Мезимица Јања и Селим царевић[1]
Игра коло усред Сарајева
И у колу бановица Марта,
И до Марте јединица Јања.
На Јањи је вење и знамење,
Добар бисер и драго камсње. Шаблон:Стихј
Отуд иде Селим царевићу
На дебелу вранцу виловиту,
На глави му од злата челенка,
За челенком перје од лабуда,
А на перју бисер и камење, Шаблон:Стихј
Те га куцка плећи по долами,
Јошт му копје у десници руци,
На копју му зелена јабука,
За јабуком везена марама,
Трепти пуста кано сунце јарко. Шаблон:Стихј
Стаде коло, па гледа јунака —
Моме гледе Селим-царевића,
Момци млади под њиме коњица,
Удовице коња и јунака,
Деца мала на копју јабуку. Шаблон:Стихј
Ал' беседи Селим-царевићу:
„Играј, коло, ти не гледај у ме,
Нисам дош'о да коло уставим,
Већ сам дош’о гледати дјевојке!
Каква ј' оно у колу дјевојка, Шаблон:Стихј
Што на њози вење и знамење,
Добар бисер и драго камење?
Што је није удавала мајка
Док је нису дојке преузеле?”
Одговара мезимица Јања: Шаблон:Стихј
„Курвин сине, Селим-царевићу,
Што те није оженила мајка
Док те нису преузели брци?”
(АСАНУ, бр. 8552/257, XV, 2, бр. 70).
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg