Млогостручна невјера
0001 Сви јунаци српски заплакаше
0002 на проклета Вукашина краља
0003 што Уроша свога цара уби
0004 те затрије племе Немањића,
0005 српској слави зло наметну име
0006 и душмане тулит ју научи
0007 за његово врашко умишљење,
0008 сам поштење изгуби најпосље
0009 на Марицу с Турцим’ ратујући
0010 ђе изгуби Србе изабране
0011 и с два брата своју русу главу.
0012 Још се српска слава не угаси,
0013 десница је и брани и гласи!
0014 Но Србима зло зададе више
0015 кад се Вуче Турцим’ придружио
0016 и сву крепост наружио српску,
0017 свога цара издаде султану,
0018 а у Србе деспотом настану,
0019 витезове обрати у робе
0020 да Турчину свом душману служе.
0021 Ал’ ево му вјере у Турчина
0022 како сврши на Вукова сина
0023 по имену Деспотовић-Ђура.
0024 Шћер Марицу узе за царицу,
0025 обрну је себ’ за робињицу,
0026 то му први за издају дари,
0027 па Султану ни то не би доста,
0028 јера власти у Србина оста
0029 но дозивје два Ђурова сина,
0030 обојици очи извадио,
0031 слијепе их Ђуро оправио,
0032 а кад Ђуро ђецу сагледао,
0033 како их је царе даровао,
0034 онда књигу цару оправио,
0035 у књизи му ’вако говорио:
0036 "Султан царе, драги господаре!
0037 Камо хатар Вука баба мога?
0038 Два смо теби добра учињели
0039 што ти нитко није учинио:
0040 издасмо ти Лазарево царство
0041 и Марицу дасмо за царицу,
0042 ти нам даде божу вјеру тврду
0043 да ни хиле учињети нећеш
0044 но да ћемо с тобом друговати,
0045 над Србима ми господовати.
0046 па што си ми ђецу нагрдио?"
0047 Али царе Ђуру одговара:
0048 "Што издасте царство на Косову,
0049 ваше царство а мојему оцу,
0050 то сте себе горе учинили
0051 и под сабљу мене запанули;
0052 што Марицу дасте за царицу,
0053 дали би је од мене грђему;
0054 што сам тебе ђецу нагрдио
0055 и то си ти собом заслужио
0056 кад уфати од Сибиња Јанка
0057 па га пушти те ми га не прати.
0058 Но сам чуо и кажу ми људи
0059 ти да имаш двије вјерне слуге,
0060 првог слугу Змај-Обрчић Рада
0061 и другога ускок Радојицу,
0062 пошљи ми их у Стамбола, Ђуро!"
0063 Каде Ђуру ситна књига дође,
0064 онда цару другу отписује:
0065 "Мене дома Радојице нејма,
0066 отиш’о је Светој Гори нашој
0067 и тамо се покалуђерио,
0068 а Рада ти оправит не могу
0069 јер ме, царе, послушати неће,
0070 ти да дођеш Смедереву моме
0071 не би мог’о уфатити Рада
0072 ни повести силом у Стамбола."
0073 А кад цару таква књига дође,
0074 опет царе Ђуру отписује:
0075 "Копиљане, Деспотовић-Ђуро!
0076 Пошљи мене Змај-Обрчић Рада,
0077 сам ћу наћи ускок Радојицу;
0078 ако ли га оправити нећеш,
0079 ја ћу силну покупити војску,
0080 Смедерево огњем изгорјети,
0081 тебе, Ђуро, жива уфатити,
0082 на муке ти душу извадити."
0083 Каде Ђуру ситна књига дође,
0084 гледа књигу, грозне сузе ваља,
0085 љуто Вука баба кунијаше:
0086 "Бог т’ убио, бабо Бранковићу!
0087 Земља твоје кости изметала,
0088 вјечно мучна твоја душа била
0089 што издаде таста у Косово
0090 и све српске јунаке од моћи
0091 тер их није данас у помоћи,
0092 јер вјерова своме душманину
0093 што не саден мисли затријети
0094 и сву српску славу погасити!"
