МОЈА ДРАГА...
Моја драга цветак беше
У баштици мог живота,
Негда пуна и богата,
Сада празна и сирота.
„Ао лепо моје цвеће!“
— Ја се цветку исповеда —
С тебе су ми очи мутне,
И ланита с тебе бледа.
Бона душа, врело срце,
Па и лепо српско име, —
Све је, све је, све је твоје
Само реци, хоћеш ли ме?“
Од уздаха — тија ветра
Цвет се љуљну, па ми вели:
„Моја душа за те гине,
Моја душа тебе жели!“
Ја се сагну, да узберем
Диван цветак рујне боје,
Ал' из цветка змија скочи,
Те уједе срце моје.
Ал' ево ти лаке виле
К'о анђелак рујна стида;
Па лепота бела вила
Ране стаде, да ми вида.
И зави ми љуте ране
Загоркиња вила млада,
Завила је срце моје
Завојкама лепог нада.
„Ао вило моја лепа!
Зла си мени дала лека;
Од тог лека не ће моћи
Пући срце у менека!“