Lahan/29
5.
LAHAN, vojvode, građani, pređašnji
TREĆI GRAĐANIN: Evo, svetli care, naše preuzvišene carice.
LAHAN: Našto ovakova šala sa ženskom osobom?
JEDAN GRAĐANIN: Da zna kako će ljude mučiti.
LAHAN: Dobro, ali ovako postupajući sami sebe sramotimo. Neka joj se skinu te nakarade. (Skinu joj asuru).
MARIJA: Visoki junače, nije badava tvoje ime proneseno.
ELTIMIR: Šteta, što ti ne dopade u ruke.
NEŠKO: Tek bi onda car poznao šta je zloba ženska.
LAHAN (koji je jednako u nju gledao, za sebe): Kakvo lepo lice, i kakva gadna duša!
ELTIMIR: Svetli care! Ova je pričinila svu nesreću u zemlji; sad je vreme da dostojnu primi kaznu.
LAHAN: Kakva kazna da je postigne?
SVI: Smrt.
LAHAN: Bez suda?
ELTIMIR: Mi smo joj sudije.
LAHAN: Mimo zakona neće kod nas ništa biti. Ona je od carske krvi. Vodite je u obližnju sobu i nek se straža postavi, dokle sav narod na skupštini ne izrekne: šta s njome da bude. (Mariju odvedu, čuje se mumlanje među prisustvujućima). Bugari! Vama je poznato, da ja nisam silom težio za dostojinstvom carskim, nit' je druga moja želja bila do ostati pravi, slobodan građanin u srećnoj zemlji Bugarskoj. ¬No Konstantin Teša umre i vojska me nudi da se carstva primim. Carevati nije nikakva sreća; zato ako se kajete, il' ako nije svima po volji, neka se slobodno izraze, i ja ću se opet vratiti u moju srećnu pustinju iz koje sam doš'o.
NEŠKO: Ne, sine Jasenov, ti nas bede izbavi. Kome bi i po nasledstvu i po zasluzi i razumu pravednije mogla pripasti kruna, nego tebi? Primi dakle, što ti sva zemlja s blagoslovom daje, i nosi je na diku i utehu našu.
SVI: Živeo car Lahan, srećan bio i nadmoćan!
LAHAN: Ko ustreba zaštite, neka se meni obrati; koji pravice traži protiv nasilija, protiv zločinstva, kod mene će je naći. Ali koji zakone prestupi, zapovesti moje prenebregne, mir i poredak naruši, bolje nek' se seli iz zemlje. Ako vam se ljubi ovo, a vi za mnom u crkvu.
SVI: Živeo car Lahan! (Odlaze svi osim Bogora i Eltimira).
BOGOR: Šta si zaćutao, kneže?
ELTIMIR: Ne valja, muti čovek.
BOGOR: E, šta ćeš mu!
ELTIMIR: Toliko stradasmo i zlopatismo, pa sad — onoj, koja je tome uzrok, ništa; nego čekaj sabor. Čudo, kako joj nije predao carstvo.
BOGOR: Najposle će i to biti.
ELTIMIR: Boga mi, da se to dogodi — jedanput se živi.
BOGOR: On njeno lukavstvo ne poznaje, pa nek' joj malo popusti, ostade u zemlji.
ELTIMIR: A, treba povesti ozbiljnu reč. Il' ona, il' mi.
BOGOR: Tako i ja velim.
ELTIMIR: Da smo odmah i s Konstantinom počeli, kao što je trebalo, ne bi ni došla stvar dotle. Nego svaki sebi, a ona nad svima. Hajde sa mnom. (Odlaze).
|