О подизању раслабљеног

←О поласку светог Симеона у Свету гору

О подизању раслабљеног Писац: Теодосије

О напрсној смрти Стрезовој→

О поласку светог Симеона у Свету гору је део Житија светог Саве. Део житија су и О поласку светог Симеона у Свету гору и О напрсној смрти Стрезовој

Једном, када је дошао са самодршцем да види оне који зидају Архиепископију, јер многе раднике зидаре и веште мраморнике беше довео из грчке земље, и сам с њима пребивајући учаше их да украсе цркву по вољи његовој, тако да се и до данас ваистину види црква украшена у свему; једнога дана изишавши — нађе човека раслабљена рукама и ногама и свима удима својим, донесена да прими милостињу и остављена на путу да би му свети, кад буде пролазио, нешто дао. А овај богољубац, појући псалме Давидове, излажаше из манастира, пешице идући са учеником својим, и видевши овога како не може никако да се исправи, испуни се сузама и плакаше, размишљајyћи o човечјој пропадљивости.

и одмах, одбацивши висину благородства и част архимандрита, богоподобно као што је мој Христос нашавши од разбојника гресима рањенога донео у гостионицу, и овај положивши тога раслабљенога у мандију, донесе са учеником у цркву и постави пред иконом Христовом, који је лекар душа и тела. Када је пала ноћ, сам остаде у цркви са раслабљеним, и никоме не допусти да приђе к њима него се сам трудио да послужи болноме. И одмах припаде к Богу, и верујући као да је обујмио ноге његове прво се исповедао сам за себе и смерношћу привлачио милост, и моливши се просио да буде услишен, и просио болесноме милост.

Свеноћним стојањем и падањем на земљу у подВигу великом све приљежније се мољаше и над тело раслабљенога натклањаше се. И као неким лекарским помазањем раслабљене му уде многим својим врелим сузама и молитвама растварајући помаза, и довољно их одаждив и умом као на небесима да је, и увис преподобне своје руке подигавши, из дубине душе зовући, бездну милости призиваше, говорећи:

„Владико сведржитељу, Господе Исусе Христе, Боже наш, Сине и Слове Бога живога, који се искони са Оцем и Духом сабеспочетан, једносуштан и вечан, бестелесан, невидљив, неопипљив, бестрасан, у последња времена милосрђа ради и милости Бога и Оца благоизволе да се нас ради оваплотиш;

који си страдања света часним својим телом поднео, и болове понео, да нас од страсти греха ослободиш И од болести смртне избавиш;

који си допустио да будеш додирнут и виђен, а ниси се одвојио од небеса као Бог;

који си по земљи као човек ходио, чудесима дивним уверавајући нас да верујемо теби истинитом Богу, нас ради очовеченом;

који си раслабљенога при Овчијој бањи видео, и овога исцеливши и од одра подигавши и одар да узме заповедивши као доказ дане му тобом снаге;

који си удовичина сина на погреб ношена, улазећи у град Наин, са одра васкрнуо;

који си четвородевног Лазара у Витанији свемоћном ти речју аду из чељусти истргао, —

Ти сада, многомилостиви, премилосрдни Господе, и овога овде преда мном раслабљенога од болести што га држи ослободи, пошаљи Духа твога светога и обнови створење твоје, сабери разнесене уде његове и завежи жилама тела његова твојом неизрецивом влашћу и силом невидљивом! Подигни га цела, свега слободна од вреда телесног и душевног, да и овај нов народ твој вером у тебе, видевши твоје неизмерно милосрђе и бесконачНу доброту која бива међу њима, научен од нас узашље славу теби човекољупцу, са Оцем и са Cвeтим Духом, сада и увек и на векове векова!“ И свршивши молитву рече раслабљеноме:

„У име Господа Исуса Христа, чедо, теби говорим, устани и ходи са сваком снагом!

О, ко да искаже силе твоје, Христе, или ко да изброји мноштво милосрђа твојих, којима си људима даровао власт да чине чудесна дела вером у име твоје!“

Јер одмах, са речју, болесни као да је здрав од много година, скочивши с мандије као са одра, ходаше. И Бога који га подиже узношаше молитвом славу заједнички са оним који га је подигао.

Многим корисним речима свети поучивши отрока да схвати и не заборави Божју милост која се догодила с њим, поучи га да се чува од зла, „да ти не буде горе“, рекавши, „последње од првога.“ И уместо награде за исцељење свети њега обдари, и отпусти да иде својима.

А када глас прође о исцељењу раслабљенога, сви који су имали болеснике приношаху и пред ноге светога полагаху. А он на свакога од њих полажући руке, молитвом исцељиваше, а када се у манастиру налажаше, узимајући болне, уношаше их ка светоме гробу преподобнога свог оца, и миром светим од светих његових моштију ове помазиваше, и молитвама светога Симеона сви исцељењем обогаћени здрави одлажаху кући.

И беше син диван оцем, и отац хваљен сином. Таквим светилима светљаше се тада српска земља, таквим мужевима украшаваше се, да и остали владари, слушајући о дивним чудима која су свети чинили мољаху да буду у љубави са самодршцем Стефаном, и не усуђиваху се ништа против његове државе предузимати.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Теодосије, умро 1328, пре 696 година.