Не дичим се

Мило Јововић

Не дичим се благом пустим,
Убога је кеса моја;
Ал' се дичим да сам Србин,
Јуначкога рода, соја.

Моје благо и богатство,
То је ст'јење поносито;
Моја срећа, моја слава,
И копље је убојито.

Нашто мени благо св'јета,
Кад је моја срећа ова,
Да у ст'јењу овом живим
Међу јато соколова?

Што ли злато, што ли бисер;
Слобода је злато моје!
То једино благо Србин
Од вјекова бранио је.

Зато не ћу друге среће;
Не ћу сребра, не ћу злата;
Мјесто тога слобода је
Српском роду с неба дата.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мило Јововић, умро 1916, пре 108 година.

У Бару (Црна Гора), 1894., Мило Јововић, „Словански свет“, број 2., у Трсту, 12. јануара 1895., стр. 15. и „Голуб“, број 4., у Сомбору, 15. фебруабра 1899., стр. 59.