На гробљу (1900)
Изнад мене шуме чемпресове гране.
Старо гробље спава... Ја га тако волим...
Ево опет моје сузе уздрхтане -
Пада, па се љуби са каменом голим.
Овдје ми је сестра... У прољеће једно
С вијенцем љубицâ заспала је она, -
Са купине славуј јецао је чедно
Уз жалосни одјек опроштајних звона...
Ја сам оне часе све крвљу записô
У руине пусте - у то срце боно;
Вал бурнијех дана рану није збрисô -
Ја и сада гледам мртво лице оно.
Срета ме кад поноћ звијезде изведе,
Кад сребрни мјесец у облаку дршће;
На чело ми спусти уснице блиједе,
Љуби ме и води на глухо раскршће...
Збори ми о срећи прекогробног мира:
Гдје је сваки тренут ведар, благодатан,
Гдје је вјечни живот, кô живот лептира,
Слободан, без туге, пун сунца, па златан.
И дуго ми тако шапће призрак тајни;
Ја кроз сузе гледам њено свехло лице,
Док по њеној коси вјетар уздисајни
Лелуја и љуби мртве љубичице...
И смрвљена душа заболи ме јаче,
И процвили срце кô сирота бона:
Ја чујем далеко како славуј плаче
Уз жалосни одјек опроштајних звона...