Лахан/19
3.
БОГОР, пређашњи
НЕШКО: Имаш ли ми још штогод наручивати?
ЛАХАН: Да брзо, што ти је вељено, извршиш.
НЕШКО (за себе): Страшна човека, кад се разљути. (Одлази).
ЛАХАН: Шта ти доносиш, војвода Богоре?
БОГОР: Један улак донесе ово писмо. (Преда му).
ЛАХАН (отвори и чита): Дакле сам погодио.
БОГОР: Шта, царевићу?
ЛАХАН: Цар грчки заиста се указао с војском на нашој граници.
БОГОР: Има ли сојуза појав му с нашим движенијем?
ЛАХАН: Ја тако мислим. (Замисли се).
Богор (после кратке почивке). Ово може бити за нас опасно.
ЛАХАН (не пазећи на њега): Брзина је највећи победоносац. Мијајло, после рата копљем у трње.
БОГОР: Немамо ли се чега отуд бојати?
ЛАХАН: Мијајла Палеолога не познајем лично, но колико нас његова досадашња дела уче, он је лукав, али нерешителан; што је јуче предузео, данас је покварио; све пита, мало слуша, много хоће, више почиње, а ништа не свршује. Од таковог човека немамо се много бојати. Он је ујак Марији, али чувства за сродство нема; није ли поред Марије обећао био Теши Месемврију и друге градове, па није реч одржао?
БОГОР: Откуд дакле да се сад појави?
ЛАХАН: То је лако погодити. Грци имају градове близу нас. И најпростији владатељ зна, да треба границу чувати, како се метеж у суседној држави појави. Ово је главни повод Палеологу. Но по његовој нарави он и друго што тражи. Веровно је да га је Теша у помоћ позвао. Он њему не може бити пријатељ, зашто народи нису између себе пријатељи. Тражиће пак отуда корист, а како је од нарави непостојан и нерешителан, тумараће и овамо и онамо док се и ствар не сврши.
БОГОР: Па онда?
ЛАХАН: Тражиће што друго, као обично непостојани људи, јер све би желели радити.
БОГОР: Краљушо, не зову те бадава пастири пророком, нити је басна, да се са свецима договараш, кад тамо умеш свашта предсказивати.
ЛАХАН: Искру божества улио је творац небесни свакоме човеку. Она се зове ум, по ком се разликујемо од бесловесних животиња. Што више негује човек ову небесну искру, што се више око ње бави и не мари за плотска удовољства, у толико више постаје пророк, уподобљава се Богу и одговара цели, коју је превечни творац при созданију најмилијег му суштества имао. Простота, која телу угађа и запарложен има разум, диви се детету подобно, кад знаке чистога разума види, и пада у другу погрешку, у сујеверје, као да такав човек има сношенија с духовима невидимим.
БОГОР: Ако је пустиња прибавила теби овакову мудрост, то морамо оплакивати људе што по градовима живе.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|