Милан Наранџић/XI
XI
Једно предвече одем с Бранком у један киоск.
Кад онде, а оно седи Бранкова свилокоса, фрајла Ливија, са једним младим, Бранку познатим човеком. Он баца на њу око, она на њега; зарумени се, па се опет чини канда га не познаје. Бранко ју познао, па одма' к њој, ал' она се извињва да јој је мило, ал' да је већ удата и да је за даље поштеди. Бранко пита младог човека: "Је л' тако?" Он каже: "Јесте."
Сад му је већ доста. Одма' изиђе напоље, а ја за њим.
Е, сад помисли само, брате, ова ми је дала реч, шта више заклела се да ће ме дочекати, па видиш шта се стаде."
„Е, шта ћеш! Такве су женеке."
"Ал' је она била још врло млада, невиног срца, па како не би таком простодушију веровао?"
„Е, баш то је зло! Била је млада, па се брзо занела, и брзо опет однела. На њу је само печатлења магновење радило. Онда си јој ти био пред очима, после опет дошао други, па те заборавила."
"Ал' јеси л' видио да баш нема воље ни у разговор се упушћати?"
"Није јој више стало до стари' спомена."
После смо чули како Ливија није ни три године чекала, акамоли пет, и да је од своје воље пошла.
Бранко тек уздане, па тужи се како је свет покварен.
Одсад није више на њу ни гледао кад је прошао поред ње, а она је опет главу од њега окретала.
Распитује за Хермину. Хермина се већ удала, и то за оног истог који је код железнице са каруцама њу дочекао, који је са својим сестрама био на визити код Хермине онда, у недељу, кад се Бранко у кујни с њом разговарао, — онај исти због кога је Хермина отпутовала баш онај дан кад је имао код ње соаре бити. Петар је, сирома', већ давно умро. — Ето друге жалости Бранку.
Једанпут у шетњи наиђемо на госпођу Лауру. Једва смо је познали. Бледа, слаба, канда је из гроба устала. Чујемо да већ доста деце има, ал' господин супруг већ од две године од подагре лежи, и доктори кажу да ће се тешко излечити, но да може још дуго живити, ал' мама теши Лауру да то не може дуго трајати, и да ће она добити још младог мужа.
Ливин супруг нагло умре. Ливија остаде млада удовица. Млоги цилују на њу. Ливија је сад опет рада са Бранком што започети, да за њега пође. Бранко ни да зна, не из освете, но зато што је уважити не може кад је у стању била у својој светој невиности задату реч погазити.
Ливија се на то јако разљути. Оде путовати и каже да ће си таквог младожењу наћи да ће се сваки чудити. И доиста, није прошло неколико месеци, ал' она доведе себи младожењу да се сваки чудио. Леп човек. Прода Ливија што има, па оду. Но наскоро нема ни новаца ни имања, ишчезне љубов, па свилокоса Ливија остави све, то јест растави се од свога и постане бабицом.
Бранко се сад целој ствари горко насмеја.
Једанпут у театру пр'иметим једну красну црнооку фрајлу; око је ватрено да би рајбхелцлу запалити могло. Она једнако на Бранка гледи. Гурнем Бранка да онамо гледне. Кад он онамо, а она тек пусти очи доле па нека тајна милост јој се на образу пролила. Но како Бранко на страну, а она опет овамо стреља. Но мало помало тако се ослободила, да већ није поглед натраг вукла.
Тако је било сутра, тако и прекосутра.
Питам Бранка шта суди о целој ствари. Он рече: "Ил' је нека велика потајна симпатија, ил' је неисказана кокета."
Распитивамо ко је; шта је, — дознамо гди седи са евојом тетком, јер другог нема. Сви је фале да је неко особито створење, да није кокета као што би ко мислио, јер не један гавалер се већ опарио кад се уси -љавао наклоност и поверење задобити.
Опет одемо у театер. Она опет онде, па не скида ц Бранка очи. Бранко се јако чуди.
Бранко сутрадан напише писмо овако:
„Почитајема фрајлице!
Не знам шта да о Вами судим: ил' ми се јављате као анђео хранитељ, или као неки демон, који ће ме тек одсад гонити. Ви сте ме очарали. Ако има од Ваше наклоности што у ствари, ја Вам стојим на располо -жењу, и то Вам изјављујем: да код мене нема сујетни' тежња, но озбиљно мијслим. Ако сте коме срцем об-везани, дајте ми на знање, јер ником у таквој дели -катној ствари нисам рад на пут стати. Очекујући од -говор, остајем . . .
Б ранк о"
Ово писмо ћу ја сад онамо носити. Но, по налогу Бранковом, тек онда ћу га предати кад видкм да је вредно; ако се устезати буде, да га не дам.
Но сад како ћу онамо. Идем да пробам. Прођем поред куће, а она на пенџеру. Ја јој же поклоним; она сс смеши. Видим на капији цедуљу, неки квартир се угздаје. Ја уиутра и одма', без да питам куда, к црно -окој фрајли. Ја извињавам се да сам квартир пофалио, а она не прима за зло. Познавала ме већ из театра. Мало још постојим, ,а она ме понуди сести. То сам једва дочекао.
,,Ви, фрајлице, често у театер идете?"
„Абонирата сам."
,.Па млоге ероберунге правите."
,,Ви се, господине, само шалите."
„Морао би Вас о том уверити."
,,Ал' молим Вас: ко је онај млад човек што увек лоред Вас стоји?"
„Мој добар друг."
„Па откуд је?"
,,Он је одавде недалеко родом, мој земљак, ал' :.тгше година није био ту, нег' бог зна гди по свету; сад педавно је дошао из Париза."
