Лав и лисица
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић
Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.


Лав дуго живећи, оматори и врло остари, и не могаше нити брзином ни спагом својом, као у младо добa, другу животињу надјачавајући прождирати. Мислећи дакле и на сваку руку размишљавајући у тако бедним опстојателствам шта ће од њега пајпосле бити, дође му на памет да често, овде на земљи, оно што сила и снага не може, мајсторија и хитрост учини. Претвори се болестан, уђе у своју пештеру и колико је год дуг простре се и пружи. Пукне глас и свуда се пронесе па се они страшни и на гласу лав с душом мучи и да је при концу. Ко што жели, то ласно верује: млога животиња, једно друго не чекајући, навали које ће пре, под именем посештенија, издисањем лава своје очи насладити. А ови ти, кад једно кад друго дочепавајући, себи као болеснику на понуду посвештава. Најпосле ето ти нам и лисице, која кроз врата вирећи: „Како си, стриче?” пита. „Зло, моја мила ћерко, та ходи ближе да ме нагледаш . „Прости, чико, немам кад, хити ми се, — одговори мудра зверка — а и неће ми се, јер видим многе трагове к теби, а ниједан од тебе”.

Наравоученије

Свак ће себи врло ласно у овој басни науку наћи. Људи пакосни и неправедни што не могу с силом и снагом, то с хитростију, лукавством и с при|творностију чине. Кажу за онога искуснога политика папу Ксиста да је, пре него папом постане, све погрбљен ходио и на чаршаву од мреже ручао; а како ти га учине папом, исправи се и укочи боље него иједан кардинал. „Нашли смо Светога Петра кључе — рекне једном свом пријатељу који се овој премени чуђаше — не треба нам више сагнутим ходити”. А кад упази мрежу на својеј трапези, почне псовати свога слугу, старца Онуфрија: „Видиш да си без мозга, — говорећи — што ће ти више мрежа кад је сва риба уловљена?” Проворљив и лукав човек по времену се влада, и преоблачи се кад у курјачју, кад у лисичју, а кад је до потребе и у овчју кожу, и самога свеца. „Чувај гуске кад их лисица исповеда и кад им курјак проповеда”, вели једна инглеска пословица. Ми смо таки у овој нашој кожи да и сами себи не ваља сасвим да верујемо. „Не веруј, куме, пасја су уста” и „лакоме су очи при погачи”; ово ми сви, хвала богу, знамо, нити је потреба да ја топрв кажем. Блажено и богом благословљено чистосердечије. Но опет, нека с памећу и разумом бива, а навластито с онима које не познајемо. „Која фајда што ме је мој отац учио да ја никога не преварим, кад ме није научио како ћу учинити да и мене други не превари”, вели Жил Блаз.

Лисица нам овде паметну науку даје: да не хитимо у нашим претпријатијам: „Прости, чико, немам кад, трагови ме плаше”. Мучно је човека познати, и колико су кога глађе речи и слађе, толико више ваља стајати на опазу и добро сматрати какви су око њега трагови, сиреч: ко је, како поступа, и како се је пре владао. Има више од две хиљаде година како се Еврипид тужи да је мучно човека познати, говорећи: Тί δη χρισύ ος κίβδηλος η τεκμήρι ανθρώποις ώπασε θεός ανδρών δ΄ούτω χρή τον κακόν διειδέναι, ουδείς χαρακτήρ εμπέϕυκε σώματι? Зашто је злату које је лажно — знаке људма дао бог, а мужу с чим ваља зла разазнати никаква белега не стоји на телу”. (Нека ми|ко не прими за голу сујету што јелински гдигди мешам: ови ми је језик од младости мио, и рад бих да се многима од наших младића смили; зато гдишто примешавам, ако ништа, на срећу: често малена варница велику ужеже ватру.)


Извори

уреди
  • Антологија српске књижевности [1]


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.
 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.