Лажни цар Шћепан Мали/3
<poem>
ЈАВЛЕНИЈЕ ПРВО
НА ЦЕТИЊУ
По разбићу Тураках патријарх пећки, владика Сава, владика Арсеније и игуман Теодосија послије службе божје чине благодареније богу за побједу над Турцима. Излазе међу народом, који непрестано са сваке стране врви к Цетињу, благословјају народ.
ВЛАДИКА САВА (к народу)
Сва јунаштва ваша од Косова, с којима се горе ове диче, свеколике борбе нечувене за слободу и за име српско које памти наша Гора Црна, све похвале те досле имасте, све оките вјештијех гусларах и све оно што се изрећ може за похвалу правоме витештву - све ви ово данас надвисисте. Је л' вишега чуда икад било откад паде свијет на свијету? O господи, слава твојој сили и десници твојој свемогућој, те притјеца на помоћ вјернима кад им падне сила и надежда.
ПАТРИЈАРХ (као луд одрадости)
Црква живи над вјерним народом, народ живи у божојзи цркви. А црква је божја превелика: њеном своду крај се наћ не може; а под сводом нигђе ступца нема. А вјернога народа је мало који иде по ћуди господу: нит је шака нит је пуна капа, - управо би прегрст напунио, али га је доста за чудеса са помоћу бога и слободе. Алилуја! Алилуја!
Пада патријарх у несвијест. Народ се над њим купи. Некога жали, неко се чуди што му се догоди.
ЈАВЛЕНИЈЕ ДРУГО
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Пуштите га старца нек почине. Ништа му се бојати немојте: радост му је душу надјачала, бацила га санку у наручје. Дивна санка који га покрива, а пунан је божје благодати, слатке мечте и сновидјенија. Више ће му старини ваљати овај часак меденог одиха но његових седамдесет љетах. Он је сада на свету столицу у престону лавру Немањића, гледа цвијет српски за Душаном ђе се враћа с побједом к Призрену; сад се топи у химне витешке којим Српство негда грмијаше.
ВЛАДИКА САВА (смијући се)
Код тебе је свашта, игумане. Хајде смисли да радости овој учинимо некакво весеље, но весеље ново, нечувено.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Ја га чиним од јуче од подне, све га чиним, нигда не престајем: у цркви се одријех појући, па из цркве онај час у колу. Пјевам, играм, ка да сам најмлађи, бацам капу увис к небесима, веселим се из петније жилах већ не могу боље никојако. А да имам силе и да могу, бих, владико, одмах учинио да све ове горе заиграју, и у хора да ни се окрећу.
ВЛАДИКА САВА
А видиш ли чудо, игумане, посље ове среће нечувене Црногорци ка су равнодушни? На њима се мало што познаје, но спокојно пуше и говоре ка да посла нијесу велика ни очима нигђе видијели, а толи га рукама свршили.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Да л' обичај није међу њима да се нико хвалити не смије? Ко се хвали, тај сам себе квари; хвалише су код њих попљувани. Обичај је свагда црногорски: нит се хвалит ни клонути духом, у мукама највећим пјевати, смртне ране преносит без сузе.
ЈАВЛЕНИЈЕ ТРЕЋЕ
Доходе архиђакон Петар (свети Петар), војвода Драго Вукотић, војвода Вуксан Милић, сердар Јово Петровић, прото Жутковић, Перо Вукотин Мартиновић, сердар Јово Ђурашковић и за њима много Црногорацах (и многе Црногорке ћерају рањене на коње, туже за погипшима, и од радости пјевају). Готово сваки на коња јаше. Патријарх се освијести. Они разјахаше коње те приступају патријарху и владици. Архиђакон Петар дава три хата и шатор сераскјеров владици Сави на дар од Црногорацах, а једнога хата патријарху.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Ах, за бога, причајте ми, браћо, је ли когод од вас претекао од срећнега дана суђенога, од полома силе песијанске, јер не могу живјет од нечеса докле знадем што је и како је.
ВОЈВОДА ДРАГО
Ко би овде доша, игумане, да нас доста и претекло није? Нити смо се једанак родили, нити ћемо једанак умријет, но се редом рађа и умире. Кажу - нејма смрти без суђења, ма је лако и суђењу доћи ђе се смуте онакве гомиле.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Не замећи, збиљски, војеводо, јер из коже живи поскакасмо, но нам кажи за сву погибију: колика су мртва и рањена од малене војске црногорске?
