Лов Краљевића Марка на Ђурђево
У лов рани Краљевићу Марко.
Прво сунца на светога Ђурђа.
Свети Ђурађ у недјељу младу;
Нит’ с умио нит' Богу молио,
Бритку своју сабљу повадио. 5
Узе Марко хрте и обгаре.
И понесе сиве соколове.
Кад је доша до горице црне,
Хрте шаље испод горе црне;
А соколе поврх горе црне; 10
Хрти лају и обгари вичу.
Стоји клика сивих соколова.
Кад то чуо Краљевићу Марко,
Он узимље тешку топузину,
А загрће.мрку медједину, 15
На Шарцу се заокрета Марко,
Мисли Марко. жалосна му мајка,
Да терају хрти мрка вука.
Не терају хрти мрка вука,
Но терају змију крилашицу 20
Од шет криИа, од четири главе.
Под коња је долетјела Марку,
Па приону Марку уз кољено.
Све уттну Марково кољено,
Да обранл змију крилашицу: 25
Он се хвати за бритку ту ћорду
Утрну му рука до рамена.
Она с' сави око врата Марку,
Па му гледа међу очи цме.
Тешка змија, још је тежи Марко. 30
Лети Марко двору бјеломе,
Пред двором је Вукашине краљу.
Па говори Краљевићу Марко:
„О мој бабо, Вукашине краљу,
Погледајте сина Марка свога, 35
Какав ти је ловак уловио,
Прво сунца на светога Ђурђа,
Свети Ђурађ у недјељу младу,
Нит' с умио нит' с Богу молио,
Од бедрице ћорду повадио.“ 40
Краљ прискочи и отвори врата.
Куд му втдје змију око врата,
Краљ побјеже у бијелу кулу,
Јер не може гледат од жалости
Свога сина Краљевића Марка. 45
Марко вели својој старој мајци:
„О старице, стара моја мајко,
Отвори ми бијелој кули врата,
И отворл кане и дућане,
И отвори зелену авлију!“ 50
Мајка скочи и отвори врата.
Кад му видје змију око врата,
Брже боље затворила врата,
Јер не море гледат од жалости
Свога слна Краљевића Марка. 55
Он дозивље сестру Јеросиму:
„Ој бора ти, сестро Јеросима,
Отвор’де ми бијелој кули врата,
И отвори кане и дућане,
И отвори зелену авлију. 60
Па 'ш видјети Марка брата свога,
Какав ти је ловак уловио,
Прво сунца на светога Ђурђа,
Свети Ђурађ у младу недељу
Нит' с' умло нлт' Богу молио, 65
Од бедрице ћорду повадио!“
Скочи сека и отвори врута.
Кад му видје змију око врата,
Брже боље затворила врата,
Јер не може гледат од жалости, 70
Свога брата Краљевића Марка.
А кад видје Краљевићу Марко,
Да он нема већ од рода свога,
Тко би њему отворио врата,
Грозне сузе Марко пролијева, 75
И дозивље љубу Анђелију:
„Анђелија, моја љубо вјерна,
Изнес'де ми два нејака сина,
Да их видим за живота своига!“
Кад га чула љуба Анђелија, 80
Изнесе му два нејака сина,
Па говори змији крилашици:
„О змијице. по Богу сестрице,
О сестрим те младом недјељицом,
Пусти, змијо, мог јунака Марка, 85
Што ће његва два нејака сина!“
Сађе змија у траву зелену,
Па из траве змија проговара:
„Анђелија, о љубо Маркова,
Ја нијесам змија крилашица, 90
Већ ја јесам млада недјељица.
Свјетуј љубо, свог јунака Марка,
Да не рани у лов у недјељу
Прије нег с' умије и Богу помоли.
Да ти видиш мојих грдних рана, 95
Што је мене Марко изгрдио
Све ранећи у лов у недјељу“
Бијело јој је лице показала,
Све јој бијело лице изгрђено.
„Ово ј' мене Марко Изгрдио, 100
Кад подрани у лов у недјељу,
Нит' с' умије нит' Богу помоли,
Ван потегне ћорду од бедрице,
И бијело мени грди лице.
Да ме нлси, љубо, посестрила, 105
Ја бих била Марка погубила.“
Оде змија у траву зелену;
Није змија, ван млада недјеља.
Дотада је Краљевићу Марко
Он славио светога Нлколу, 110
А отада Краљевићу Марко
Он не слави светога Нлколе,
Већ он слави светитеља Ђурђа.
Из збирке Луке Марјановића. У „Драгољубу“ VI теч.
