Лахан/29
5.
ЛАХАН, војводе, грађани, пређашњи
ТРЕЋИ ГРАЂАНИН: Ево, светли царе, наше преузвишене царице.
ЛАХАН: Нашто овакова шала са женском особом?
ЈЕДАН ГРАЂАНИН: Да зна како ће људе мучити.
ЛАХАН: Добро, али овако поступајући сами себе срамотимо. Нека јој се скину те накараде. (Скину јој асуру).
МАРИЈА: Високи јуначе, није бадава твоје име пронесено.
ЕЛТИМИР: Штета, што ти не допаде у руке.
НЕШКО: Тек би онда цар познао шта је злоба женска.
ЛАХАН (који је једнако у њу гледао, за себе): Какво лепо лице, и каква гадна душа!
ЕЛТИМИР: Светли царе! Ова је причинила сву несрећу у земљи; сад је време да достојну прими казну.
ЛАХАН: Каква казна да је постигне?
СВИ: Смрт.
ЛАХАН: Без суда?
ЕЛТИМИР: Ми смо јој судије.
ЛАХАН: Мимо закона неће код нас ништа бити. Она је од царске крви. Водите је у оближњу собу и нек се стража постави, докле сав народ на скупштини не изрекне: шта с њоме да буде. (Марију одведу, чује се мумлање међу присуствујућима). Бугари! Вама је познато, да ја нисам силом тежио за достојинством царским, нит' је друга моја жеља била до остати прави, слободан грађанин у срећној земљи Бугарској. ¬Но Константин Теша умре и војска ме нуди да се царства примим. Царевати није никаква срећа; зато ако се кајете, ил' ако није свима по вољи, нека се слободно изразе, и ја ћу се опет вратити у моју срећну пустињу из које сам дош'о.
НЕШКО: Не, сине Јасенов, ти нас беде избави. Коме би и по наследству и по заслузи и разуму праведније могла припасти круна, него теби? Прими дакле, што ти сва земља с благословом даје, и носи је на дику и утеху нашу.
СВИ: Живео цар Лахан, срећан био и надмоћан!
ЛАХАН: Ко устреба заштите, нека се мени обрати; који правице тражи против насилија, против злочинства, код мене ће је наћи. Али који законе преступи, заповести моје пренебрегне, мир и поредак наруши, боље нек' се сели из земље. Ако вам се љуби ово, а ви за мном у цркву.
СВИ: Живео цар Лахан! (Одлазе сви осим Богора и Елтимира).
БОГОР: Шта си заћутао, кнеже?
ЕЛТИМИР: Не ваља, мути човек.
БОГОР: Е, шта ћеш му!
ЕЛТИМИР: Толико страдасмо и злопатисмо, па сад — оној, која је томе узрок, ништа; него чекај сабор. Чудо, како јој није предао царство.
БОГОР: Најпосле ће и то бити.
ЕЛТИМИР: Бога ми, да се то догоди — једанпут се живи.
БОГОР: Он њено лукавство не познаје, па нек' јој мало попусти, остаде у земљи.
ЕЛТИМИР: А, треба повести озбиљну реч. Ил' она, ил' ми.
БОГОР: Тако и ја велим.
ЕЛТИМИР: Да смо одмах и с Константином почели, као што је требало, не би ни дошла ствар дотле. Него сваки себи, а она над свима. Хајде са мном. (Одлазе).
|