ВОЈВОДА ДРАГО
Није стварих било, игумане, погибе нам двјеста триста другах, пет стотина има рањенијех; то је ништа, каква мука бјеше. Једном мишљах, кунем ти се главом, да пиличник од нас не остаде каква сила бјеше у Турчина; нас не бјеше но тридест стотинах. Мишљах чисто, бабове ми душе, да се Турци говеђу прометну, да их с мјеста не бисмо шенули. Ко ће ка бог? Да му је за славу! Тек на Турке зором ударисмо, бог им зеца у срце ућера. И што ћу ти причат, игумане, никад Срби, откад себе памте, јошт толико меса од Турчина не видјеше на једну пољану.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Можете ли знати, војевода, колико је погибло Тураках садно Чева до наврх Једноша.
ВОЈВОДА ДРАГО
Броје људи у сву Црну Гору да имаде по оке памети, а у тебе толико самога. И да ти је имати овацах колико је погибло Тураках садно Чева до наврх Једношах, нити би их мога пребројити, нити би им мога броја знати.
ЈАВЛЕНИЈЕ ЧЕТВРТО
Доходе главари црнички и они који су били на границу противу Млечића, а причају како је гром ударио у обје војске, турску и млетачку, које није много било, и како су Црничани посјекли Турке.
ВЛАДИКА САВА
Боже драги, среће нечујене! Ко би у сну мога помислити да ће ова доживјет чудеса? Сада очи најпростије виде да је ово крваво гнијездо богу драго и богом бранимо кад за њега громовима туче. Та ово је народ јединствени!
ВОЈВОДА ДРАГО
То се знаде, наш владико свети, из несреће срећа се излеже, кукање је мати пјесне дивне; из облаках дима стравичнога срећа удри на јуначка крила; ко вјечито хоће да живује, мученик је овога свијета. Кажи што би, збиља, Црногорци, стијешњени врагом и ђаволом, да крвљењем и страшним жертвама не живују и не броје дане. Трговине никакве не воде, нит је знаду нити је имаду; њина плодна поља и продоли на потрк су песијанској сили - штети њина жита и сијена; занатлије никакви нијесу. Размисли се може ли икако Црногорац другојачи бити и остати правим Црногорцем. Да горимо свијећом, залуду - исправит се никад не можемо врагу праве вјере и слободе, но удримо док је од нас трага душманина слободе јуначке. Ко погине, погинуће славно; ко остане, остати ће славно; а богу је жертва најмилија поток крви кад провре тиранске.
ЈАВЛЕНИЈЕ ПЕТО
Доходи Шћепан из Грађанах (племе), из куће Кнежевића, у коју се био сакрио како су Турцидо на Чево продрли. Примају га, али с мањим усхићењем.
ШЋЕПА (клањајући се на све стране народу)
Помози бог, јуначки народе, поможе ти данас мимо икад. Ја сам кривац пред богом и тобом јер подигох кулу до облаках, на њу страшне навукох громове; ја сам кривац, о народе вјерни, јер у твоје не стадох редове да под својом паднем величином, ал' са славом да на њој останем; но потоња памет не помаже. С ђетинства сам у двору подњивљен; разблажена и млакава душа стрепи грдно од рата крвава. Што ћу крити? Када видјех Турке и њихову силу колика је, тад помислих чисто у памети да им у вас ни предручак није, те се сакрих у тврде Грађане не би л' како ја један претека, вашу славу да кажем свијету да се она с вама не погребе. Крив сам, знадем, ал' се опет гордим што сам узрок ја ове побједе, што сам узрок данашњега пира, што поводом мојијем срећнијем алмаз се је најљепши придао у вијенцу соколова гн'језда. Овим ћу се увијек гордити; спрам овога све моје погрешке малене су, видјет се не могу.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ (крстећи се)
Кри се од нас, проклети демоне, бог ти мајку убио опаку! Чујете ли, ако бога знате, безочнога овога образа у што ти је очи уковао; не знаде се покрити срамотом, опета се за цара намеће - ђаво своју пјесму не оставља. Чујете ли ка је разгранао? Околиши тамо и овамо, док најпосље све у своју торбу. Ја се стидим његове срамоте и грднијех лажах и плетења, а он за то главе не обраћа, него су му када хора дошла да изнова о погрди ради. Чуј, Шћепане, што ти хоћу рећи: ти јошт мислиш да те не познамо; цијели те народ већ познаје; доста си нас држа за будале. Но врат ломи куд те очи воде да подругу са нама не збијаш; носи собом то име велико, нама оно ништа не требује, нејмамо га куда камо ђести. Колач вељи у малену торбу стат не може док не прсне торба. Муке с муке и зову се муке, зло будала најгора уради; стотине се главах паметнијех знојем перу док добро ураде. Ти се сакри како назре муку, но народу не бјеше скривања; но да муци врха главе дође, ал' да му се угаси свијећа. Но хајд' с врагом откуд си дошао док нијеси што тражиш нашао.
