Марко каже на коме је царство
Састала се четири табора
На убаву на пољу Косову
Код бијеле Самодреже цркве:
Једно табор Вукашина краља,
Друго табор деспота Угљеšе, 5
Треће табор војводе Гојка,
А четврто царевић Уроша.
Цареви се отимљу о царство,
Хоће да се међу се поморе,
Злаћенима да пободу ножи, 10
А не знаду, на коме је царство,
Краљ Вукашин вели: "На мене је!"
Деспот Угљеш: "Није, нег’ на мене!"
Војвод’ Гојко: »Није, нег’ на мене."
Ћути нејак царевић Урошу, 15
Ћути дијете, ништа не бесједи,
Јер не смије од три братијенца,
Братијенца, три Мрњавчевића.
Пише књигу Вукашине краљу.
Пише књигу и шиље чауша 20
До Призрена, града бијелога,
До онога протопоп-Недељка,
Нека дође на Косово равно,
Да он каже на коме је царство:
Он је свијетла цара причестио, 25
Причестио и исповједио,
У њега су књиге староставне.
Пише књигу деспоте Угљеша,
Пише књигу и шиље чауша
До Призрена града бијелога. 30
До онога протопоп-Недељка.
Трећу пише војвода Гојко,
И он шиље огњена чауша;
А четврту царевић Урошу
Пише књигу и шиље чауша. 35
Сва четири ситне књиге пишу,
И пошиљу огњене чауше,
Све потајно један од другога.
Састаше се четири чауша
У Призрену граду бијеломе, 40
Код дворова протопоп-Недељка;
Али прота дома не бијаше
Но у цркви бијеше на јутрењи,
На јутрењи и на летурђији.
Кол’ко с’ силни огњени чауши, 45
Колико су силни од силнијех.
Те не кћеше коње одјахати,
Но у цркву коње нагонише,
Потегоше племените канџије,
Ударају протопоп-Недељка: 50
"Брже хајде, протопоп Недељко.
Брже хајде на Косово равно,
Да ти кажеш, на коме је царство;
Ти си свијетлог цара причестио,
Причестио и исповиједио, 55
У тебе су књиге староставне;
Ја л' ћеш сада изгубити главу."
Сузе рони протопоп-Недељко,
Сузе рони, па њима говори:
"Одбијте се, силни од силнијех, 60
Док у цркви закон савршимо,
Знати ће се, на коме је царство."
Тако су се они узмакнули.
А кад закон божји савршише,
Изљегоше пред бијелу цркву. 65
Тад говори протопоп-Недељко:
"Дјецо моја, четири чауша!
Ја сам свијетла цара причестио,
Причестио и исповиједио,
Ал га нисам питао за царство, 70
Већ за гријехе, што је сагријешио;
Но идите у Прилипа града
До дворова Краљевића Марка,
А до Марка, до мојега ђака:
Код мене је књигу научио, 75
Код цара је Марко писар био,
У њега су књиге староставне,
И он знаде, на коме је царство.
Ви зовите на Косово Марка,
Јер се Марко не боји никога, 80
Разма једног Бога истинога."
Отидоше четири чауша.
Отидоше ка Прилипу граду,
Бијелу двору Краљевића Марка.
Кад су били пред бијеле дворе, 85
Ударише звекиром на врата.
То зачула Јевросима мајка,
Па дозива свога синка Марка:
"Сине Марко, моје чедо драго!
Тко удара звекиром на врата? 90
Баш ка’ да су бабови чауши."
Уста Марко те отвори врата,
Чауши се поклонише Марку:
"Божја т’ помоћ, господару Марко!"
А Марко их омилова руком: 95
"Добро дошли, моја дјецо драга!
Јесу л’ здраво Србији витезови,
И честити цареви и краљи?"
Чауши се смјерно поклонише:
"Господару, Краљевићу Марко! 100
Све је здраво, али није мирно.
Господа се тешко завадила.
На косову пољу широкоме
Код бијеле Самодреже цркве,
И они се отимљу о царство, 105
Међу се се хоће да поморе,
Злаћенима да пободу ножи,
А не знаду, на коме је царство.
Тебе зову на Косово равно,
Да им кажеш, на коме је царство." 110
Оде Марко у господске дворе,
Пак дозива Јевросиму мајку:
"Јевросима, моја мила мајко,
Господа се јесу завадила,
На Косову пољу широкоме 115
Код бијеле Самодреже цркве,
И они се отимљу о царство,
Међу се се хоће да поморе,
Злаћенима да пободу ножи,
А не знаду, на коме је царство; 120
Мене зову на поље Косово,
Да им кажем, на коме је царство."
Кол’ко Марко тежио на правду,
Тол’ко моли Јевросима мајка:
"Марко сине, једини у мајке, 125
Не била ти моја храна клета,
Немој, сине, говорити криво
Ни по бабу, ни по стричевима,
Већ по правди Бога истинога;
Немој сине, изгубити душе; 130
Боље ти је изгубити главу,
Него своју огријешити душу!
