Наход Мустај-бег
Хасан ага љубу миловаше,
Куд ходаше за руку водаше,
Гдје сјеђаше, на крилу држаше.
Томе нико мани не бијаше,
Већ његова остарјела мајка, 5
Па говори сину Хасан аги:
„Залуду ти твоја вјерна љуба,
Кад ти нема од срца евлада,
Јал је сјеци, јал у воду баци!"
Па се њему на ино не може, 10
Већ он зове брата Мухамеда:
„Хајде, води моју вјерну љубу
Па пос'јеци у зеленој башчи."
Мухамед се кахар учинио,
Па говори својој невјестици: 15
„Опреми се шрто год љепше мореш
А на главу — што држат не мореш
Да идемо у зелену башчу."
Послуша га млада невјестица,
Опремд се што год љепше море, 20
А на главу — што држат' не море,
Па пођоше у зелену башчу.
Кад су били низ бијелу кулу,
Хасан ага лице заклањаше,
А од своје вјеренице љубе, 25
Јер је њему врло жао љубе.
Она оде у зелену башчу
Са дјевером младим Мухамедом.
Доводи је руменој ружици,
Па говори својој невјестици: 30
„Вид', невјесто, румене ружице,
Како се је родом окитила,
Ко невјеста скоро доведена!"
Доводи је црвеној јабуци:
„Вид', невјесито, црвене јабуке, 35
Како се је родом окитила,
Ко невјеста скоро доведена!"
Оштру сабљу бјеше извадио:
„Вид’, невјесто, оштре посјеклице,
Чије ће се крви запојити?" 40
Говори му млада невјестица:
„Богме моје, дјевер Мухамеде,
Халал теби моја крвца била.
Не удри ме по бијелу врату,
Већ ме удри по силлену пасу, 45
Живо ми је чедо под појасом!"
Тад замахну дјевер Мухамеде,
Па удари по зеленои трави.
Два пут се је јунак нагонио,
Оба пута по трави удрио. 50
Трећи пута кад је замахнуо,
Под невјестом чедо заплакало.
А да видиш дјевер Мухамеда,
Оштру сабљу у траву бацио,
Па за своју неву прихватио: 55
Он отпаса трамболоза паса,
Преко поле њега пресјекао —
Једном полом неву утегнуо,
Другом полом то нејако чедо;
Л’јепо му је име надјенуо, 60
Л’јепо име — Наход Мустај-беже,
И унесе у бијеле дворе.
У л’јепо су доба долазили,
Међ’ акшамом и међ' јацијама.
Неву води у своју одају, 65
Прострије јој душек по душеку
И брусали јастук по јастуку,
Повали је на меке душеке.
Још размути од меда шербета,
Па напоји то нејако чедо. 70
Кад у јутра јутро освануло,
Уранила Хасан аге мајка
И шећерли кахву испијала,
Па говори Хасан аги сину:
„Види нашег младог Мухамеда, 75
Како му је жао невјестице,
Па га нема нама у одају."
У то доба злато Мухамеде
Селам назва брату Хасан аги,
А и својој остарјелој мајци, 80
Ал је врло сахтли и кахарли,
Питала га остарјела мајка:
„Што си, Хамо, сахтли и кахарли,
Зар за својом младом невјеслицом,
Што ће млада кад нема евлада?" 85
Кад то чуо злато Мухамеде,
Одмах скочи на ноге лагане,
Па он оде у своју одају.
Проговара остарјела мајка:
„А мој сине, ага Хасан ага, 90
Неко има с њиме у одаја!"
У то цикну то нејако чедо.
Тад полетје ага Хасан ага,
А за њиме остарјела мајка.
На големо чудо ударили: 95
Нева лежи у меку душеку,
Покривена камишли јорганом,
А покрај ње то нејако чедо,
Покривено од злата чаткијом.
Тад полетје ага Хасан ага, 100
Па он паде по меку душеку,
Стаде љубит своју вјему љубу,
Он је љуби међу очи црне.
Попустио своју вјерну љубу,
Па он љуби брата Мухамеда, 105
Баш у лице и у очи црне.
Стара љуби то нејако чедо,
Љубећи га тихо запјевала:
„Богу хвала и данашњем дану,
Кад ја стекох од сина евлада, 110
А евлада наход Мустај бега!"
