Лихварка/40

ЧИН III

ПОЈАВА VII

ПОЈАВА VII

ПАВЛЕ (долази): Они су! Срећо, ти си на мојој страни!
(Улазе Антоније и Јован носећи Савићку.)
ЈОВАН: Не плаши се љепојко, Павле те очекује, ми те њему водимо.
ПАВЛЕ (притрчи јој): Сад си моја! Нико те отети не може!
САВИЋКА (с изненађеним усхитом): Павле!? О, Боже! То је дакле по твојој наредби било!?
ПАВЛЕ (убезекнут устукне): А... а... а!
АНТОНИЈЕ (Павлу): Хеј, философе, шта мудрујеш сад? Загрли своју невјесту!
САВИЋКА: Мој мили Павле! Сад видим да сам погријешила, што повјеровах оној маторој будали! Оном глупом Ставру! Хтио си дакле да ме од саме себе украдеш? Хеј, та још једну облигацију спалила бих за тебе! Павле, мили Павле!
ПАВЛЕ (у загрљају преко њених рамена): Несретници, та ово није она!
ЈОВАН: Шта-а?
АНТОНИЈЕ: А јао!
САВИЋКА: Шта рече то?
ПАВЛЕ (збуњено): Ништа, ништа! Рекох им хвала!
САВИЋКА (пустив га из загрљаја): Лоло несретна! Дакле да ме украдеш баш онако, као лопов касу, је л’?
ПАВЛЕ: Та да... Као лопов касу! (За себе.) До бијеса, и то би ми боље годило, него што сам тебе украо.
САВИЋКА: Како си нестрпељив! Тако неприправљена да се вјенчам! Али хајд, шта то мари; над нашим главама оплела је љубав ружичне вијенце, љепши ми не требају.
АНТОНИЈЕ (на страни Јовану): Кад би могли да се вратимо, те да Јелу доведемо.
СТАВРЕ (с поља): Овамо, госпођице, овамо; они су нам у рукама!
САВИЋКА: Сиромах Ставре, пошао у помоћ. Мисли, да су ме разбојници одвукли.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.