Лукреција или Тројо/19
| ←Шена прва | Лукреција или Тројо Писац: Непознати аутор Шена друга |
Шена трећа→ |
Елена: Све ми је срце [угрнуло и] испало чујући с фуњестре плач. Да се није што догодило мому Џану? Није моје срце традитур. Нути Тројо и онога другога који грозно плачу. Ајмех, сва сам утрнула од страха и болјести. Ах, несрећнице! Сад се кајеш кад видиш да се деспет што сам друзијема чинила изврће врху мене! Госпару Тројо, зашто плачеш? Реци ми, не таји, ер ме је страх да мене не устока плакат веће него [вас].
Тројо: [Боље] да је, јадна, и [она] умрла!
Доктур: Џано ти је умро, и није га жива.
Елена: Џано мој умро? Јаох, дје, како? Реци ми, да и ја, несрећница недостојна живјет, умрем, пачек пукнем од болјести.
Доктур: Џано, будући се десперо за његовом вјереницом, зазво је мене и Ждера, а ми, не знајући што хоће од нас, одвео нас је на страну у улицу, пак се распео и одкрио прси, и говорио: „Погледајте овди уписано име моје Лукреције!” Пак се замлатио стилетом и по мртав на тле.
Елена: Ајмех, синко! И умро је ончас?
Доктур: Ончас. Ма је прије реко: „Реци мојој мајци да ми се она учинила убит! И реци мому оцу да ми прости! И реците госпару Троју да има пацијенцу! И реците мојој Лукрецији да сам је контенто.” И тада је умро [на] руками у Ждера.
Елена: Болјести најгорчија, што ме не прикинеш? Што ћу живјет, проклета да сам?! Проклет час и ура кад сам се родила, земља кости ми измећала, и оној вјештичини која ме научила ове маџије! Госпару Тројо, ја сам била она мати, пачек она срда немила која сам с маџијом привратила памет твојој ћери, складној и вриједној дјевојчици, и узроковала и моју и твоју поразу. Узми стилет и дигни ми живог! Освети мога сина и твоју ћер, и једнога и другога оца. Није достојна веће живјети ова пепељука.
Тројо: Ово је други посо! Тот си ти мојој ћери узрок да се овако пом[а]мила?! И ово обазнах!
Доктур: Фермај се! Ето Ждеро носи мртва Џана. И ја ћу поћ за не гледат. Ово компасиони! [Иде.].
Референце
уреди
