Милан Наранџић/X
X
Једно предвече шетам се овамо онамо, кад кога видим — мог Бранка. Сав од сунца испечен, иначе здрав, дивљег изгледа, рекао би' да је међу рисови и лавови живео. Он у мене, а ја у њега гледим.
"Та јеси л' ти, брате Бранко?"
"Та јеси л' ти, брате Милане?"
Можете си мислити како нам је било.
Он је онај исти дан стигао. Питам га гди је био, шта је радио. Он ми на то одговори: да га никад о томе не питам, да он то само за себе задржава, да је задовољан био, ал' дошао је натраг да реч обећану одржи и да види своју браћу и родове, јер га је то вукло натраг, иначе не би натраг дошао, премда је свашта доста преко главе прометнуо. На то уздане и ућути.
Сирома Бранко млого је морао страдати. Њега је туђе сунце јако пекло. На лицу му се видиле борбе преко који је пролазити морао.
Ја сам се јако обрадовао кад сам га видио, ал' само једно ме почело мучити.
Колико сам већ труда положио, да се код милостиве умилим, па све је забадава ако се Бранко покаже. Она ће одма оладнети прама мене.
Питам ја Бранка шта он мисли о милостивој.
Он каже сутра ће посетити своју благодетељку.
Кад сам то чуо, мал' ме шлог није ударио.
Питам га даље, има ли он какове даље намере онде. Каже: „Ни најмање". Он је сасвим на другој стази.
Онда му почнем преповедати све шта се са мном збило одкако се видели нисмо. Кажем му да ми је пун изглед да ћу милостиву за супругу доб'ити. Он каже да ми је просто.
Но то мени још није доста. Само једанпут на сокаку нека га види, па збогом моја срећо.
Замолим га да не иде милостивој; кажем му зашто. Он се насмеје, па обрече. Но још ни то није ми доста. Замолим га да, кад је на сокаку види, да се уклони да га не види. И то ће учинити.
Но сад сам постао тек прави мученик. Већ ујутру рано ја код Бранка, јер се бојим да ће га милостива, без да он хоће, гдигод видети. Тако сад морам увек да сам са Бранком. Кад идемо по сокаци, а ја пазим на све стране, канда од какви' кредитора зазирем, па видим ли издалека какову тек на форму милостиве, а ја вучем Бранка у други сокак. То је доста мучно било за мене кад сам морао тако стражарити Бранка, а он сирома', као какав ариштанац све по заповести мојој чини.
Тако једанпут спазим на близу милостиву. Бранко поред мене иде. Већ смо наблизу били, но насрећу није нас спазила; гледала је на страну на неки машамодски дућан, а ја брзо окрену' Бранка, па кад је поред нас прошла, а ми смо једно другом с леђа били, на ја поклоним се и пређем к њој, а Бранко уклони се.