0095 Ђура гледа проклета Јерина
0096 па је њему ријеч бесједила:
0097 "Што је тебе, Ђуро господаре?
0098 Каква те је жалост обузела,
0099 сузе лијеш, своје лице мијеш?"
0100 Ал’ Јерини Ђуро бесједио:
0101 "О Јерино моја половино!
0102 Јадно ми је да га бог убије,
0103 очи л’ немаш, ол’ њима не гледаш?
0104 Лоша ми је књига допанула
0105 од Стамбола од цара турскога
0106 а нашега зета несретнога
0107 да му пошљем Змај-Обрчић Рада,
0108 ако нећу, погинути хоћу,
0109 Смедерево огњем изгорјети,
0110 а ја Рада оправит не могу,
0111 сам да пође послушат ме неће,
0112 не могу га ни силом послати."
0113 Ал’ Јелена Ђуру проговара:
0114 "Послушај ме, Ђуро господаре!
0115 Ти покупи слуге на вечеру,
0116 ја ћу дати пиво свакојако,
0117 опојићу Змај-Обрчић Рада
0118 и пјану ћу савезати руке,
0119 савезана цару оправити."
0120 Тако Ђуро послуша Јерину
0121 те покупи слуге на вечеру,
0122 Јерина им пиво приносаше
0123 док опоји Змај-Обрчић Рада,
0124 главом паде на трпезу Раде.
0125 Кад то виђе Деспотовић-Ђуро,
0126 исред њега софру одмакнуо,
0127 сам простире мекахна душека,
0128 по душеку опружио Рада,
0129 па отиде на кулу бијелу,
0130 жарке сузе рони и пролива,
0131 а Јерина слуге дозиваше
0132 да савежу Змај-Обрчић Рада,
0133 слуге веле проклетој Јерини:
0134 "Да се Раде јуче преставио,
0135 ми га данас не би дофатили,
0136 а камоли жива свезат смјели."
0137 Таде скочи проклета Јерина
0138 те донесе синџир гвожђе тешко,
0139 заклапа га око грла Раду,
0140 а на ноге гвожђе букагије
0141 и на руке љуте билензуке.
0142 Па кад самну и сунце огрну,
0143 разбуди се Змај-Обрчић Раде
0144 и кад виђе што се учинило,
0145 тешко га је гвожђе освојило,
0146 он се кули до прозора вуче,
0147 те с прозора гледа у стобора
0148 и угледа Деспотовић-Ђура
0149 ђе ј’ два добра коња опремио
0150 и ту сједи сузе пролијева,
0151 ал’ је Раде Ђуру бесједио:
0152 "Господаре,Деспотовић-Ђуро!
0153 Што си мене гвожђем утврдио
0154 када сам ти тако згријешио?"
0155 Ђуро трчи на бијелу кулу,
0156 свуче Рада на дишер-авлију
0157 па га тура на вранца свезана,
0158 ал’ му Раде опет бесједио:
0159 "Кажи мене, Ђуро господаре!
0160 Куд си са мном данас наумио?"
0161 Ђуро рече: Цару у Стамбола."
0162 Пак му рече Змај-Обрчић Раде:
0163 "Господаре Деспотовић Ђуро!
0164 Пушти моје пребијеле руке
0165 да ја узмем од боја оружје,
0166 немој моје изгубит јунаштво,
0167 а дајем ти божу вјеру тврду,
0168 сам ћу с тобом у Стамбола поћи."