Плаче Шћепан како младо дијете, пада на кољена и моли народ да га убију говорећи: "Воли сам од ваше руке умријети него се с овим именом по свијету скитати". Исправља га и тјеши га поп Андрија Ђурашковић и брани од Теодосија Мркојевића.
ПОП АНДРИЈА
Немој тако, оче игумане, срамота је и тешка грехота на овакво народње весеље уцвијелит најгору сироту, а камоли једнога човјека те је нашим био поглаваром; чинио је све што је могао, а што није могао чинити, за то не крив богу ни народу. - Ал' се цару не ваља страшити. - Под крунама има страшљивицах, у прњама има витезовах. Он сад друге не има кривице нако што је срца плашљивога, а то није његова кривица, него га је бог таквога дао. Па помисли, оче игумане, како год је досад пословао, у свашто је за нас срећан био: суд постави у земљу бесудну, његов поса и ово уради, те оваку славу задобисмо. Чуј, народе, што ћу сада рећи: досада сам чисто двоумио, а сад виђу објема очима да је главом царе, како каже. Би ли икад Отмановић силни онолику силу отправио на чесову лажу и скитача да цар руски није међу нама, да је није на њега спремио? Свједочи ли чисто Отмановић кога данас међу се имамо? Држимо га, не нагрдимо се. А чега се бојати имамо? Нека чете све наими своје цар сатана у цара Мустафе, - кад се овој сили опријесмо, бојати се нејмамо никога. А гдје Турци омасте пољану и оставе онолико меса, засада се неће повратити на крвава она разбојишта. Но држите, а имате кога, нек ви слава иде по свијету и да ви се до послијед прича.
НАРОД (из гласа)
Држаћемо, а цар је, видимо. Нек стоструке падну на нас муке, пуштати га ни издат нећемо док све наше силе изломимо.
ЈАВЛЕНИЈЕ ШЕСТО
Излазе главари на страну и воде Шћепана међу собом.
ШЋЕПАН (главарима)
Мрковић је један човјек врли: народ му је душа и тијело, готов се је свагда жертвовати за народну ползу и напредак. Што ме гони, чудит му се није; оно није злоба ничесова, но уклања народ од олује. Уважавам искреност његову, и због исте ја му све опраштам. У мене је срце милостиво и желим се с њиме помирити. Рад нијесам - бог ми не судио- да на мене штогод старац сумја злобе сјеме да у срцу носим.
Главари скоче на ноге, скину капе и сви му захвале на његовом царском великодушију, и оду три четири по Мркојевића те га доведу Шћепану и прочима.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Што хоћете, земаљски главари, што се старцем једнијем брукате? Дајбуди ви ја не требам ништа.
ВОЈВОДА НИКО
Никад нам се бољи не родио! Треба си нам и требаћеш док си. Звали смо те сви из договора као оца да те сви молимо да се смириш, игумне, с Шћепаном; ваша распра нама мила није.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Умирен сам са сваким, душе ми. Зар се Шћепан препао од мене да му царску круну не уграбим? Ко шубару носити не може, њему ништа круна не требује.
ВОЈВОДА НИКО
Није, оче, ни Шћепан такови да о теби штогод худо мисли, но се с тобом жели помирити. Он је човјек срца милостива, вељедушан, рода великога; он неслогу мрзи ка ђавола; он се мањи и од мрава чини, не да нико да га царем зове; сам је своје име унизио и назва се Шћепаном Малијем; засвијет га нико већ иначе зват не смије до Шћепане Мали. Куд ће душе на св'јет поштеније? Него, оче, сви ти се молимо: пољуби се и помири с њиме; он то жели, а ми сви желимо.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ (смијући се)
Свак пред богом самртно гријеши ко би икад хтио и смислио вас исправит с ваше наклоности, када вам је срећа ал' несрећа са разлогом некаквим обручи; теже вас је са њом раздвојити но уставит мутну поточину која себе ломи провалама. Што ћу језик бадава тупити? Мир без рати ствар је од подруге. Мене Шћепан дивно разумије, а ја њега јошт боље познавам. Ви не дате седлат ни уздати, правда ви је што је вама драго. Ко је икад на свијет дочека а од ђеце једне распуштене штогод друго до вјечите муке? Тешко томе ко о вама брижи. Камо Шћепан да се пољубимо, па га ето, и честит ви био!
