Невјерна љуба Новковића Грује
Вино пије Новковићу Грујо;
Не пије га с ким се вино пије,
Него својом Анђелијом љубои.
Кад се Грујо понапио вина
Пала глава, брез узглавља спава. 5
Кад то виђе Анђелија љуба,
Она скочи на ноге лагане,
Па узимље сукане конопе,
Па савеза своме Груји руке.
Онда оде паши господину: 10
„Ајде, устај, паша господине!
„Па погуби Новковића Грују;
„Ја ћу теби вјерна љуба бити,
„Назвати се млада пашиница!“
Ал говори паша господине: 15
„Бре, не лудуј, Грујанова љубо!
„Не би Грује увaтиле виле;
„Ја камо-ли, да га ја погубим.“
Вели њему љуба Грујанова:
„Бога теби, паша господине! 20
„Лако оћеш Грују погубити;
„Јер ја јесам Грују опојила
„И његове руке савезала.
„Ајде, брже, паша господине!
„Јер се Грујо пробудити може.“ 25
Кад то зачу паша господине,
Он устаје на ноге лагане,
Па он зовну тридесет Турака,
Те одоше двору Грујанову.
Кад су дошли двору Грујанову, 30
Кад виђоше савезана Грују,
Приђе к њему паша господине,
Па му боље попритеже руке.
Онда буди паша господине,
Онда буди Новковића Грују: 35
„Устани-де, Новковићу Грујо!
„Па ми гледај, ђе ћеш погинути!“
Кад с' пробуди Новковићу Грујо
И кад виђе око себе Турке,
Своје б'jеле савезане руке 40
Свом се јаду јунак досјетио,
Дя га изда Анђелија љуба.
Па он моли пашу господина:
„Бога теби, паша господине!
„Немој мене ође погубити 45
„И мојије двора крвавити;
„Већ ме води у гору зелену,
„У гори ми главу отсијеци!“
То је паша за бога примио.
Па одведе Новковића Грују, 50
Одведе га у гору зелену;
С њим одведе Анђелију љубу
И његова нејакога Јову.
Кад су дошли у гору зелену,
Сједе паша ладно вино пити, 55
Са својије тридесет Турака
И невјерном Анђелијом .љубом,
A Грујана свезаше за јелу.
Кад се Турци вина понапише,
Сви поспаше. канда покрепаше. 60
То спазио Новковићу Грујо,
Па он моли Анђелију љубу:
„Бога теби, Анђелија љубо!
„Одр'јеши ми пребијеле руке,
„Да сасјечем по горици Турке; 65
„Вјера моја, теби ништа не ћу!“
Ал' говори Анђелија љуба:
„Мучи, Грујо, ајдучко копиле!
„Ако зовнем пашу господина,
„Maм hе теби одузети главу.“ 70
Кад то зачу Новковићу Грујо,
Он дозивље свог нејаког Јову:
„Ајде, Јово, моје драго чедо!
„Ајде приђи паши господину,
„Не би-л' бог да и срећа од бога, 75
„Да украдеш и сабљу и ноже,
„Да опростиш моје б'jеле руке,
„Да сасјечем по горици Турке!“
Мален Јово мудро учинио:
Привуче се паши господину, 80
Украде му и сабљу и ноже,
Па однесе Новковићу Груји...
Пререзује сукане конопе;
Пореза га по десници руци,
Трже крвца из деснице руке. 85
Кад то виђе нејачак Јоване,
Нагну бјежат' кроз гору зелену;
А још није руку опростио.
На прст га је Грујо дозивао:
„Приђи амо, моје чедо драго. 90
„Ово иде из конопа крвца."
Поврати се нејачак Јоване,
Опет реже сукане конопе;
Више Грујо рукам' претргује,
Него-л' Јово сабљом пререзује. 95
Кад му б'jеле опростио руке,
Иде Грујо, да опроба љубу:
„Анђелијо, драга љубо моја!
„Дај одр'јеши пребијеле руке,
„Да сасјечем по горици Турке; 100
„Вјера моја, теби ништа не ћy!“
Онда скочи Анђелија љуба,
Па 'на иде паши господину:
„Устани се паша господине!
„Ево Грујо ајдучко копиле: 105
„Сву ноћ мени спавати не даде,
„Да му др'јешим пребијеле руке,
„Да он с'jече по горици Турке!“
Кад то зачу паша господине,
Он устаде на ноге лагане; 110
Ал' уз њега ни сабље не има,
Бритке сабе ни оштрога ножа.
Сал се паша јако препануо,
Па он моли Новковића Грују:
Бога теби, Новковићу Грујо! 115
„И тако ти српске вјере тврде!
„Немој моје одузети главе;
„Ено теби б'јела двора мога
„и ено ти пашинице моје!“
За то Грујо ништа и не'aja, 120
Већ његову отсијече главу
И сасјече све по гори Турке.
Кад то виђе Анђелија љуба,
„Стаде б'jежат кроз гору зелену;
За њом лети Новковић Грујо. 125
Кад увати Новковићу Грујо,
Кад увати Анђелију љубу
Црне јој је очи ископао,
Бијеле јој дојке прорезао;
А кроз дојке промолио руке. 130
Пак је одби у гору зелену:
„Ид' невјеро, у гору зелену!
„Кад запјева славуљ тица мала,
„Ти ћеш знати, да је зора права;
„Кад завије у горици вуче, 135
„Ти ћеш знати, да је ноћца тавна.“
Ој, невјеро, ни тебе не било!
Да си добра, ни било те не би.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