Узе Марко књиге староставне,
Па опреми себе и Шарина,
Шарину се на рамена баци, 135
Отидоше у Косово равно.
Кад су били краљеву шатору,
Рече таде Вукашине краље:
"Благо мене до Бога милога!
Ето мене мога сина Марка, 140
Он ће казат, на мене је царство,
Од оца ће останути сину."
Марко слуша, ништа не говори,
На шатора не окреће главу.
Кад га видје Угљеша војвода, 145
Тад Угљеша ријеч говорио:
"Благо мене, ето ми синовца,
Он ће казат, на мене је царство:
Кажи, Марко, на мене је царство,
Оба ћемо братски царевати." 150
Шути Марко, ништа не бесједи,
На шатора не окреће главу.
Кад га видје војвода Гојко,
Таде Гојко ријеч говорио:
"Благо мене, ето ми синовца, 155
Он ће казат, на мене је царство.
Кад је Марко још нејачак био,
Ја сам Марка врло миловао,
У свилена њедра увијао,
Кано красну од злата јабуку! 160
Кад сам гође на коњу ходио,
Све сам Марка са собом водио.
Кажи, Марко, на мене је царство,
Ти ћеш, Марко, први царовати,
А ја ћу ти бити до кољена." 165
Шути Марко, ништа не говори,
На шатора не окреће главу,
Право оде бијелу шатору,
Ка шатору нејака Уроша.
Догна Шарца цару до шатора, 170
Ондје Марко Шарца одсједнуо.
Кад га видје нејаки Урошу,
Лако скочи са свил’на душека,
Лако скочи, паке проговори:
"Благо мене, ето мога кума. 175
Ето кума Краљевића Марка,
Он ће казат, на коме је царство."
Руке шире, у грла се грле,
У бијело цјеливају лице,
За јуначко питају се здравље, 180
Па сједоше на свил’на душека.
Тако мало вријеме постојало,
Данак прође, тавна ноћца дође.
Кад у јутро јутро освануло.
И пред црквом звона ударише, 185
Сва господа дошла на јутрење,
У цркви су службу савршили,
Изљегоше из бијеле цркве,
У столове пред цркву сједоше,
Шећер ију, а ракију пију. 190
Марко, узе књиге староставне,
Књиге гледа, а говори Марко:
»А мој бабо, Вукашине краљу,
Мало л’ ти је твоје краљевине?
Мало л‘ ти је? остала ти пуста! 200
Већ с’ о туђе отимате царство.
А ти стриче, деспоте Угљеша,
Мало л’ ти је деспотства твојега?
Мало л' ти је? остало ти пусто!
Већ с’ о туђе отимате царство. 205
А ти стриче, војевода Гојко,
Мало л' ти је? војводства твојега?
Мало л' ти је? остало ти пусто!
Већ с’ о туђе отимате царство.
Видите ли, Бог вас не видио! 210
Књига каже на Урошу царство,
Од оца је остануло сину,
Дјетету је од кољена царство,
Њему царство царе заручио
На самрти, кад је починуо." 215
Кад то зачу Вукашине краљу,
Скочи краљу од земље на ноге,
Па потрже злаћена ханџара,
Да убоде свога сина Марка.
Бјежи Марко испред родитеља, 220
Јер се њему, брате, не пристоји,
Са својим се бити родитељем.
Бјежи Марко, а тјера га краљу:
Док су три пут коло саставили
Око бијеле Самодреже цркве, 225
Готово га бјеше сустигао,
Ал’ из цркве нешто проговара:
"Бјеж’ у цркву, Краљевићу Марко,
Видиш, гдје ћеш данас погинути,
Погинути од свог родитеља, 230
А за правду Бога истинога!"
Црквена се отворише врата,
Марко бјежи у бијелу цркву,
За њиме се врата затворила.
Краљ допаде на црквена врата, 235
По диреку удари ханџаром,
Из дирека крвца покапала,
Тад се краље био покајао,
Те је ријеч био говорио:
"Леле мене до Бога једнога, 240
Гдје погубих свога сина Марка!"
Ал' из цркве нешто проговара:
"А чујеш ли, Вукашине краље,
Ти нијеси посјекао Марка,
Већ посијече Божјега анђела!" 245
На Марка је врло жао краљу.
Те га љуто куне и проклиње:
"Сине Марко, да те Бог убије!
Ти немао гроба ни порода!
И да би ти душа не испала, 250
Док турскога цара не дворио!"
Краљ га куне, цар га благосиља
"Куме Марко, Бог ти помогао!
Твоје лице свијетло на дивану!
Твоја сабља сјекла на мејдану! 255
Нада те се не нашло јунака!
Име ти се свуда спомињало,
Док је сунца и док је мјесеца!"
Што су рекли, тако му се стекло.