Диже се Шћепан те се пољуби с Мркојевићем. Велика граја и весеље; поче народ коло водити; једно коло води један млади калуђер, а друго Симо Цетињанин (трговац которски).
ПРВО КОЛО
Што се она чује хука, што л' грмљаве проламају? Ондена је страшна мука, планине се потресају.
ДРУГО КОЛО
Море се је зајосало, упире се с бреговима; а небо је помрчало, те се хори с громовима.
ПРВО КОЛО
Тиранства се вихорови о брежуљку слободноме и синови Ахметови немилосно луди ломе.
ДРУГО КОЛО
Каква људска сила може доћи главе том народу, кога штитиш штитом, боже, дајући му ти слободу?
ПРВО КОЛО
Крв престаде црна тећи од крешева стравичнога кад пролеће данак трећи изнад Лаза Царевога.
ДРУГО КОЛО
Мртва трупја кроз гомиле све брат брата жељно тражи ђе су му га ђеле виле ал' пожњио палош вражи.
ПРВО КОЛО
Брат рођена брата трудно мога наћи и познати, које чудо бјеше чудно ту љешина наслагати!
ДРУГО КОЛО
Борци у крв сви лежаху који славно ту падоше; различит се не могаху, нит се многи познадоше.
ПРВО КОЛО
Ал' познаде Мићуновић побратима свог сердара у гомиле мртва трупја, ђе му Јанко крвав спава. За њим љуто јадикује и витешко лице пара: "Куку, Јанко, горски змају, с тобом пада наша слава!"
ДРУГО КОЛО
Два ти лава претрчају разбојиште сустопице: буковички капетане с побратимом попом жутим. Забрекле им десне руке мачевима у ручице; с'јекућ Турке за три дана, одоље им мишцам' крутим.
ПРВО КОЛО
А под сјенком од барјаках на мегдану узетијех сједи Данил, вожд јуначки, су шездесет поглавицах; на сриједи разбојишта змај Мандушић коло вије са момчађу измашћеном мрском крвљу турских злицах.
ДРУГО КОЛО
Ту лазином непрегледном на све стране Турчин паде, ка дубрава пред сјекиром кад се настре и повали. Лаз царев је том споменик, тако назват да се знаде, том побједом над Турцима да се Србин вјечно хвали.
ЈАВЛЕНИЈЕ СЕДМО
Доходиједан трговац из Будве и доноси кријући писмо Шћепану од архимандрита барскога Дебеље. Шћепан, пошто муга кријући прочитају, дава писмо патријарху да га на глас прочита. У истом га писму именује архимандрит Дебеља императором Стјепаном.
ПАТРИЈАРХ (чита писмо, а Шћепан гордо к небу гледа)
"Ја поклоник правде и слободе, збиљски царе, и тебе се клањам, а владици и светом патрики благослова иштем да ми пошљу, па поздрављам све редом главаре, све лавове и горске вукове; царе срећни, српскоме народу сад си оно што ти ја желијах. О, да знадеш што о теби зборе, све би поја и увис скакао - плаше те се као грома Турци! О, да знадеш што се с њима збило! Проста њина грдна погибија што су од вас тамо изгинули при грдилу и њином ископу што учини један од другога и од раје што су дочекали. Како су ти нагнули бјежати, у широку Зету увалили, сву су равну Зету похарали, похарали варош Подгорицу; у бјежању грдно изгинули - на сносове потуче их раја; исклала се међу собом војска, исклала се и попљачкала се. Ама што је војска румелинска, она ти је листом изгинула; онај ками што је претекао, све је голо ка прст остануло; Арнаути све јој поскидали. Серашћер је у суботу вече добјежао Скадру на Бојани без турбана и без своје капе, марамом се био убрадио. Да све кажем што се догодило, шћела би се како струка карта. Срећни царе, да си нама здраво! Сад можете мирно починути, натежите жице на гуслима: јошт не знате што сте урадили док чујете од вјешта гуслара. Већ је доста да вам не досадим, ал' вас молим име ми чувајте, крите ми га као змија ноге."
ШЋЕПАН (смијући се)
Овај љуби народ и поштење, цио свијет ка у прсте знаде; разуман је, и чисто прозире што је чије и што коме иде. Истина је, и угађа сваку: јошт не знамо што смо учинили док чујемо од вјешта гуслара. Ја га љубим душом и тијелом, воли бих га сада загрлити него оца да ми се подигне; воли бих га код себе имати да ми буде савјетна потпора него круну, најскупљу на св'јету, азијатског великог монгола.