0169 Тад’ га пушти Деспотовић-Ђуро,
0170 Раде пође свом бијелу двору,
0171 пред дворе је вранца одјахао,
0172 вјерна му га прифатила слуга,
0173 он изиде на танахну кулу,
0174 обукује дивно одијело:
0175 по тијелу од свиле кошуљу,
0176 по кошуљи љуте панцијере
0177 да му сабља наудит не може,
0178 па по врх њи’ дибу и кадифу,
0179 а на главу самур капу ставја
0180 и за капу тридесет челенаках
0181 које трепте к’о драго камење,
0182 паше сабљу, сподби топузину,
0183 сиде брже низ бијелу кулу,
0184 објеси је о ункашу вранцу,
0185 пак појаха вранца од мејдана,
0186 устурио копље на рамена,
0187 оде двору Деспотовић-Ђура.
0188 Ђуро готов’ коња појахао,
0189 отидоше друмом зеленијем,
0190 а кад цару били у Стамболу,
0191 под диван су коње разјахали,
0192 на ункаше узде устурили,
0193 пуштитше их у дишер-авлију
0194 тер се коњи сами провађају.
0195 Ђуро пође цару на дивана,
0196 за њим иде Змај-Обрчић Раде
0197 и цару се смјерно поклонише
0198 па пред цара у диван стадоше,
0199 цар тад’ рече Деспотовић-Ђуру:
0200 "Камо, Ђуро, Змај-Обрчић Раде?"
0201 Ђуро рече: "Ево, царе, Раде!"
0202 А цар таде Ђуру бесједио:
0203 "Хајд’ не лажи, Деспотовић-Ђуро!
0204 Овоније Змај-Обрчић Раде."
0205 Раде рече цару честитоме:
0206 "Дај ми, царе, стотину Тураках
0207 да идемо у поље широко,
0208 да се мало ш њима поиграмо
0209 да ти познаш Змај-Обрчић Рада."
0210 Али цару друга бит не може
0211 но истури стотину Тураках,
0212 Раде јаше вранца од мејдана,
0213 од оружја ништа не узима
0214 теке бојно копје на рамена
0215 па изиде у поље широко,
0216 а с Турцима кавгу заметнуо,
0217 покрај себе копје положио,
0218 у бојна их седла прибадаше,
0219 а мртве их земљи обараше,
0220 док разагна стотину тураках.
0221 Ал’ то царе гледа са дивана
0222 и Раде се к њему поврнуо,
0223 пред цара је диван учинио,
0224 па је Ђуро цару бесједио:
0225 "Ево, царе, Змај-Обрчић Рада."
0226 Цар је опет Ђуру бесједио:
0227 "Хајд’ не лажи, Деспотовић-Ђуро!
0228 Није ово Змај-Обрчић Раде."
0229 Ал’ је цару Раде говорио:
0230 "Пошљи, царе две стотин’ тураках
0231 да с’ у пољу самном огледају,
0232 па ћеш познат Змај-Обрчић Рада."
0233 Царе пушти у Стамбол телара
0234 те искупи дв’је стотин’ Турака,
0235 изидоше у поље широко
0236 и за њима Змај-Обрчић Раде,
0237 од оружја ништа не узео,
0238 тек у руку топузину тешку,
0239 ћера Турке тамо и овамо,
0240 све их гађа тешком топузином,
0241 млоги мртви по земљи падоше,
0242 а остали грдни утекоше.
0243 И то гледа царе са дивана,
0244 опет Раде на диван изиде,
0245 царе Ђура гледа попријеко:
0246 "Копиљане, Деспотовић-Ђуро!
0247 Није ово Змај-Обрчић Раде,
0248 сад ћу твоју окинути главу!"
0249 Наљути се Змај-Обрчић Раде,
0250 за остру се сабљу дофати
0251 и цару је љуће бесједио:
0252 "Немој карат господара мога,
0253 јер можемо кавгу извадити,
0254 но избери пет стотин’ Тураках,
0255 ђе гођ знадеш у Стамбол јунака,
0256 да се самном пољем поћерају,
0257 а да познаш Змај-Обрчић Рада!"
