благочашћа, сви ништи били су храњени, а љубав између браће утврђиваше се поукама његовим. Јер његова реч сладошћу меда све је наслађивала.

Чудеса и силе светих не биваху обични. Него молитвама једнога, а помазивањем миром другога духови изгањаху се, болести исцељиваху се, раслабљени подизаху се, и много друго о чему није време да се говори, тако да су се сви они који су ово видели дивили и запрепашћивали, и да су сви били послушни у вери благочашћа, и сматраху га не као човека већ као пророка Божјег који је послан к њима, тако да се и сам самодржац дивио и говорио:

— Благословен је Господ, Бог Израиљев, јер посети и избави народ свој и подиже рог спасења нашега, овога светога господина мојега и брата, у дому оца мојега Симеона раба својега, да даде познање спасења нама народу своме, на отпуштење грехова наших милосрђа ради и милости Бога нашега!

Пошто су се доласком светога браћа сјединила у великој љубави, то јест самодржац Стефан и велики кнез Вукан, тако да је поуком светога Вукан кнез пребацивао себи и стидео се што је преступио заповести очеве, и говорио је да је узрок његове непокорности наговарање и подстрекавање од властеле, а не од своје воље. И сви противници, видећи братски живот у заједничкој љубави, приступаху к њима с љубављу.

Пошто је српска земља тада била веома пространа, благочашће вере ширило се свуда по њој молитвама светих отаца наших Симеона и Саве.

Тада и велику цркву Господњег Вазнесења у Жичи, која се зове Архиепископија, почеше зидати, и многе друге цркве, мале и велике, свети сазида Док остаде као архимандрит у Студеници, не само камене него и дрвене, да се на сваком месту своје владавине Бог слави.

Извори

• Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Теодосије, умро 1328, пре 696 година.