ПАТРИЈАРХ
Божја воља и божија сила ово мало сачува народа, сачува га и прослави дивно. Његова је воља свемогућа: он укочи силну осовину на којој се дивна свесвјетија окретају као вихорови, и он свеза зраке са зракама, ка што свеза душе са душама; пред њиме је цио свијет ништа; пред њиме је ишта ствар велика. Колико му труда свијет стаде, онолико један трунак мали што се игра с вјетром од облака. Све је пред њим мртво, не креће се, а све опет живи довијека. Душа лети горе изнад сунца, а прашина лети испод сунца.
Опет коло почиње пјевати.
ПРВО КОЛО
На Ситници води бистрој крила нам се поломише; поглаваре наше листом ту Ћупрелић све улови, на тврду их вјеру Турци немилосно погубише; ту поклекну храброст горска и слободе сви синови.
ДРУГО КОЛО
Турчин пљуском на нас удри, с'јече, вјеша, роби, пали; природна га злоћа води, а освета гони стара, варварскога свога срца на нас злобу да искали, и слободе дично име гадном ногом да замара.
ПРВО КОЛО
Писка стоји до небесах, пушка грми, крв се лије; вражја сила мах узела, ништа јој се не опире: хвата робје на стотине, на све стране ужас сије; облаци се мрачног дима над слободном гором шире.
ДРУГО КОЛО
Мрваљевић, витез стари, на мукама живот даде: на ватри га су сто робах клети Турци изгореше; Мандушић им смртно рањен на рукама соко паде, на коцу га рањенога тада Турци зло попеше.
ПРВО КОЛО
Јунаци се тад гледају када на врат муке дођу. Најславније тад умрије наш Милија војевода; у цркви се затворити зовне браћу да с њим пођу; "Гроб је красан, каже, црква - споменик ће бит слобода!"
ДРУГО КОЛО
Бранише се седам данах девет братах без престана, седамдесет и два више барјактара што убише око цркве на све стране, док их изда џебеана; Турци олтар провалише, с олтара их све побише. Мнозина плачу од жалости.
ЈАВЛЕНИЈЕ ОСМО
ШЋЕПАН (отирући сузе)
Баш овога чуда није било од постања људих и свијета што је овдје у овим горама. Свуд страдају људи и народи, но пружају један другом руку - човјек чојку, а народ народу; ако ни с чим другијем не може а оно му помаже плакати, те се тијем муке олакшају. С вама бива сасвијем иначе: кад плачете - свак ви се весели, кад појете - свак око вас плаче. О проклето криво вјеровање, грдно ли си браћу завадило, грдно ли си браћу помразило. Што је ово до вражје суђење? Ко би мога принудит Славјане до сљепоће и вражјег суђења да упрте на својим плећима азијатско криво вјеровање, које бога истинога хули, а гоји се са невином крвју?
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ (Шћепану)
У тебе су међер многа добра, ал' нијесам досада знавао да си такви богослов дубоки. Ријетки су цари богослови, а у тебе ето и то добро. Него мјери што ћеш говорити; најљепше је о том не зборити ни наносит носа над олтаром.
ШЋЕПАН
Сачувај ме боже, игумане, да бих смио против праве вјере ја злочесто ишта помислити, а камоли уста расклопити. И ја нешто видим са очима, буди оно што је сваком јавно - божју свјетлост те земљи свијетли и играње по небу звијездах; а и мјесец рђав свједок није, иако се с плачем прошетује. Но ми пукне срце од жалости кад погледам опаку судбину која паде на нашем народу.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Ко ће свијет исправит леђима, ко л' цијеле опаметит људе? Будале су људи од старине, будале ће остат довијека.
ШЋЕПАН
Нешто друго ја хоћах казати, па се нешто занесох на страну. Млечићи су, знадем, Црногорце све мрзјели, мрзећи љубили, ал' нијесу мрзост на видјело никад приђе досад изнијели. Ја се чудим што ће ово рећи и ка им је њихова хитрина допуштила ту безобраштину.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Ти се чудиш што ће ово рећи, али ја се нимало не чудим, јербо знадем што је прије било. Ово њима нијесу првине. Кад прегази Ћупрелић-везире, кад прегази с војском Гору Црну и навали к мору дебеломе, паде с војском на поље Солило. Наше много тад бјеше чељади, да се спасе, у Боки утекло, а све жене дјецу унијеле која боја бити не могаху, нит се крити по тврдим горама. Срамотно их Млечићи тисућу похваташе, Турцима предаше; женске робјем Турци поведоше; повјешаше крупније мушкиће; мушку дјецу те у повој бјеху увис Турци побацаше листом, дочекај их на врх од ножевах, онако их носе набодене пред крвнички шатор Ћупрелића да угоде нечовјечној ћуди тиранина богоотпадника.