0258 Царе пушта у Стамбол телала
0259 те покупи пет стотин’ Тураках,
0260 ђегођ знаде коња и јунака,
0261 изидоше у поље пространо,
0262 Раде јаше вранца од мејдана,
0263 све понесе од боја оруже,
0264 па изиде у поље широко,
0265 колико л’ се Раде наљутио,
0266 у Турке је јуриш учинио,
0267 стотину је на копје набио,
0268 а стотину топузом побио,
0269 а стотину сабљом изгубио,
0270 а стотину вранцем погазио
0271 и стотину савезао живе,
0272 пак их води цару на дивану,
0273 пушти вранца, иде на дивана,
0274 не потура свијетла оружја.
0275 Но колик’ се Раде наједио,
0276 за рамо је брке затурио,
0277 саставио самур с веђама,
0278 десну руку на сабљу турио,
0279 прије цара ријеч бесјеидо:
0280 "Позна л’, царе, Змај-Обрчић Рада?!"
0281 Цар је таде Раду бесједио:
0282 "Валах јеси за кога те кажу!
0283 Но нећ’ ли се потурчити, Раде?
0284 Везиром бих тебе учинио,
0285 дао бих ти небројено благо,
0286 у Стамбол ти дворе начинио,
0287 покрај двора цара честитога."
0288 Ал’ је Раде цару бесједио:
0289 "Не бих ти се, царе, потурчио
0290 да ми дадеш твоје царовање!"
0291 Цар аџемски виче на џелата
0292 да Радову посијече главу,
0293 и одиста га изгубит га шћаху,
0294 зашто Раде аџемски не знаше
0295 да злу своме нада с’ испријека,
0296 ал’ ту бјеше ускок Радојица
0297 те бесједи Змај-Обрчевићу:
0298 "Потурчи се, Змај-Обрчић Раде!
0299 И мене су скоро потурчили,
0300 име дали Дели-Радојица,
0301 друго име Ђуро-Папаз-паша,
0302 треће, брате, обрни се за се!"
0303 Кад се Раде натраг обрнуо,
0304 примакли су дванаес’ џелатах,
0305 голе носе пале у рукама,
0306 тад’ и Раде своју сабљу трже
0307 те изгуби дванаес’ џелатах
0308 и до цара дванаес’ везирах,
0309 још хоћаше цара изгубити,
0310 ал’ утече у кавез цаклени,
0311 султаније затворише врата.
0312 Раде Ђура за руку прифати,
0313 изиђоше доље у авлију,
0314 а на добре коње посједоше,
0315 за њим’ иде ускок Радојица,
0316 богом куми: "Не остав’ ме, Раде!"
0317 И њег’ Раде за руку дофати,
0318 за Ђуром га на коња бачио,
0319 пак је остру сабљу повадио,
0320 кроз сокаке јуриш учинио,
0321 кога стиже и главу му диже,
0322 док изиде у поље широко,
0323 а изведе оба друга здраво,
0324 отидоше Смедереву граду,
0325 кад дођоше пред Ђурове дворе,
0326 тад’ је Ђуро Раду бејседио:
0327 "Слуго моја, Змај-Обрчић Раде!
0328 Ми од цара сиђет не смијемо,
0329 да бјежимо граду Дубровнику,
0330 у Млечића, у море дебело."
0331 Ал’ је Раде Ђуру бесједио:
0332 "Иди, бјежи, Бранково кољено,
0333 а да би се из нас истребило!
0334 А ја нећу браћу оставјати,
0335 ни цвијељат моју стару мајку,
0336 но ћу овђе крвцу просипати,
0337 к’о сва браћа моја на Косову!"
0338 Оста Раде, оста Радојица,
0339 сам побјеже Деспотовић Ђуро
0340 са Јерином, име јој погибло,
0341 утекоше мору латинскоме.
0342 Затрло се име Бранковића,
0343 а и ш њиме сва српска несрећа,
0344 тек Србин се мучи на мејдану
0345 да поврати славу некадању.
0346 Па да сте нам здраво, витезови,
0347 све војводе, бани и кнезови!
0348 Ах без књиге свуђ’ је вазда руге,
0349 то да игда, већ познајмо сада,
0350 пак и бољем да с’ надамо када!
