Мало Српче

Мило Јововић

Још сам д'јете, па не могу
Припасати сабљу бритку,
Са којом је крвну битку
Похађао отац мој.

Још сам д'јете, па не могу
Пуцат грома-џевердана
Са којим је он обара,
Душманине у љут бој.

Још сам д'јете, па не могу
На Косово да полетим,
Прадједове да осветим,
Што одавно тамо гњу.

Још сам д'јете, па не могу
Да послужим своме роду;
Да се борим за слободу,
За најљепшу славу ту.

Али, али, кад порастем,
Кад ми рука стече снагу,
Знаћу и ја клетом врагу
Показати оштри мал.

Знаћу и ја да полетим
И раширим крила лака,
Гдје је српском царству рака,
Гдје с' још чује српски плач.

Још сам д'јете, ал' до скора
Развићу се снагом мушком,
Па очевом сабљом, пушком,
Бранити ћу завичај.

Жалит' не ћу крвцу лити,
За част миле домовине,
Зрак слободе да јој сине
И да ропству буде крај.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мило Јововић, умро 1916, пре 108 година.

Бар (Црна Гора), 1897., Мило Јововић, „Голуб“, број 8., у Сомбору, 15. априла 1898., стр. 118.