Коло поје.
ПРВО КОЛО
Клањају се мнаду сунцу дв'је тисуће витезовах, целивају матер земљу да им покој тихи даде. Хоће братску крв да свете и разуру њих домовах, али листом изгинути, - о другоме сад не раде.
ДРУГО КОЛО
Молитву им сунце прими, земља славан гроб обећа; тридест тисућ турске војске како муња поразише, све исти дан површише, - је л' јуначка ово срећа? Утријеше војску турску, главаре јој заробише.
ПРВО КОЛО
Сердар Ђикан и кнез Мојаш у Чево се с војском врате, воде собом до два паше и Тураках главних триста заробљених на Трњине да им покор Турци плате Ћупрелићем учињени. Освета је ово чиста.
ДРУГО КОЛО
Босанска се двапут сила на Трњине сломи село, турске кости на гомиле изнад села и сад леже. Бјеснило је дивље Турке на све наше краје вело, бјеснило их бешчовјечно на злочинство њино стеже.
ЈАВЛЕНИЈЕ ДЕВЕТО
Трче архиђакон Петар Сиваља Беглербегова. Сав га народ гледа како хитро и вјешто коња јаше. Сердар Јово Ђурашковић метне му свој чибук на ливаду. Он залети хата и у најватренијем трку сагне се и уграби чибук са земље. Тада га сав народ поздрави пуцњавом пушаках.
ШЋЕПАН (главарима)
Има сам ја у мојој гвардији коњаниках толике тисуће од свакога краја и народа; Татаре сам гледа и Харапе, Киргизе сам гледа и Черкезе, - јошт мојима очима не виђох нигда муње овакве на коњу као момче ово што сад виђех.
ПРОТО АВРАМОВИЋ
Није само он од тога посла него га је бог за свашто дао; у нашој се земљи нигда није оваквога момчета дизало ни дивотом ни сваком хитрином. Управ су му седамнаест љетах, више знаде но нас половина; паметније мисли и ријечи нит сам чуо нити ћу је чути, него неће ово наше бити. А ако му бог сачува главу, он је срећа овога народа, он је рођен да довијек живи, он ће другим бити Скендербегом.
Долази архиђакон Петар. Шћепан га грли и оће да му дарује свој џефердар. Петар се смије и не хоће дара примити.
ПРВО КОЛО
Што Пипере магла крије? Што л' топови турски громе? Што с' око њих пламен вије? Што л' пушчане јеке ломе?
ДРУГО КОЛО
Топал-паша курбан чини соколове да задуши, лава робом да учини, да порасту Муси уши.
ПРВО КОЛО
Дим на турску војску иде, турска војска грдно бјежи, стражњи прве већ не виде, - тисућа их мртви лежи. ДРУГО КОЛО
Топал-паша робом оста, Пипери га ухватише. Ту падиши бруке доста, а Топалу и јошт више.
ЈАВЛЕНИЈЕ ДЕСЕТО
Доходи један монах однекуда. Шћепан се диже, срете га и одведе на страну. За дуго се с њим забави, поврати се на обично мјесто, сједне и позове монаха к себи међу народом. Монах приступи патријарху и владици руци и стане дупке пред Шћепаном. Народ наврви гомилом около њих.
ШЋЕПАН
Духовниче, слушај што ти кажем: Богу сам се јако зарекао да на срцу не држим таине коју нећу на глас објавити пред овијем вјернијем народом, него причај право и открито, на цио глас пред свијем народом, порашта си ти к мени дошао.
Монах, дрхтећи и обзирући се около себе, вади из штапа шиш около којега замотано једно повеље писмо, одвије писмо и даје га Шћепану. Шћепан отвара писмо, гледа га као да га чита и од радости плаче. Народ забјешен шапти међу собом чудећи се што је.
ШЋЕПАН (отирући сузе)
Духовниче, све на уста причај што си доша и рашта си доша. Не може се никад исписати ка из уста у уста предати; чишће језик него писмо каже, у писању штеде се ријечи.