„Одма' сам познала да није сасвим овдашњи, по њсговом држању и свему. Да сам позната, узела би си '*. затцатак код њега добро записана бити."
„Он опет особито чувствује о Вами." „Та, је л' могуће?"
Онда ја извадим ттасмо и предам јој. Каква је то радост биЈга! Пре нег' што ће га отворити, метне га на срце, па онда читај.
Пита ме ко је и шта је Бранко. Кажем јој. Оде у другу собу и пише писмо. Изнесе ми га и преда. Но мало замисли се, па га опет натраг изипгге; каже да хоће што да дода. Пише друго пикшо, и то поквари, једва треће изиђе за руком. Каже ми да је прво пре -терано било, да као непознатом не може сасвим пјто мисли и чувствује у првом писму писати, зато га је прекратила. Ја се и ц тим задовољим. Поклоним се и одем.
Дам Бранку гдасмо. Он га чита:
„Господине!
,,Ако бап! судба хоће ... а оно нек буде што. Узела сам си слободу ... и то по Вашем -шкту .. . писати. Ја гледим да од онога што Ви мислите ништ' не буд^, то јест да други моју руку не добије. Па ако хселргте да. .. наше непознанство избрихпемо.. . стоји Вам на вољи...
Пау лина"
Бранко калзе да ово писмо нема ни репа ни главе. Ја му га тумачим. Кажем му да је тај смисао да она неће ни ц ким да се у удадбу упушћа ако се Бранко 0!брече, и да иде сам оиамо.
Бранко се реши. Кад оиамо, а њему се она сасвим допадне, тако као год и он њој. За неколико дана све је већ било у реду. Бранко јој целу своју судбу пре -поведа. Она јако у том участвује и каже да би сто живота за њета жертвовала и да га је бог донео.
Сад навали Паулина на Бранка да се узмеду. Њему се опет све то набрзо чини. Он хоће да га и она сасвим позна. Каже јој хакав је он; горим се иачини нег' што јесте. Она каже да ће сваку судбу ц њим делити.
Паулина већ нема стрплења. Она ово пише Бранку:
„Бранко,
Доклеће овако наш живот трајати? Ти све оклеваш, а не знаш како ми је. Та не треба ту млого церемоније! Један сат жертвуј, па је свему крај. Ја ти искрено исповедам, ако ово дуже устраје, ја нећу дуго живити, јер и овако ми је горак живот, и нека ме не буде, кад не могу тебе мојим назвати.
Паулина"
Бранко се тада реши и узме Паулину.
Паулина одма' у почетку каже Бранку да њој воздух 1ПКОДИ, да она не може све на једном месту седети. Бранко јој допусти да прази мало „лустрајзе."
У одсуствију супруге наиђе Бранко на неке пакете писама. Морао би и' каквом бакалу на фунту продавати. То су Паулинине корешпонденције.
Врати се супруга. Бракко јој покаже писма. Она одговара да је све те за луде држала, само њега не.
Прође неко време а Паулина се иште на два ме -сеца изван вароши да види економију, јер, вели, без ње ће све пропасти. Допусти јој и то. Паулина ишла је често поред економије на соаре-е.
Један дан дође у руке Бранку једно писмо, му -шком руком писано и а(дресирато на Паулину. Бранко га прочита, па ћути.
Врати се Паулмна. Саошити јој писмо; она ђипи на Бранха и кагке му да је несносан човек, да се она поред њега не сме ни ц ким ни разговарати. Пребаци му Иду и Марију.
Сутрадан Бранко није већ ц Паулином. Уговоре се да се растану.
Бранко је опет сам. Дође к мени и почне ми се тужити:
,,Видиш, Милане, какве сам ти среће! Један идеал ми је сасвим упропашћен. Са Идом и Маријом је тај закопан. Ја не могу више овде остати; жао ми је што сам се враћао. Па и ви међу собом нисте један другом пријатељи. Завист, злоба, себичност једе вас. Зато: збогом, можда навек, идем далеко, далеко! Ласте и
ждралови бићеду ми сапутници; њи' ћете опет видети,
али мене не."
Ја га тешим, но не да си противусловити. Он вели:
"Не знаш како ме боле, вас, моје, овде оставити, ал' шта ћу, и пауку кад покваре паучину, његов халов, а он тражи друго меего; јер кад му млого кваре пау -чину, нестаће је, па неће моћи муве ватати, па ни жи -вити. Но, збогом!"
Сад се Бранко са мном загрли, пољуби, па се опет отме. Ја опет па стиснем к себи, он ме пољуби, па каже: „Ово је за све моје. Фала!" Па ме опет отисне и брзо изиђе.
Док ја за шим, а он се изгуби. Тражим га цео дан; нема га нитде. Тражим га сутра, опет га нема. Бранко је отишао.
Оад опет остаде ја сам. Докле је Бранко ту био, у празно време, или кад мора бити, ишао сам мојој милостивој кузини. Одкако је болесна била ништ' не спомлње о удадби, премда ми све добро чини, јер имам њено потпуно поверење. Ал' шта ми то вреди? Зар ћу увек у некзвесности ж:ивити? — Морам и ја већ што куражно учинити, па ма ме пгга коштало. Просити ју не смем, а знам да без моне не молс^е бити, јер се са -свим на мене навикла,
Но шта ћу сад?
Макар криминал учинио, мор!ам цел постигнути. Светозар ми је десна рука; он је за мене све готооз учинити. Ја му нешто саопштим. Он најпре мисли се, па се после реши. Ми смо нешто велико смислили. Нешто ће страшно изићи. Р1л' ћемо цел докучити, ил' можемо страдати, ил' ћеду нам се сви смејати, а ми руке на очи.
Хоћу криминал да учиним. Сад да видите само шта ће да буде.