Немања/37

Немања
Писац: Јован Суботић
ЧЕТВРТИ ПРИЗОР

ЧЕТВРТИ ПРИЗОР
Стан код града Звечана.
Немања. Кнез Радивој. Кнез Првослав. Више кнезова.

НЕМАЊА:
Чисто данас другим духом дишем.
О! Ко није леж’о у тамници,
Тај слободу ценити не уме.
Шта ј’ умрети на славном боишту?
То је радост за добра јунака.
С добрим мачем у јуначкој руци
Међу крвне упасти душмане,
Па погледом једне разтерати,
Друге снажном мишцом поваљати,
И у томе удар смртни примит’
Па носит га а неосећати,
И тек онда на душмане пасти,
Кад ти тама овај свет увије,
А већ онај други т’ просијава:
Ко ће жалит’ тако умријети!
Ал’ у мрачној чамити тамници,
По сто пута праштат’ се с животом,
Све надежде своје саранити,
И чекати, с везаним рукама,
Да т’ прекољу к’о друго марвинче...
Ано! То ти заборавит’ нећу!
КНЕЗ ПРВОСЛАВ:
Бог’ме мо’ш јој запалит’ кандило!
Ти из града, а убијца граду:
Неби зора жива те видила.
НЕМАЊА:
Да ли срећно они утекоше?
КНЕЗ ПРВОСЛАВ:
На све стране људе сам разслао,
Сви дочуше, да и бан утечо,
Ал’ му даље у траг не уђоше.
НЕМАЊА:
Бог милостив нека им помогне. —
Колика је сила у душмана?
КНЕЗ РАДИВОЈ:
Са силном се војском приближују,
Ту је света са двадесет страна,
И одеће кроја свакојака.
Ту су Грци, Фрузи, и Мађари,
Ту Нормани, ту су Арбанаси,
Калабрија свој смет амо посла,
Далматински ту су сви зликовци:
Све је ту, што радо гинут’ иде,
Да с’ захрани, ако не погине;
Све, што нема никога од срдца,
Па му ј’ једно мрети ил’ живити,
И што нема куће ни кућишта,
Па отимат’ мора од другога,
Све то тамо листом се скупило.
НЕМАЊА:
А има ли код нас ко са стране?
КНЕЗ РАДИВОЈ:
Крусић води стотину Зећана,
А кнез Трпко толико Дукљана.
НЕМАЊА:
Нешто ми се срдце разиграло,
Све ми с’ чини, зло изпаст’ не може.
Да Бог хтеде, да ме земља нема,
Досада бих већ у небу био;
Из Клобука неби ме вадио,
Да м’ укида данас на Косову!...
Да л’ је сам краљ са војском пошао?
КНЕЗ РАДИВОЈ:
Сви гласници кажу, да је тамо:
Ал’ Владимир са војском управља.
НЕМАЊА:
Владимир је славан војсковођа,
А сабља му страховито сече.
Биће посла за добра јунака.
Каж’те моме дворском свештенику,
Нека држи службу и часове
И вечерње и ноћно бденије
У Звечану, у Ђурђевој цркви.
(К Првославу.)
А ти бојне развијај барјаке,
Па да силну војску покренемо,
И на наше душмане водимо.
Свака војска јесте веселија,
Кад напада, нег кад дочекује.
КНЕЗ ПРВОСЛАВ:
Твој свештеник не нађе те јутрос,
Па замоли мене да ти кажем;
Ноћас му се свети Ђурађ јави,
У оклопу на коњу убојном,
Пак му рече, да ће данас тако
Бојак бити пред твоји јунаци.
НЕМАЊА:
Хвала теби, красни светитељу!
И данас ми хоћеш да помогнеш.
Ид’те таки, па то војсци јав’те,
Да свак знаде, ко га у бој води.
А сад хајдте, у име божије,
И у име светога Ђорђија:
Ко преживи, славно ће живити.
Ко погине, славно ће умрети!
СВИ:
Хајдмо! Хајдмо! Хајдмо!
(Оду.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.