МОНАХ
Види дивно твоје величество што ти писмо каже и говори. Дали су ми жестоку наредбу на ријечи да ти све повторим: жељкује те видјети Русија, жељкује те ка озеба сунце, цио народ пречезну за тобом. Многе су се буне подизале и многа је крвца проливена тражећи те народ од велможах да те пуште и народу даду. Бог то знаде што још бити шћаше да им лажа у пук не помога, те рекоше ере си умро. Све разлоге и чисте свједоџбе изнесоше пуку пред очима, најпослије и гроб ти нађоше у кому си и ђе си сахрањен. Тијем пуку очи замазаше, ал' се опет зуцати почело да си здраво и ђе се налазиш. Стога су ме к теби отправили твоје вјерне које имаш слуге да те видим, да ти се поклоним, да их чисто о теби изв'јестим: јеси ли им здраво и весело, како ти је међу Црногорце, чествују ли и слушају тебе. И то су ми рекли да ти кажем - како згоду виде и прилику за тебе ће послат посланике да се враћаш на твоме престолу.
Шћепан плаче.
ШЋЕПАН (отирући сузе)
О неправдо, ђавољи породе, је ли ово икад ико чуо откако је гавран поцрнио да над празним гробом очитају опијело живоме човјеку? Ал' кад чисто пред пуком испане лаж на лажу, правда на истину, тешко ти га онда онијема што ми силом престол уграбише и толику лажу посијаше. Тада ће ми триста пута љепше засјат глава но ми сјаје круна.
МОНАХ
Допушти ми, твоје величество, да одлазим откуд сам дошао; не може се ни тренућ трајати, јер зависи од мога трајања красна срећа царства цијелога - па каквога царства великога - које хоће да дуго живује, којему су дани тако дуги: један његов - обичних стотина.
Монах се клања просто и одлази. Устаде Шћепан те га прати, дуго се с њим разговара и повраћа се међу народом веома весео и задовољан. Народ се чуди и весели; свак гледа Шћепана с љубопитством као да га јошт никад нијесу видјели; свак мучи, нико ништа.
ШЋЕПАН (народу)
Пјевајте ми, браћо Црногорци. Што ви пјесна колом не окреће? Ко ће љепшу славу доживјети? На свијету што бисмо тражили до овога што ни бог дарова? Ја већ никад у моме животу дана слађег доживјети нећу нег' честити данак кад ми дође који ће ми с правдом даровати престол дједов и дједову круну. Ни тај данак мени неће бити тако сладак ка што је данашњи, но пјевајте и веселите се.
Народ весело и с грајом потрчи и поче коло водити.
ПРВО КОЛО
Ходаверди, дивљи паша, страшном војском Куче хара, Иликова кулу Раша хоће Турчин да обара.
ДРУГО КОЛО
Бјеже Кучи уз планину, дигла их је турска сила; од Косора муња сину, а извија грлом вила.
ПРВО КОЛО
Дође витез од Косора, Јовов Ђуро са дружином, те узавре бојем гора братоношком тада силом.
ДРУГО КОЛО
Лете Турци низ Орлује, Гога Рашов зажди кулу; бјежи паша, јадикује, уцвијели многу булу.
ПРВО КОЛО
Турске војске поглавари у тој кули изгорјеше. Овакви су за њих дари, нека Турци мање гр'јеше.
ДРУГО КОЛО
Бјежи паша без обзира и без пола војске своје; неће рати, неће мира, зло му нешто ухо поје.
ЈАВЛЕНИЈЕ ЈЕДАНАЕСТО
Долази Петро Џаја из Новога и доноси на дар Шћепану двије канарине у двије крљетке и једнога папагала. Поставише папагала на његово сједало; почне га Шћепан звати.
ШЋЕПАН
Папагале... папагале...
ПАПАГАО (клањајући се)
Цар... цар... цар... цар...
Народ се смије и крсти од чуда. Различита и знаменита се толкованија просуше због папагала о Шћепану међу народом.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ (у себи, заценут од смијеха)
Враг би овдје пука од смијеха, с гроба би се човјек насмијао. Баш је ово - не знам што ћу рећи; на свијету још ове смјешине нит је било нит ће, ја мним, бити. Да кажујем по тисућу путах, нико ово не би вјеровао. Ово никад пристојати неће - што се ради с овијем човјеком - за причање ни за вјеровање; све му свира по његовој ћуди, жели лажи овој угодити. Патријарх му бјеше отправио средовјечну, готово неуку хатурину ону неваљану. И гдје ће га за петнаест данах научити, кад му се примакне, да му клекне на прва кољена, да му га је лакше појахати! Опет лаже са свакоје стране саковане по његовој ћуди; по ћуди му и папага дречи. Та ово је ништа ко га знаде, ма велико чудо ко не знаде. Да што почнем зборит у народу, нагазићу на вељу злу срећу. То ријетко бива у свијету да истина пред нечистом лажом смије своје уши помолити; најљепше је - држ' језик за зубе. За лаже ми није много стало: ко се себе не стиди лагати, тај за свијет не обрће главе; него ми је стало за другијем. Али опет у дрхтећој руци кантар право мјерити не смије.
