Лахан/28
4.
МНОГИ ГРАЂАНИ ступе, МАРИЈА
ПРВИ ГРАЂАНИН: А, ево госпође царице!
ДРУГИ ГРАЂАНИН: Ми се клањамо високом ти царству.
ПРВИ ГРАЂАНИН: А где ти је кљака? Њега уредише.
ТРЕЋИ ГРАЂАНИН: Шкода, усану извор, па сад нема више крви.
ПРВИ ГРАЂАНИН: Е, нема да! Да видимо каква је крв из царскога гркљана. Јамачно је лепша него у нас.
ДРУГИ ГРАЂАНИН: Црвенија на сваки начин, јер се гојила крвљу невиних људи.
МАРИЈА: Добри грађани . . .
ДРУГИ ГРАЂАНИН: Ћути! То је и било зло, што смо добри. (Замахује мачем) Хоћу ли овако?
МАРИЈА (клекне): Не, ако Бога знаш!
ПРВИ ГРАЂАНИН: Тврдо, сурово срце! Та отоич тако пред тобом клечаше један невин човек, па опрости л' му? Какво ти беше срце, кад се пред тобом превијао, Бога препињао и молио, да му се на децу смилујеш. Шта се превијаш, скотска душо? Кад ти смрт беше пријатна, дочекај је и сама.
МАРИЈА: Милости!
ПРВИ ГРАЂАНИН: Човек мора да се згрози на сав свет. Ова прождрљива зверка целог свог живота није знала шта је милост, и сад је од једанпут научи. — Милости, скотино, милости тражиш; од кога? Којима беше крвопија и рис. Нема ти милости! (Замахне).
ТРЕЋИ ГРАЂАНИН (ухвати га за руку): Стани! Хоћеш ли у један час да свршиш с њоме? То она не заслужује. Кап по кап нека срче горчину, докле јој се душа не осуши, па онда је пошљи ђаволу, откуда је дошла.
ПРВИ ГРАЂАНИН: Право кажеш. Смрт није казна, него муке, које треба да поднесе. Шта ћемо с њоме?
ТРЕЋИ ГРАЂАНИН (отури га): Бежи, болан, не видиш ли да је овде царица! (Подигне Марију са земље, но у том јој раздере хаљину). Опрости, високо ти царство,^ но знаш, како вели Свето писмо: разделиша ризи моја себе. — А гле, скоро ће доћи цар, а царица без порфире. Нема л' ту какве поњаве, или ћилима? Рђави поданици! Право је имала, што вас је клала.
ПРВИ ГРАЂАНИН: Опрости протовистару, одмах ће бити. (Отиде и донесе једну издрту асуру). Ова порфира баш сад стиже од преко мора.
ТРЕЋИ ГРАЂАНИН (рашири је): Врло лепа, удесна а и лака. (Заогрне је, па асуру спреда узицом веже). Сад ће се и цар у њу заљубити.
СВИ: Живела царица!
ДРУГИ ГРАЂАНИН: Још јој венац требаше.
ТРЕЋИ ГРАЂАНИН: Ваљда ће бити ту гдегод бела лука.
СВИ (пљескају): Право, право!
ДРУГИ ГРАЂАНИН: Е, кад не седи на престолу.
ТРЕЋИ ГРАЂАНИН: Хоће ли згодан бити магарац?
ДРУГИ ГРАЂАНИН: Магарац је мален, него камила.
МНОГИ ГЛАСОВИ: Магарац, магарац!
ПРВИ ГРАЂАНИН: Доста, браћо, долази нам нови цар.
ТРЕЋИ ГРАЂАНИН: Сви пред њега и молите га да дође, да посети своју царицу. (Остали посуктају напоље).
ТРЕЋИ ГРАЂАНИН (Марији): Залуду! Нити има магарца, ни камиле. Али царица мора да седи на престолу. (Узме једну велику столицу и посади је). Не бој се ништа, кад те види цар овако убрађену, таки ће те пољубити. (Чују се гласови: живео цар!) Видиш, баш сад распитује за тебе.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|