Коло пјева.
ПРВО КОЛО
Силна ти се Босна слеже на границе листом наше, пред њом Ћехај-паша млади и босански капетани. На Ублима сила паде - тридест тисућ ње имаше - јаничари и спахије и војници све бирани.
ДРУГО КОЛО
Наша војска нејакашна сломит Турке не могаше. Страшна миса Обилића три војводе опи тада; су четрдест другах пођу поклонит се вољи паше, са ватром му поклон чине и убију пашу млада.
ПРВО КОЛО
Мртав паша самоседми од витешке руке паде, наше браће двадест и шест погибоше код шатора; Томановић с четрнаест из окола здрав испаде. Данас спомен погипшима видиш - мрамор до мрамора.
ДРУГО КОЛО
Два сердара тада удре на смућену турску силу, разгоне је и ис'јеку, - половина не утече. Слободи је пир велики кад јој синци круне вилу, као што су под турскијем шаторима исту вече.
ЈАВЛЕНИЈЕ ДВАНАЕСТО
Долази граф Бујовић, сердар бококоторски, родом из Пераста, и доноси Шћепану писмо од провидура из Котора у коме га моли провидур да. се не именује Шћепан императором ни царем, јер речена имена не звече лијепо у овим крајевима.
ШЋЕПАН (поносито гледећи)
Дану причај, господин-сердаре, што то траже од мене Млечићи, с каквим су те образом спремили кад су своје грдно губавило сад казали цијелој Европи.
ГРАФ БУЈОВИЋ
Млетачка је воља свагда била откад си им доша у сусједство, и данас је како што је била - друго име узми које хоћеш, ал' се царем ни императором немој звати јер ти не пристоји.
ШЋЕПАН (с грохотом)
Зар Млечићи у мојојзи кући да ме крсте како они хоће? Што би онда Црна Гора била кад би она лаву Марковоме као торба о репу висила? Па ономе лаву жалосноме који носи, ево неко доба, ћуд лисичју, а зечево срце, те се клања сјенки од мјесеца, робињама направља папуче.[a]
ГРАФ БУЈОВИЋ
Знаш, Шћепане, ти си човјек уман, срећа ти је у крила удрила, а дјела ти способности кажу. Но за тебе царско име није; с тобом би се могло и сложити но се с мјестом овијем не слаже.
ШЋЕПАН
Ја се звао тако ал' онако, вама није ни шире ни уже, само ви се не даје сакрити опачило ваше ваздакадње и подмукла подлост душе ваше, којано је благородној души много тежа но турска дивљина. Истим путем којим си дошао хајде натраг, поздрави Млечиће: јошт им треба много којечеса да им дуги порасту бркови, па што такво да почну зборити.
ЈАВЛЕНИЈЕ ТРИНАЕСТО
Одлази граф Бујовић. Долази један слијепац који је пјесну извео о новој побједи на Чево и у Црмницу. Умоле га да је пјева. Почне гудјети пред Шћепаном и главарима. Пук се нагомила да се не може кркнути.
СЛИЈЕПАЦ (поје)
Здружише се два велика змаја, отправише Турке и Латине - сто и тридест хиљадах пушаках - да ухвате цара русинскога те у Црну Гору добјежао, а заробе царицу слободу. Цар се сакри у село Грађане, а царицу бране Црногорци. На хиљаде падоше јунаци, потекоше ријеке крваве, потопише Турке и Латине. Засја света царица слобода, засја млада ка на гору сунце. Благо вама до шест витезовах те водисте у бој Црногорце, ваше име никад не умире: Вукотићу са Цетиња Перо, и сердаре Поповићу Стано, војеводо Драго Вукотићу, с побратимом Милићем војводом, млад ђаконе, црногорска дико, са сердаром Ђурашковић Јовом - благо вама, сиви соколови, соколови црногорски момци, ви бесмртну славу задобисте сијекући шест недељах Турке преко Чева и подно Црмнице докле силу турску саразисте и демону сломисте рогове.
Сврши пјесну слијепац. Шћепан гледа пред собом; боље му се допадаше пјесна папагалова но овога слијепца. Разлази се скупштина.
- ↑ Султаније